Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Zanimljivo je da je Kejnz danas popularan među socijalistima i čak komunistima, dok je on sam bio kritičan i prema jednima i prema drugima, mada iz različitih razloga. Nije, više, popularan ni među liberalima, kojima je sam pripadao, a posebno je nepopularan među libertarijancima i konzervativcima. Kod prvih je popularan kao navodni kritičar neoliberalizma (u povoju ili čak i pre toga), sa čime se slažu i oni drugi.

Zanimljivo je da i popularnost i kritika uglavnom nemaju mnogo veze sa njegovim ekonomskim učenjem. Ovde možda ima smisla ukazati na nekoliko karakteristika njegove ekonomske misli i njegovih političkih opredeljenja. Da bi se potom videlo da je reč o upotrebi njegovog naučnog autoriteta u obnovljenim ideološkim sporovima u Evropi pre svega.

Kejnzova teorija iz perioda posle izbijanja velike krize, dakle ona po kojoj je čuven i na koju se misli kada se govori o kejnzijanizmu, polazi od pretpostavke da je slobodno tržište efikasno, ali da ne mora uvek da obezbeđuje punu zaposlenost. Kada je to slučaj, javna potrošnja bi trebalo da obezbedi zaposlenje onima koji su prinudno nezaposleni, dakle onima koji traže posao, ali im ga poslodavci ne nude. Ova nedobrovoljna nezaposlenost ne postoji zato što su plate visoke, pa se ne isplati dodatno zapošljavanje, i zapravo eventualnim smanjenjem naknada bi moglo da dođe do pada zaposlenosti, jer se smanjuje kupovna moć. Ovo u zatvorenoj privredi, dok bi u onoj koja izvozi stvar donekle drugačija, bar ako je sposobna da vodi odgovarajuću monetarnu politiku (dakle ne održava visoke realne kamatne stope).

Zbog tog shvatanja slobodnog tržišta, Kejnza je teško preobratiti u antikapitalistu, socijalističkog posebno. Ovo zato što je smatrao da oni greše videvši u državi samo još efikasnijeg kapitalistu, a on nije smatrao da taj sistem ima problema sa efikasnošću. Takođe, totalitarni sistemi mu nisu bili bliski ne zato što, recimo, grade piramide ili druge nepotrebne stvari, šta god da je to, već zato što guše slobodu. Pa ne mogu izbeći političke probleme, kao u komunističkoj Rusiji, nezavisno od ekonomskih.

Manje je poznato da Kejnz nije zagovarao protekcionizam u spoljnoj trgovini. U tome je od posebnog značaja njegova rasprava o Ekonomskim posledicama mira, koja naravno pripada njegovim ranim radovima, da se tako izrazim. U njoj on kritikuje nacionalizam zemalja pobednica, koje krivi za gramzivost i za potpuno nerazumevanje kako pravičnosti tako i uslova pod kojima je moguće obezbediti stabilnost u posleratnoj Evropi. Problem kojim se posebno bavio jeste kako da se obezbedi da poražena Nemačka plati reparacije koje joj nameće gramzivost zemalja pobednica, a da se istovremeno suoči sa novom političkom geografijom gde mnogo veći broj malih država teži da zaštiti svoje privrede svakojakim protekcionističkim merama. Jer da bi platila reparacije, Nemačka mora da zaradi u izvozu, a ako joj rastući protekcionizam to ne omogućuje, onda naravno nikako neće moći da plati zahtevane reparacije.

Stoga je Kejnz predlagao stvaranje Unije slobodne trgovine u kojoj je video sve zemlje srednje, istočne i južne Evrope, izuzev Rusije koja je upravo prolazila kroz najgori period ratnog komunizma, a i britanske kolonije. Ovo uprkos činjenici da je Nemačka bila konkurent upravo Velikoj Britaniji. Kasnije će se on zalagati za papirni novac i fleksibilne kurseve, ali ne i za trgovački protekcionizam. I zapravo u tom sistemu slobodne trgovine on vidi protivtežu nacionalizmu i jedno od sredstava da se ograniče uticaji radikalnih nacionalističkih i revolucionarnih ideologija kako bi se izbegle privredne krize i ratni sukobi koje one donose. Knjiga je napisana 1919.

I zaista, Evropska unija je uglavnom uspela da stabilizuje ideološki prostor ograničavajući kako nacionalističke tako i revolucionare ideologije upravo time što je uspostavila sistem slobodne trgovine. Kejnz se, takođe, protivio posezanju za reparacijama jer je smatrao da postojanje zemalja dužnika i zemalja poverioca ne može a da ne učini popularnim upravo te nacionalističke i revolucionarne ideologije. Bolje je, ako nikako drukčije, onda oprostiti dugove prezaduženim zemljama. Nije dobro individualnu sreću podrediti nacionalističkoj gramzivosti, kako je on govorio.

Ta nesposobnost da se reši problem međusobnih dugovanja pre nekoliko decenija u Jugoslaviji, a sada u Evropskoj uniji, jeste izvor povratka radikalnih ideologija i neprijateljskih sporova. Kako će ta sve intenzivnija ideološka konkurencija izgledati u budućnosti i koji su mogući ishodi nije lako reći. Nacionalisti imaju veće izglede, ako je ceniti po jugoslovenskom iskustvu, mada oni još uvek nisu naročito veliki.

I nacionalisti i revolucionari se pozivaju na Kejnza, kao na velikog protivnika neoliberalizma. Koji, taj neoliberalizam, navodno inspiriše fiskalnu i monetarnu politiku, a posebno strukturne reforme koje se oslanjaju na povećanu ulogu tržišta. Zapravo, kejnzijanizam je u osnovi svih modela na osnovu kojih se formulišu političke preporuke i u centralnim bankama i u vladama, pa i u međunarodnim ustanovama. Nisu sve preporuke politički prihvatljive, kao što nisu bile ni u Kejnzova vremena. Iz uglavnom isti ideoloških razloga koji nacionalnu gramzivost uzdižu iznad individualne sreće.

Novi magazin, 15.06.2015.

Peščanik.net, 15.06.2015.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU