Najverovatnije

Englezi imaju jedan stari vic kojim se ilustruje teorija verovatnoće: Ako vam u sedam ujutru neko zazvoni na vrata, postoji verovatnoća da je Njeno Veličanstvo kraljica Engleske bez najave odlučila da vas poseti. To je naravno moguće, ali je NAJVEROVATNIJE  da je pred vašim vratima mlekadžija.

Mislim da svi mi, osim onih sasvim samouverenih i veoma glupih (što se najčešće podudara) koji su uvereni da uvek tačno znaju O ČEMU SE ZAPRAVO RADI, kada izvodimo zaključke o bilo kojoj pojavi ili događaju iz istorije ili današnjice, polazimo od principa pokazanog  u ovom vicu. Svi smo mi, više ili manje, lišeni stoprocentno tačnih informacija na osnovu kojih bi se mogli praviti apsolutno objektivni zaključci i svako od nas, polazeći od ove ili one aksiomatike, zna šta je NAJVEROVATNIJE.

Ja, kao i svi ostali, ne znam i ne mogu da znam „o čemu se zapravo radi“. I ja poštujem svetu prezumpciju nevinosti. I ja tačno znam da je bilo koja istina, osim one koja je dostupna samo doista duboko religioznom čoveku, uvek relativna. Ali moje je socijalno, estetsko i egzistencijalno iskustvo, stečeno životom u sovjetskom i postsovjetskom kosmosu, takvo kakvo jeste, tako da posedujem onu socijalno-antropološku intuiciju koja me retko izneverava. Razume se, bilo koje „najverovatnije“ ne može a da se ne oslanja na aksiomatiku, na skup osnovnih principa koji su na svoj način formirani istim tim socijalnim iskustvom.

U meni je, na primer, već davno i neporecivo stabilno uvrežena predstava o tome da je komunistički SSSR bio i ostao jedan od dva najneljudskija paklena režima prošlog veka i da se od nemačkog nacizma razlikuje taman toliko koliko kuga od velikih boginja; da je čovek važniji od države i da je njena uloga danas da štiti i garantuje slobodu i lično dostojanstvo svojim građanima; da je država koja je isključivo obuzeta svojom veličinom, a građane smatra drugorazrednom sirovinom, govnjiva država; da je široko poznata kaznena organizacija koja neprekidno, kao neki okoreli recidivist,  menja ime ali ne i svoju suštinu, najpodlija, najlažljivija i najnečovečnija tvorevina na tlu moje zemlje; da su i sovjetska i današnja ruska vlast uvek lagale i da produžavaju da lažu, čak i u meteorološkim izveštajima.

Treba reći da mi zvanična propaganda u mnogome olakšava život i na tome sam joj zahvalan. Da bi se makar nešto od onoga što se događa moglo razumeti, nema potrebe trošiti vreme i energiju na traganje za činjenicama i njihovo upoređivanje. Dovoljno je samo znati da oni sigurno lažu. No dobro, budimo politički korektni – NAJVEROVATNIJE lažu.

Sovjetski agitprop je takođe bio zasnovan na totalnoj laži. Ali po tadašnjim pravilima igre pretpostavljalo se da takozvani sovjetski narod prihvata „Pravdu“ kao istinu. (igra reči; pravda je na ruskom istina, a tako su se zvale i dnevne novine, centralni organ KPSS – prim prev.) U uslovima apsolutne informacione blokade i postojanja kakve takve, makar i nekultivisane ideologije, to je bilo više ili manje ostvarivo. Tim pre što su to bila sada već legendarna vremena kada su i oni koji su lagali sami verovali u to što govore. Kada su lažima prestali da veruju i oni koji su lagali i oni koji su ih slušali, nesalomivo i jedino učenje se srušilo u jednočasovnoj agoniji.

Danas plovimo, reklo bi se, po široko otvorenom moru informacija. Danas se sve objavljuje, a ponešto čak i pročita. Danas se putuje po svetu i ljudi sve vide svojim očima. Ali, godinama od strane sovjetske vlasti usađivana navika totalnog laganja, postala je patološka potreba i prešla je u svojevrsnu narkomansku zavisnost.

Ovi danas lažu bezgranično, s nadahnućem i s razbludnim uživanjem. Lažu bez ikakve gnjavatorske ideologije i bez instituta marksizma-lenjinizma. Bez ikakvih „Kapitala“ i „tri sastavna dela“. Bez materijala za istorijske plenume i moralnog kodeksa namenjenog graditeljima komunizma.

Lažu u uslovima relativne informacione otvorenosti. Lažu bez stida. I u tome je njihov, kako se to danas naziva, know-how. Oni znaju da lažu. I mi znamo da oni lažu. I oni znaju da mi znamo da oni lažu.

– Da, mi lažemo – daju nam na znanje oni – I dalje ćemo lagati;

– A gde je taj koji ne laže? Svi lažu i to se zove politika, ako niste znali;

– To je jedino što umemo da radimo, jer u toj kancelariji odakle je rodom naš znameniti nacionalni lider i o čiju smo kuku svi mi obešeni kao zečje polutke koje čekaju dalju obradu u nekom kulinarskom poduhvatu, drugome i ne uče;

– Našim lažima sa zadovoljstvom aplaudira „naš birač, a vi pametnjakovići, budite mirni i ne zvocajte, već se radujte tome što ste još uvek na slobodi. A ako počnete da dižete veliku prašinu, časkom ćemo za vas smisliti neki zgodan zakončić o izdajicama i špijunima.

