Kakav užasan dan, kao da nikada više nećemo videti sunce. Kraj je juna, deca su završila školu, maturanti ovih dana polažu prijemne ispite, roditelji još uvek ropću zbog 300-400 evra koje su morali da izdvoje za maturske večeri koje su pedagozi organizovali u Hajatu i sličnim hotelima, spremaju novac za studije u nadi da će njihova deca živeti u zemlji u kojoj će diploma biti važna makar koliko i partijska knjižica.
Iako se Beograd polako prazni, na legendarnom mostu Gazela su užasne gužve. Dolaze nam sportisti na Univerzijadu, pa su gradske vlasti odlučile da zatvore po jednu traku autoputa, da gosti udobno putuju do svog i Deltinog naselja Belvil. Bićemo najbolji mogući domaćini, pa šta košta da košta. Neviđene pare su pokradene tokom priprema za Univerzijadu, a sada će i nas i putnike koji prolaze autoputem s jednog kraja evropskog kontinenta na drugi, maltretirati nedeljama. I tako će, kad oduševljeni gosti Univerzijade odu kući, biti zaboravljene sve finansijske mahinacije i svi oni Romi koje je gradonačelnik negde sklonio da nam ne ruže grad. Šta je sa tim ljudima, gde su ih posakrivali, i zašto su žicom ogradili romsko naselje u Bloku 67, valjda da ni ono ne kvari sliku o našoj lepoj zemlji i ne oslabi naš međunarodni položaj u borbi za Kosovo. Zatvorena je i jedna veoma prometna petlja koja prolazi kraj kartonskog naselja, izgleda iz istog razloga. Grof Potemkin je uzor našem gradonačelniku: gomilaj žicu, bilborde, panoe, samo da se ne vidi stvarnost, oblači decu u uniforme da se ne vide socijalne razlike, sudije u toge da bi im povratili poljuljani autoritet.
I posle svega što su uradili, i još više zbog onoga što nisu uradili, ono što DS-u ja nikada neću oprostiti je odnos prema obrazovanju, nauci i pravosuđu. Sram ih bilo zbog toga. Dopustili su da obrazovanje vode Ljiljana Čolić, Slobodan Vuksanović i Miloševićev sledbenik Žarko Obradović. Jel čudno onda što nam deca šamaraju ostarele nastavnice, a nastavnici šamaraju decu, uzimaju mito, ponižavaju decu deleći im za svaki slučaj jedinice, jer ne znaju šta bi drugo radili sa njima.
Raspad pravosudnog sistema kome prisustvujemo je zastašujuci. Koliko je nepojamnih presuda bilo u poslednje vreme, a poslednja je ova kojom je, umesto u zatvor, poslat na slobodu čovek osuđen na četiri godine zbog seksualnog zlostavljanja svoje maloletne ćerke. Možda smo umorni i dodatno slomljeni ovim tropskim kišama, možda će mediji, posle pomoći i zajmova koje su dobili od države, još manje smeti da govore o onome što se događa, ali doći će jesen, a sa njom i haos koji tako temeljno pripremaju.
Jasno je da nismo u stanju da ispunimo kriterijume MMF-a i da nam, prema tome, MMF neće dozvoliti da povučemo drugu tranšu kredita. I šta je naša vlada, tačnije Tadić, odlučila – tražiće pare od Putina. Lukašenko se okreće prema EU i traži novac od nje, a mi – od Rusije. Još pre nekoliko meseci smo se sprdali sa izjavama koje su dolazile iz DSS-a da je Rusija spremna da nam pozajmi šest milijadri dolara. Tadić se izgleda u trenutku očajanja setio ideje svog bivšeg koalicionog partnera i, kako čujemo od ruskog ambasadora Konuzina, već neko vreme se dopisuje sa Medvedevim i traži milijardu, za sada, da pokrije manjak u budžetu i da nam navodno Rusi naprave metro i ostala čuda. Ministri finansija dve bratske zemlje već pregovaraju o tom kreditu i verovatno će Tadić krenuti u Moskvu da potpiše još jedan genijalni ugovor, kao onaj o prodaji NIS-a posle kojega imamo skoro najskuplji benzin u Evropi. Za tu cenu nije kriv samo Vladimir Vladimirovič Gazprom nego i naša država kojoj je najlakše da tako puni budžet. Dakle, ako nam pod našim uslovima ne daju pare ovi iz MMF-a, daće nam Rusi. Mogao bi neko da kaže – čega ima lošeg u ruskim dolarima, jel su šugavi. Izgleda da jesu, makar po onome što sam shvatila čitajući ovih dana vesti iz Rusije i slušajući ambasdora Konuzina. A šta je rekao ambasador. Rekao je da nije zadovoljan što u našoj vladi ima ljudi koji se protive razvoju odnosa Srbije i Rusije. Da li to znači da on očekuje da Tadić napravi neki sanitarni otklon, kako su govorili ovi iz DSS-a kada su od Tadića tražili da se odrekne Đinđićevih saradnika. Kao što znamo, Tadić je taj sanitarni otklon temeljno napravio. Otkad to ambasador jedne zemlje javno prebrojava neprijatelje u vladi zemlje čiji je gost? Drugo, njegova ekselenicija je rekla da su ruski investitori izgubili poverenje u srpsko tržište. A zašto? Na primer, kaže ekselencija, zato što Elektroprivreda Srbije kupuje pumpe za hidroelektrane u Nemačkoj, a ne od Rusa koji su kod nas kupili preduzeće Jastreb koje proizvodi iste te pumpe. On hoće da kaže da je red da kupujemo ruske pumpe, jer ovako firma, gle čuda, posluje sa gubicima i srpske radnike plaća novcem koji dolazi iz Rusije. Oni naše radnike Jastreba lebom rane, a mi kupujemo nemačke pumpe. Dakle, oni traže privilegovani status i u stvari nam poručuju da ćemo dobiti pozajmicu ako budemo kupovali njihove pumpe, njihove bakarne žice koje proizvode u Majdanpeku, a ambasador je posebno ljut zato što će u Kragujevcu možda biti otvorena fabrika autobusa. Jer, kog đavola su onda oni, Rusi, koji podržavaju teritorijalni integritet, suverenitet a sada i budžet, kupovali Ikarbus. I za te radnike, kaže, plate dolaze iz Rusije.
