U Politici od 15. 1. 2013, profesorka književnosti s novosadskog Filozofskog fakulteta Ljiljana Pešikan-Ljuštanović objavila je zanimljiv tekst „Merenje nauke“ o neprimerenom ponašanju institucija vlasti (nadležnih ministarstava i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje) prema društvenim i humanističkim naukama uopšte, i nacionalnoj humanistici posebno. Iako kratak, taj tekst tematizuje niz važnih pitanja u vezi sa jednim tačnim uvidom koji autorka ovako formuliše: „’Objektivno vrednovanje’, tržišna logika, visoki zahtevi postaju maske iza kojih se skriva sistematsko omalovažavanje i diskriminacija jednog broja društvenih nauka, potom humanistike, a posebno nacionalno orijentisanih humanističkih disciplina.“ Pešikan-Ljuštanović s razlogom opominje da se mora prestati sa omalovažavanjem domaće stručne periodike i promeniti način bodovanja stručnih radova kako bi se donekle popravila pozicija nacionalnih humanističkih disciplina.

Stavovi novosadske profesorke književnosti mogu se posmatrati i unutar jednog šireg konteksta. To o čemu ona govori posledica je nečega što se u odgovarajućoj literaturi naziva situacijom poluperiferije. Ukratko, za razliku od onih koje pozicija na periferiji na neki način prisiljava na otpor „centru“ i sukob sa njim, za poluperiferiju je karakterističan napor da se dostigne takozvani centar i uhvati korak sa njim, pri čemu je taj napor iz raznih razloga najvećim delom uzaludan. Međutim, ovde treba imati na umu da „poluperiferija“ uglavnom ne denotira neko objektivno stanje stvari, tu je reč o stanju svesti, koje bi se najbolje moglo opisati kao dobrovoljna kolonizacija. U slučaju Srbije, upravo onako kako to Pešikan-Ljuštanović pokazuje, internalizacija poluperiferijske pozicije sprovedena je na najvišem institucionalnom nivou.

U jednom još širem kontekstu, na reakciju Pešikan-Ljuštanović može se gledati kao na protest protiv globalne tendencije koja u ime tržišta i isplativosti snažno potiskuje humanistiku iz središta visokog obrazovanja. Taj kratki tekst je na onoj liniji koju, recimo, prati i pamflet Marte Nusbaum Ne za profit protiv pokušaja administracije Baraka Obame da se obezvrede doprinosi humanistike u američkom društvu.

Ali i pored svega toga, poslednji pasus „Merenja nauke“ izaziva nelagodu. „Istraživači nacionalnih humanističkih disciplina nisu rastrošni provincijalni zabušanti koji ne smeju da uđu u ozbiljnu ’svetsku’ i ’evropsku’ utakmicu, pa zato ne objavljuju u ozbiljnim časopisima, ne sarađuju sa privredom, ne doprinose, pa ih treba isterati iz njihove udobne palanačke zavetrine na vetrometinu visoke nauke“, podiže ton na kraju teksta Pešikan-Ljuštanović, i zaključuje: „Negovanje srpskog jezika, književnosti, istorije, srbistike (pa i južnoslavistike i slavistike), pre svega i više od svega jeste naš interes…“

Prvo, istraživači nacionalnih humanističkih disciplina kod nas uglavnom jesu rastrošni provincijalni zabušanti, što pokazuje i površan uvid u njihovu produkciju. S tim u vezi, kvalitet domaće stručne periodike najčešće je izuzetno nizak: ti časopisi se obično uređuju u skladu sa potrebama autora za prikupljanje bodova, a ne prema stručnim kriterijumima. To bi se, međutim, još i moglo rešiti dogovorom o kriterijumima i njihovom primenom, a ne primoravanjem ovdašnjih stručnjaka da objavljuju u inostranim časopisima (potonje rešenje kao da se zasniva na jednoj primitivnoj logici po kojoj je u inostranim časopisima manje moguće objaviti tekst prema principu „vraćanja usluga“, što, razume se, nije tačno).

No, od toga je mnogo važnije utvrditi u kom smislu je negovanje srpskog jezika, književnosti, istorije, srbistike u našem interesu i kakve to veze ima sa nacionalnom humanistikom. Šta znači pridev „nacionalna“ u sintagmi „nacionalna humanistika“? Kako ćemo odrediti ko smo to „mi“ i koji nam je interes? Recimo, kako iz ugla našeg interesa suditi o doprinosu negovanja srpskog jezika, književnosti, istorije, srbistike zločinima koje je srpska strana počinila u ratovima iz devedesetih? Ili, kako iz ugla našeg interesa vrednovati, na primer, „srpsko stanovište“ sa koga se jedan drugi domaći profesor književnosti zalaže za srpski jezik, književnost, istoriju, srbistiku. Taj profesor i u svojim knjigama i u okviru svog predmeta „Kulturna istorija Srba“, pod krinkom zabrinutosti za srpsku kulturu, nedvosmisleno zagovara širenje granica Srbije, i – koliko god to neverovatno zvučalo – njen „ponovni“ izlazak na more. Šta se o tome može reći iz ugla nacionalne humanistike i našeg interesa profesorke Pešikan-Ljuštanović?

S obzirom na to, tekst Ljiljane Pešikan-Ljuštanović je u suštini nepotpun i u izvesnoj meri nepošten. Njeno zalaganje dobilo bi pun i opravdan smisao ako bi se kao jedan cilj nacionalne humanistike postavilo preispitivanje doprinosa negovanja srpskog jezika, književnosti, istorije, srbistike događajima iz nedavne prošlosti te neuspelom stabilizovanju srpskog društva i države u protekloj deceniji. Već sad bi se moglo reći da bi to istraživanje pored ostalog ukazalo i na jednu ironičnu posledicu bavljenja našim interesom u nacionalnoj humanistici: dosadašnje zalaganje za negovanje srpskog jezika, književnosti, istorije, srbistike dovelo je domaću humanistiku u kvazikolonijalnu poziciju za koju je, da ponovimo, karakteristična svest poluperiferije.

Peščanik.net, 19.01.2013.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)