beograd

Pitanje za milion dolara: Ko dodeljuje nagradu „Najevropljanin godine“? – a) Evropski pokret u Srbiji. b) Prva evropska kuća u Beogradu. c) Evropska kuća Čukarica. d) Evropski pokret Čukarica.[1]

Pitanje može glasiti i ovako: Od koga bi Nebojša Stefanović više voleo da dobije nagradu „Najevropljanin“ – od Evropskog pokreta u Srbiji ili od Evropske kuće Čukarica? Što se nemačkog ambasadora u Begradu Heinza Wilhelma tiče, njemu je svejedno, jer ionako, po svemu sudeći, nema pojma šta ga je sinoć snašlo na svečanosti uručivanja priznanja za najevropljane. On je samo trebalo da ponovi kako je Nemačka oduvek podržavala evropski put Srbije kao njen pouzdani partner.

Novo pitanje: Šta povezuje Predraga Koraksića, Dragoljuba Mićunovića, Zorana Đinđića, Vuka Jeremića, Ivicu Dačića, Aleksandra Vučića i Nebojšu Stefanovića? – a) Nagrada „Najevropljanin godine“. b) Etnička pripadnost. c) Nacionalnost. d) Ništa.

Pitanje može glasiti i ovako: Koju bi nagradu Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović danas radije primili – onu koja je prethodno bila uručena Zoranu Đinđiću i Dragoljubu Mićunoviću, na primer, ili onu koju su pre njih poneli, recimo, Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj?

***

Dakle, sinoć su u Skupštini Beograda dodeljene nagrade „Najevropljanin godine“. Među dobitnicima su bili i Nebojša Stefanović i nesrećni nemački ambasador. (U publici je sedela predsednikova supruga Dragica.) U vestima ne stoji ko dodeljuje nagradu, ali se ističe da su je ustanovili Evropski pokret u Srbiji i Evropska kuća Čukarica. Kaže se, međutim, da dodelu priznanja organizuje Prva evropska kuća u Beogradu u saradnji s Evropskim pokretom Čukarica i Skupštinom grada. Na web strani http://www.najevropljani.rs/prva-evropska-kuca-u-beogradu/, iz krajnje konfuznog opisa da se naslutiti da su Prva evropska kuća u Beogradu i Evropski pokret Čukarica isto što i Evropska kuća Čukarica. O tome, pak, u vestima nema ni reči. Umesto toga, zainteresovani čitalac može da se obavesti o dobitnicima priznanja iz prethodnih godina, sve do 2001, kada je nagrada ustanovljena i prvi put dodeljena za prethodnu 2000, među ostalima i Predragu Koraksiću. Iz toga će dovitljivi čitalac lako zaključiti da se nagrada ove 2014. godine dodeljuje četrnaesti put. Podozrivom čitaocu biće pomalo čudna lista osoba koje su ponele priznanje, ali će on taj neobičan spoj raznih ličnosti pripisati poslovičnoj domaćoj prevrtljivosti. I tu bi otprilike čitavoj priči mogao biti kraj.

Međutim, priča o političkom presvlačenju tu u stvari tek počinje. Istorija ove nagrade na jasan način sažima političke mene kroz koje je Srbija prošla u protekloj deceniji i po. Krenimo redom: nagradu jesu ustanovili Evropski pokret u Srbiji i Prva evropska kuća u Beogradu 2001. godine. Prva evropska kuća u Beogradu (koja se još zove i Prva evropska kuća Čukarica), jeste osnovana (na Čukarici, naravno), početkom 2000. od strane Evropskog pokreta u Srbiji (koji je inače osnovan 1992). U to vreme, ljudi koji su vodili Evropski pokret nalazili su se i na čelu Evropske kuće. Sve do 2008. godine, nagradu su zajednički dodeljivale ove dve ustanove. Dana 27. oktobra 2008. Evropski pokret saopštava javnosti da više neće učestvovati u odlučivanju o plaketama „Najevropljanin godine“. Javnost to saopštenje, izgleda, nije primila k znanju (sve do danas!), pa se Pokret oglasio još jednom, 24. februara 2009, i ponovio da se „zbog nemogućnosti da sa Prvom evropskom kućom Čukarica, nosiocem projekta, ustanovi jasna pravila, procedure i strukturu organa koji odlučuju o dobitnicima“ potpuno povlači iz priče o najevropljanima. Te 2009. godine nagradu dobija Vuk Jeremić. Sledeće godine priznanje je poneo Ivica Dačić. Dragan Šutanovac proglašen je za najevropljanina 2011. Godine 2012. nagradu dobija Bojan Pajtić. Aleksandar Vučić dobio je nagradu 2013. Šta je bilo sinoć, čuli smo.

Sve u svemu, od 2008. godine organizacija koja je svojim ugledom i autoritetom stajala iza nagrade više se ne bavi dodelom priznanja „Najevropljanin“. Ni ugled ni kompetencija članova Evropskog pokreta nisu, međutim, bili dovoljni da se dodela nagrade obustavi zbog izostanka pravila, procedura i tela za odlučivanje o dobitnicima. Prestiž nagrade i sujeta potencijalnih dobitnika su pretegli nad principima i kompetencijom. Na tome su složno radili čelnici SPS-a i DS-a, o čemu svedoči lista nagrađivanih od 2009. do 2012. Upravo su oni napravili most preko koga je i Aleksandar Vučić na kraju došao do priznanja. Reklo bi se da je ironija potpuna: nagrada koja je 2001. ustanovljena da bi se naglasio jaz između evropskih vrednosti, s jedne strane, i starog režima, s druge, na kraju je završila u rukama jednog od glavnih protagonista nacionalističke i antievropske politike iz devedestih i prve polovine dvehiljaditih. Ali, ta slika nije do kraja tačna. Jer, posle 2008. to više nije ista nagrada, o njoj više ne odlučuju oni koji su nagradu na početku osmislili. Reč je naprosto o falsifikatu, koji su žigom originala overili Jeremić, Šutanovac i Pajtić, zloupotrebivši autoritet vlasti i političko nasleđe svoje stranke.

Takva, falsifikovana, lišena izvornih vrednosti, nagrada danas lako šeta iz ruke u ruku, od Aleksandra Vučića do Nebojše Stefanovića. Neko bi sad pomislio kako bi bilo dobro da je barem prevodilac koji je nagrađenom ambasadoru šaputao na uvo prevod besmislenih izjava novog laureata i ministra policije o modernom i dobro organizovanom društvu tiho objasnio – znate, gospodine ambasadore, ovo je lažna nagrada koja se dodeljuje lažnim Evropljanima! Sva je prilika, međutim, da bi spokojni ambasador uznemirenog prevodioca utešio rečima: nema veze, ni ja nisam govorio istinu.

Peščanik.net, 08.05.2014.

———–    

  1. Bonus pitanje: Kakva je razlika između Prve evropske kuće u Beogradu, Evropske kuće Čukarica i Evropskog pokreta Čukarica?
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)