Možda su, verovatno jesu, i neke evropske i američke firme dolazeći u Srbiju pravile dilove sa našim vlastima tražeći monopolski položaj, ali se ne sećam da je neki njihov ambasador to tražio javno i ljutio se što se nismo sami setili da im ponudimo monopolski položaj. Čak i mi koji o ekonomiji ništa ne znamo, znamo da sa stranim kapitalom, stranim firmama, dolaze i neka pravila igre.
Ako sa ruskim kreditom za popunjavanje budžetskog deficita dolaze i pravila koja ovih dana demonstrira Putin, onda smo u velikoj nevolji. On je iznenada posetio neki supermarket i naredio poslovođi da odmah snizi cene. Zašto ove kobasice – zagrmeo je – koštaju 240 rubalja. Zato što su najkvalitetnije – osmelio se da kaže poslovođa i dodao kako ima i onih od 49 rubalja. Putin je rekao – i to je skupo i preporučio da se snize cene, na šta je ovaj rekao kako će to svakako već sutra uraditi. Nedavno je boraveći u jednom gradu koji je živeo od cementare koju je vlasnik zatvorio, Putin odmah pozvao vlasnika, nikog drugog do oligarha Olega Deripasku, i naredio mu da potpiše ugovor kojim se obavezuje da će odmah obnoviti proizvodnju. Vladimir Vladimirovič se toliko zaneo reformskim potezima da je nedavno na nekoj izložbi slikaru zamerio što je mač u rukama nekog ruskog junaka tako mali, morao bi biti veći – i slikar je obećao da će taj propust ispraviti. A kako i ne bi, nije on to obećao jer se plaši predsednika, bivšeg KGB-ovca, nego je to shvatio kao savet slavnijeg kolege slikara. Pre nekoliko meseci održana je aukcija na kojoj je prodato, za 860.000 evra, prvo slikarsko delo Vladimira Putina. Na aukciji te slike pod nazivom Vez saznali smo da je umetnik delo namolovao za 45 minuta i da je to uradio bez ičije pomoći. Zaradu je slikarski majstor poklonio crkvi i bolnici, a onda prijavio imovinu u sledećem sastavu: stan od 77 kvadrata, 15 ari placa u okolini Moskve i dva automobila marke Lada, proizvodnja 1960. i 1965. Koštunica mora da je ganut do suza imovinskom kartom svog ruskog brata.
Dobro, u velikim smo problemima zbog stanja u budžetu ali, što bi rekla žena koja se predstavlja kao ministarka finansija, mi uvek imamo rezervni plan, a to su, vidimo, Rusi. Ali kako država raspoređuje ovo novca koji imamo, na kome štedi, koji su joj prioriteti, ima li strategiju ili se pogađa ko na pijaci. Da se podsetimo, prvo su najavljivali uvođenje tzv. solidarnog poreza, pa su posle dreke u javnosti odustali, onda su podigli porez na honorare, pa su ga posle protesta snizili, onda su rekli da će od univerziteta uzimati 40 posto prihoda, a pre neki dan se ministar nauke pogodio za 12,5 posto. Taj pijačni barometar se menja iz dana u dan, ko pokaže veće zube taj više uplaši ministre i oni popuste. A što i ne bi, ionako su do brojki došli odokativnom metodom. Uostalom, ljudi smo, Srbi smo, dogovorićemo se.
