U narednoj godini evropska civilizacija obeležiće dvadesetogodišnjicu rušenja Berlinskog zida. Bio je to simboličan i miran obračun s totalitarizmom koji je, uključujući ekonomske posledice, uništio više ljudskih sudbina nego sumanute ideje koje su poražene u Drugom svetskom ratu. Ali, politička korektnost ne dopušta pretpostavku da je komunistički totalitarizam pogubniji od fašizma i nacizma, uključujući i prošlost i budućnost.
Oko vrednosti komunizma izgrađen je, u Srbiji, opšti i jedini politički konsenzus, koji, samo na toj tački, približava kleroboljševizam i građansku levicu, derivate epohe koja je prethodila jugoslovenskoj dezintegraciji, u koju je to vreme unelo sve svoje razorne potencijale.
Druga Jugoslavija bila je, u hladnoratovskoj paradigmi, pola-pola, „nešto između“. Njen zapadni deo uspeo je da svoj nacionalistički naboj unese u transformaciju politike i institucija kako bi ih postepeno približavao evropskim reformskim i integracionim procesima. Srbija je učinila suprotno. Komunističku paranoju unela je u novokomponovani nacionalizam, a nomenklatura se oslonila na sve zatečene tradicionalne ustanove, i sekularne i klerikalne. Srbija nije jedina od ozbiljnih kandidata za ulazak u savremenu evropsku civilizaciju koja u sebi nije uspela izgraditi političku kulturu antifašizma i antikomunizma. Njen antifašizam je marginalna alternativa koja inklinira nostalgiji za levim totalitarizmom, dok se dominantni antikomunizam zasniva upravo na kontinuitetu uspeha nomenklature da ostane na svetom trojstvu partije, vojske i crkve. Tu štafetu je Milošević, mada nevoljno, predao Koštunici, ovaj, isto tako nevoljno, predsedniku Tadiću. Postojala je samo jedna ličnost koja je taj proces ometala.
Nakon 2000. u javnoj politici iznova se otvarao prostor šovinizmu. Povlađivalo se tadašnjem predsedniku koji je, samo dan nakon prevrata, za obnovu autoritarnog poretka i izolacionizma dobio jasnu podršku zvanične Rusije. Upravo je ideologija dominantnog antizapadnog, antiliberalnog i antikapitalističkog usmerenja postala anestetik za društvene slojeve koji su, inače, skloni pesimizmu i odbacivanju individualnog identiteta i odgovornosti, bili najviše pogođeni tranzicijom koja se smišljeno i dalje prikazuje bolnom i neizvesnom, dok se upravo približava ishodište njenog osporavanja i usporavanja, u izglednoj ekonomskoj kataklizmi i novoj društvenoj dezintegraciji. U tom smislu je budućnost, u 2009, neizvesna i za tranzicione gubitnike, i za one koji su na njihovoj nesreći stekli nova, brza, i za ovdašnje prilike basnoslovna bogatstva. Novo osipanje srednjeg sloja, kolebljivog i slabašnog, doprinelo bi drobljenju ostataka rovite demokratije.
Predaja većinskog paketa NIS-a ruskom državnom preduzeću važan je segment nove zvanične spoljne politike koja je zaustavila proces evropske integracije i poremetila odnose sa svim bivšim jugoslovenskim republikama, uključujući pokrajine. U javnosti su već izneta takva mišljenja, dovoljno kompetentna, koja se odnose na sadržaj, poruke i ekonomske i političke posledice ugovora za koji se unapred upozoravalo da je štetan za srpsku stranu, i da je zaključen nepoštovanjem važećeg zakona o privatizaciji. Odustajanje Ustavnog suda da raspravlja o ugovoru ukazuje ne samo na tekuću putinizaciju institucija kojima se upravlja iz javnih kafana i tajnih kabineta, nego i na nerazumevanje smisla tranzicije, koja bi morala da se zasniva na vladavini prava, na demokratizaciji koja podrazumeva političku saradnju s demokratskim vladama, i na privatizaciji.
Sluđenu i nekompetentnu javnost mogla je da samo dodatno zbuni izjava francuskog ambasadora u Beogradu Žan-Fransoa Terala. Francuska je, za razliku od Srbije, imala dovoljno kapaciteta da bez značajnih posledica koketira s Moskvom. (To su činili, istovremeno, još De Gol, opirući se Britaniji i Americi, i šezdesetosmaši, boreći se i protiv njega i protiv kapitalizma.) U osvrtu na mesto Srbije u evropskim integracijama nakon šestomesečnog predsedavanja njegove zemlje Uniji, ambasador je ocenio da je gasni sporazum povoljan za Srbiju ako uključi izgradnju gasovoda „Južni tok“ koji će „ojačati geostratešku poziciju Srbije i doneti joj prihode“. Ali se to nije desilo. „Južni tok“ je, naprotiv, još jedna himera. U stvarnosti, to je štetan ugovor zaključen u kontekstu resovjetizacije Srbije koju izvode predsednik Tadići njegov šef diplomatije, dok ruski premijer Putin otkriva da je izvoz gasa sredstvo političkog uticaja, i da njegovoj ekonomiji ne odgovara niska cena nafte. U poseti predsedniku Medvedevu čiji je režim otvoreno zapretio svakom opozicionom mišljenju, dok policija redovno i brutalno premlaćuje malobrojne demonstrante, predsednik Tadić je emotivno izjavio, zastupajući drugu stranu umesto sopstvene, kako je evropska integracija u interesu Rusije, i da je Srbija na polovini puta između Unije i Moskve. Verovatno je svestan kuda obično vodi oklevanje između demokratije i tiranije, i da je to oklevanje u njegovom političkom interesu.
Danas, 29.12.2008.
Peščanik.net, 30.12.2008.
