reklama za coca-colu
Foto: Peščanik

Za samo nekoliko godina, razgovor o ekonomskoj politici u Sjedinjenim Državama temeljno se preobrazio. Neoliberalizam, vašingtonski konsenzus, tržišni fundamentalizam – kako god to zvali – zamenilo je nešto sasvim drugačije.

U makroekonomskoj politici, strah od dugova i inflacije otvorio je put sklonostima ka preteranom stimulisanju ekonomije i relativizovanju rizika po stabilnost cena. Kad je reč o oporezivanju, prećutni dogovor globalne trke ka dnu je zastareo – u modi je utvrđivanje globalne minimalne stope za multinacionalne korporacije. Industrijske politike, koje se u pristojnom društvu do nedavno nisu smele ni pominjati, vraćaju se na velika vrata.

I to nije sve. Dok su deregulacija i fleksibilnost nekad bile popularne fraze u politikama tržišta rada, sad se samo priča o dobrim poslovima, ublažavanju neravnoteže u pregovaračkoj moći i osnaživanju radnika i sindikata. Krupne tehnološke i platformske kompanije nekad su smatrane za izvor inovacija i beneficija za potrošače; sada su to monopoli koje treba regulisati i verovatno razbiti na sitnije firme. Tržišna politika bavila se globalnom podelom rada i čeznula za efikasnošću; sada je sva posvećena otpornosti i osiguranju domaćih lanaca snabdevanja.

Nešto od tih promena svakako je neophodno prilagođavanje šoku od kovida-19. Takođe su to možda neizbežni zaokreti usled dugog perioda rastućih nejednakosti, ekonomske nesigurnosti i koncentrisane tržišne moći u američkoj ekonomiji. Ali zasluga takođe s pravom pripada predsedniku Džou Bajdenu, koji je u Vašington doveo svež ekonomski tim i podržao nove ideje, uprkos kritikama starog kadra.

Model tržišnog fundamentalizma koji je dosad oblikovao ekonomske politike u SAD i većem delu zapadne Evrope od Regan-Tačer revolucije 1980-ih, imao je intelektualni pedigre. Razvijao se u akademskim dvoranama, dok su ga popularizovali javni intelektualci poput Miltona Fridmana.

Ovog puta, akademski ekonomisti uglavnom zaostaju. Mada je među ekonomistima iščileo slobodnotržišni entuzijazam, nema programskih ideja u stilu kejnzijanizma ili fridmanovskog konzervativizma. Političari koji od ekonomista očekuju kompletna rešenja umesto privremenih zakrpa, mora da su silno razočarani.

Međutim, jasno je da promena raspoloženja ima uticaja na ekonomiste. Na primer, na godišnjem susretu centralnih bankara u Džekson Holu u Vajomingu krajem avgusta, probrana grupa akademskih ekonomista sa MIT-a, Harvarda, Nortvesterna i čikaškog univerziteta predstavila je analizu koja pokazuje zašto kratkotrajni skok inflacije može biti dobra stvar. Kada se plate ne smanjuju tako lako kao što rastu, strukturna promena se može omogućiti većim platama u delovima ekonomije koji imaju rast potražnje. Mada to može gurnuti opštu inflaciju preko praga koji je postavila centralna banka, rešenje ipak može biti poželjno, u smislu da omogućava usklađivanje relativnih primanja u različitim sektorima.

Slično tome, Dejvid Otor sa MIT-a piše nedavno kako je manjak radne snage u SAD, na koji se žale mnogi poslodavci – prazna radna mesta se ne popunjavaju, jer nema dovoljno radnika voljnih da prihvate poslove u ponudi – zapravo dobra stvar. Problem, tvrdi on, leži u tome što američka ekonomija proizvodi suviše „loših“ poslova sa niskom platom i malo beneficija. Ako su radnici u vreme pandemije postali zahtevniji i izbirljiviji, poslodavci treba da se prilagode. Konačno, ravnoteža i produktivnost zahtevaju ne samo više poslova, već više kvalitetnih poslova.

Vrlina akademskih ekonomista je u tome što pojašnjavaju kontingentnu prirodu aktuelnih političkih prioriteta u SAD. Tako studija iz Džekson Hola, na primer, pokazuje da je privremena inflacija prihvatljivo rešenje samo pod određenim uslovima: sektorsko usklađivanje pokreću promene u potrošačkoj potražnji, plate ne mogu da padnu, a monetarni stimulans ne ometa strukturne promene preteranim povećanjem profitabilnosti u sektorima koji treba da se smanje. U zemljama u razvoju, nasuprot tome, plate su vrlo fleksibilne u neformalnom zapošljavanju, dok ekspanziju modernih sektora sprečavaju ograničenja na strani snabdevanja. U takvim uslovima, manje je verovatno da će monetarni ili fiskalni stimulans biti delotvoran.

Pa ipak, postoji rizik da će druge zemlje pogrešno razumeti promene u SAD i da će njihovi političari žmureći kopirati američka rešenja, zanemarujući specifičnosti vlastite situacije. Posebno zemlje u razvoju, koje nemaju dovoljno fiskalnog prostora i moraju da pozajmljuju u stranoj valuti, treba da se paze da se ne oslanjaju preterano na makroekonomski stimulans.

Pravi problem u mnogim zemljama u razvoju leži u tome što je tradicionalni model industrijalizacije orijentisane na izvoz izgubio pogon. Stvaranje dobrih, produktivnih poslova zahteva drugačiji razvojni model, s naglaskom na usluge, domaće tržište i širenje srednje klase. Mane tržišta ili vlade koji blokiraju ekspanziju produktivnijih šansi zapošljavanja u uslugama mogu otkloniti samo strukturna rešenja.

Preispitivanje ekonomske politike po hodnicima vašingtonske ekonomske birokratije zaista je dobrodošlo. Ali lekcija koju ostale zemlje treba iz toga da izvuku glasi da ekonomija, kao društvena nauka, ne nudi iste preporuke za različite okolnosti. Dok promena prilika i političkih prioriteta u SAD stvara nova rešenja, druge zemlje treba da razmotre sopstvene specifične probleme i prepreke.

Project Syndicate, 10.09.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 18.09.2021.