Praktično istoga dana kada smo saznali da je Ministrastvo prosvete prekinulo finansiranje istraživačke stanice Petnica, koja postoji četvrt veka i kroz koju je prošlo 50.000 talentovane dece, stigla nam je radosna vest od državnog sekretara Homena da je vlada ispunila još jedno obećanje – onih milion dolara koje su nam uzeli da bi platili za Miladina Kovačevića, nadoknađeno je tako što je oduzet novac nekim kriminalcima. To znači, kaže Homen, da nismo mi, nego kriminalci platili za Miladina. Uznemiravajuće je saznanje da ti je državni sekretar u ministarstvu pravde ili nepojamno bezobrazan ili mentalno zaostao. Ja ne vidim koje je treće objašnjenje za njegovu izjavu kojom želi da nam zapuši usta. Četvrtina tog novca koji su uzeli od organizovanog kriminala bila bi dovoljna za Petnicu, ali kome su potrebna talentovana deca. Ministru prosvete Obradoviću? Pa on i njegova stranka su svu decu koja su prošla kroz Petnicu oterali 90-ih u svet, u nadi da se više nikada neće vratiti i remetiti nacionalnu idilu kojom vlada polusvet. I taj polusvet je od naše zemlje napravio evropsko ruglo, koje sve više služi samo za sprdnju. Mi smo kao oni trivijalni i bedasti junaci, obavezni kontrasni začin svake zaista mračne tragedije.
Ovih dana mi posebno ide na živce ministar energetike i državne uprave. Po šesti put za dva tri meseca poskupljuje benzin, država se sa 60 posto ugrađuje u cenu benzina, sve tabele govore da je naš benzin najskuplji u okruženju, da ga plaćamo više nego Austrijanci, Česi, a ovim poskupljenjem ćemo prestići i Francuze. A ministar kaže – da to nije tačno. Pa dobro, jel i oko cifara treba da se raspravljamo, jel su i one toliko relativne. Zar nije tačno da je benzin u Hrvatskoj jeftiniji nego kod nas, a da je pri tome naša prosečna plata 300 evra, a u Hrvatskoj više od 700. Škundrić nastavlja logiku svog nekadašnjeg saborca Mirjane Marković koja je na primedbu novinara da su ljudi užasno osiromašili, a da su sankcije ispraznile rafove, rekla znamenitu rečenicu – rafovi su prazni, jer naši građani imaju viška novca i sve su pokupovali.
U međuvremenu smo od ministra za državnu upravu Markovića saznali da ne samo da nije počelo otpuštanje viška zaposlenih činovnika, nego da se ne zna ni koliko ih ima – viška. Pa japanska mafija Jakuze je izdala saopštenje u kome kaže da je posle analize svog poslovanja zaključila da mora da otpusti 30 posto svojih zaposlenih. Kod nas je pre neki dan tek osnovana radna grupa koja će pripremiti zakon po kome će višak, ako ga bude, moći da bude otpušten. A zakon će, ako sve bude u redu, kao što neće, u skupštinsku proceduru ući tek na jesen. I posle se pitamo zašto radnici privatizovanih preduzeća blokiraju puteve i pruge, zauzimaju fabričke hale, traže nešto što im nikada i nije moglo biti obećano, a u protestima ih predvode bivši direktori koji su ih i doveli do propasti, mnogo pre privatizacije.
Čujem da su se neki Kragujevčani dosetili da prodaju grobna mesta za 1.500 evra, u mom naselju prodaju parking mesta za invalide za 1.500 dinara mesečno, ali najmaštovitiji su Leskovčani. Predsednik opštine Leskovac je uputio otvoreno pismo javnosti u kome tvrdi da grad isplaćuje milione odštete ljudima koje su napali psi lutalice. Šta je čudno gradonačelniku, to što je ujede pasa prijavilo 320 ljudi, to što se na suđenjima kao veštak pojavljuje skoro uvek isti lekar i isti advokati koji od toga imaju ogromnu dobit. Sud presuđuje ekspresno i grad plaća 200.000 dinara po ujedenom Leskovčaninu. Ukupna suma do sada iznosi 60-ak miliona dinara. Koliko li će tek zaraditi Nišlije, kod njih je besnilo tek počelo.
Ne znam šta o svemu ovome misli predsednik. Mislim da i njega polako obuzima bojazan da stvari baš ne idu najbolje, samo nema to s kim da podeli – P.R. momci bi poludeli. Ima rešenja, neka priča sam sa sobom, neka sebi napiše zaista iskreno pismo. Ali bojim se da bi se to završilo kao sa onim čovekom koji je posle godina života u laži rešio da sebi pošalje pismo, u kojem će sam sebi priznati sve. Ali onda se setio – a šta ako u pošti to pismo neko otvori i pročita. Na kraju je sebi napisao prigodno pismo puno pohvala. Zamišljam Tadićevo pismo sebi koje bi počinjalo sa – Poštovani predsedniče, a završavalo sa – Zauvek tvoj, Boris.
Muzika u današnjoj emisiji:
Amy Winehouse – You Know I’m No Good
Darko Rundek – Uzalud pitaš (Live in Dom Omladine)
Emisija Peščanik, 26.06.2009.
Peščanik.net, 26.06.2009.