Moji su aksiomi, ponavljam, zasnovani na socijalnom iskustvu. I pošto se još nije dogodilo ništa što bi me nateralo da radikalno promenim svoja osnovna ubeđenja, oni su za mene nesporni. Meni je sve jasno kao dan. Meni i drugima koji misle otprilike kao ja. Da li je njih mnogo ili malo, sasvim je nevažno. Važno je da oni postoje.

Ali postoji i sasvim drugačija aksiomatika. I niko nikome ništa ne može da dokaže, jer bilo čiji dokazi su održivi samo na opštim aksiomima koji važe za sve. A njih prosto nema. Zato je i bilo kakav, makar i u najmanjoj meri konstruktivan javni dijalog, praktično nemoguć.

Nosiocima drugačije aksiomatike je očigledno, na primer, da je Hodorkovski NAJVEROVATNIJE lopov, da je Sakašvili naredio da se puca na ruske mirotvorce, da je u nekom holivudskom studiju snimljeno iskrcavanje američkih astronauta na mesec, da Zapad, organizujući obojene revolucije duž granica Velike Rusije, sanja jedino o tome kako da je muči i što duže iscpljuje, da liberalne ideje vode zemlju u propast, da je Putin, sa svojom čekističkom psetarnicom, spasilac Rusije, da novinari i borci za ljudska prava koje je poslala CIA, po zadatku ubijaju sami sebe kako bi ocrnili svetao lik Rusije, da su „Naši“ naša uzdanica, a da je Dima Bilan vrhunski umetnik svetskih razmera.

Pa dobro – reći  ću ja polazeći od svoje sopstvene aksiomatike – sve je to teoretski moguće. No ipak je NAJVEROVATNIJE da nam je „došao mlekadžija“.

Kako vidite, dijalog je besmislen, ali mene i dalje beskrajno intrigira osnova ove drugačije aksiomatike. Pa svi smo mi rasli na ovom tlu, učili iste škole i tukli se u istim dvorištima. S nekima smo čak i iste knjige čitali. Otkuda ova razlika? Gde je ta kobna pukotina, taj raspukli šav?

Nije meni važno da saznam „o čemu se zapravo radi“. Zanimljivije mi je nešto drugo.

Kada čovek sav zapenjen tvrdi da u vreme staljinizma uopšte nije bilo zločina ili da se oni preuveličavaju, nije više važno na kojim se činjenicama ili mitovima zasnivaju njegovi zaključci. Važno je i veoma zanimljivo nešto drugo: zašto on s toliko žara brani taj svoj stav. Zašto je njemu toliko stalo do toga da te stvari budu postavljene baš tako. Ja sada ne govorim o ljudima koji se istorijsko-patriotskim manipulacijama bave profesionalno. Njih razumem. To im je posao. Ali ne razumem odakle se zagovornicima te druge aksiomatike javlja ta nekoristoljubiva i strasna želja da ne priznaju tuđe grehe.

„Pa to bi i magarac razumeo!“ rekli bi mi oni. „Taj ko tako govori o staljinizmu u SSSR-u, time žigoše Rusiju.“ Magarac možda da, ali ja to nikako ne mogu da razumem. Zašto žigošu baš Rusiju, a ne recimo, Severnu Koreju, Iran ili Kubu, gde još i danas opstaju totalitarni režimi? Mi, koliko znam, više nismo totalitarni? Ili možda jesmo, šta li?

Zbog čega savremenim Nemcima ni na kraj pameti nije da osudu zlodela hitlerizma osećaju i tumače kao udar po nemačkom samoljublju? Sasvim je jasno zbog čega. Zbog toga što je današnja Nemačka stvarno SASVIM druga zemlja. To je danas zemlja u kojoj se godine Trećeg rajha praktično jednodušno shvataju kao vreme nacionalne sramote.

Tako da kod nas to nije stvar utvrđivanja nekakve istorijske istine, niti je pitanje nauke. Radi se o socijalnoj patologiji.

Zanimljivo je zašto ruska vlast, uz pratnju hora mesnih patriota, reagauje tako ljutito, tako svadljivo i uvređeno, kada se pomenu Golodomor, pakt Molotov-Ribentrop, Katinski masakr ili nasilno preseljavanje čitavih naroda sa Krima i Severnog Kavkaza. Pa mi danas živimo u sasvim drugačijoj državi, zar ne? Ili ne baš sasvim? Ovaj naš današnji Savez više nije Sovjetski? Ili je ipak pomalo još uvek sovjetski? Sasvim je razumljivo zbog čega se tako uzbuđuju naši komunisti; KPRF je svesni naslednik KPSS-a. Ali naši „juristi“!?… Zbog čega oni?

A evo zbog čega. Ispada da je Rusija samo preimenovani i malko stisnuti SSSR. Kao suvišne, uklonili su marksizam i lenjinizam, rasturili plansku privredu, a načisto zarđalu i skroz izbušenu gvozdenu zavesu, za sada još nisu spustili. Njima samima to ne odgovara. Ali glavne poluge vlasti kao što su armija, policija, specijalna odeljenja tajne policije i sve ostale „carine“ i dušebrižni sanitarni lekari, koje svakodnevno na svojoj koži osećamo, ostali su sasvim sovjetski. To što oni tako izdašno časte jedni druge crvenim znamenjem i s uvažavanjem se međusobno oslovljavaju sa „dugovi“, nije nimalo slučajno. I još nešto. Odavno je poznato da ne postoje bivši čekisti. Ili, bolje reći jednom čekista je NAJVEROVATNIJE uvek čekista.

Стенгазета, 07.09.2009.

Prvi put objavljeno 25.08.2009. na sajtu grani.ru

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 14.09.2009.