U mestu Idomeni na grčko-makedonskoj granici raste izbeglički kamp. Pre nešto više od dve nedelje, Makedonija je zatvorila granicu za migrante iz nekih neevropskih zemalja. Ako ne dolazite iz Sirije, Avganistana ili Iraka, ne možete dalje. Oko 2.000 ljudi, većinom iz Maroka, Irana i Bangladeša, ostali su zaglavljeni na prelazu. Žive u veoma lošim i sve težim uslovima. Čekaju i nadaju se da će se granica ponovo otvoriti.
Okružen zamršenim kablovima i zaglušujućim brujanjem generatora, Anis (29) iz Maroka sedi sa još 20-ak muškaraca i žena i čeka da mu se napuni baterija telefona. „Ljudi su gladni i veoma, veoma, veoma nam je hladno“, kaže. „Juče nismo mogli da spavamo do četiri ujutro, toliko je bilo hladno“. „Deca gube na težini“, kaže Husein iz Irana. „Jedan devetogodišnji dečak je bio težak 20 kilograma kada je stigao ovamo, a sada ima 15.“
Grupa grčkih aktivista je dovezla kombi sa hranom. „Ovo je za decu“, viče jedan od njih dok masa navaljuje na zadnja vrata kombija. Ne odustaju, pa se kombi okreće i odlazi neobavljenog posla. Ljudi spavaju u malim šatorima privatnih donatora i nevladinih organizacija; postavljaju ih unutar velikih belih šatora UNHCR-a ili na prugu, jer tu voda najbrže otiče. Čitav kamp je razrovan kanalima za odvođenje vode; kada to ne uspe, ljudi rasklapaju šatore i premeštaju ih na druga mesta.
Izbeglice i danju i noću lože stare pružne pragove i đubre da bi se zagrejali. Ako predugo stojite u blizini gustog dima, počinje da vas peče grlo. Gotovo svake noći temperatura se spušta do nule, a na okolnim brdima pada sneg. Neki od šatora UN-a imaju gasne grejače, ali u njima često nema dovoljno gasa. Niže niz prugu otegao se red od nekoliko stotina ljudi koji čekaju ispred napuštenog vagona. Unutra, volonteri iz nemačke organizacije „Ne granicama“, koji ponavljaju da nisu organizacija već grupa autonomnih pojedinaca, dele gustu čorbu u plastičnim šoljama. Njih 20-ak se dovezlo u Idomeni pre 4 dana u velikom zelenom kamionu za prevoz konja. Prethodno su u Preševu hranili izbeglice na srpsko-makedonskoj granici, ali su zaključili da su potrebniji u Idomeniju, pa su se spakovali i došli ovamo. „Juče smo skuvali 3.000 obroka“, kaže jedan od njih. „Radimo 24 sata dnevno.“
Tu je još jedna mala kuhinja koja je stigla pre 5 dana. „Neprestano kuvamo i sve smo bolji kuvari“, kaže Đordi iz Barselone dok secka crni luk u velikom belom šatoru. Pitam ga gde su velike nevladine organizacije. „Za njih je ovo opasni geto“, kaže. „Ali ovde je sasvim bezbedno“. Okružena skloništima UNHCR-a i mnoštvom malih šatora, kuhinja je središte javnog života za mnoge stanovnike kampa. „Pre dva dana, kad je nekog čoveka na pruzi udarila struja“, priča Đordi, „došli su kod nas da traže pomoć“. Čovek se popeo na krov voza i dotakao žicu koja se otkačila; oni koji su ga videli rekli su da mu se odeća zalepila za kožu. Primljen je u lokalnu bolnicu i kažu da je preživeo.
Izbeglice u Idomeniju su organizovali proteste: prošle nedelje su devetorica ljudi iz Irana sebi zašili usta; neki su pokušali da se probiju kroz redove makedonskih policajaca u opremi za razbijanje demonstracija. Ali otkako je Makedonija podigla ogradu od bodljikave žice, na samoj granici nema mnogo aktivnosti. Niz prugu, na kilometar od izbegličkog kampa, u dva kafića u kojima su se nekada okupljali mašinovođe sada se vode razgovori o alternativnim putevima na sever.
Nekoliko Iranaca koji su odseli u mom hotelu – hoteli su puni migranata i izbeglica koji mogu da plate bolji smeštaj od onog u izbegličkom kampu – kupili su lažne sirijske pasoše i dokumente za 200 evra po osobi. Jedan od njih se vratio u Atinu da ih preuzme. Ponovo će pokušati da pređu granicu, ovog puta kao Sirijci. U međuvremenu, dok čekaju, piju u hotelskom baru i živo raspravljaju da li će plan uspeti. „Neće biti lako, ali drugog izbora nemamo. Ako se vratimo u Iran, ubiće nas.“
Oscar Webb, London Review of Books, 01.12.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 05.12.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTI