Fotografije čitateljki, Lazara Marinković
Vrlo retko – bolje rečeno skoro nikad – dobijam reakcije na svoje tekstove. Pri tome ne mislim na ono „lajkovanje“ i „šerovanje“ po društvenim mrežama, nego na pisma koja stižu na moju i-mejl adresu (do koje ne znam kako ljudi dolaze, mada nije ona ni neka tajna). Ako se to uzme u obzir, onda bi se za moj poslednji tekst na Peščaniku moglo reći da je izazvao pravu buru.
Jedan čitalac me, naime, podseća na činjenicu koju zapravo znam (jer sam sa kolegom Mišom Brkićem o tom slučaju napravio čak i jednu knjižicu), da je u trenutku „kada je u rukama imalo rešenje za finansijsku konsolidaciju koje je jedino i bilo potrebno, i već praktično obezbeđenog strateškog partnera – rukovodstvo pirotskog Tigra bilo uhapšeno“.
Drugo pismo mi otkriva zanimljivu „koincidenciju“ – i Milo Đurašković, vlasnik Nibensa, uhapšen je onog jutra kada je imao zakazano potpisivanje ugovora o prodaji kruševačkog FAM-a novosadskom NIS-u, što bi mu omogućilo da podmiri kreditne obaveze.
Ipak najzanimljivije je pismo koje sam dobio od kolege Tonija Stankovića iz Užica. Evo šta, između ostalog, piše dugogodišnji novinar „Užičke nedelje“:
„Čitajući šta su rekli gospoda profesori Arsić i Madžar, osetio sam potebu da vam ukažem na jednu stvar koju svi izostavljaju prilikom analize rada i položaja javnog sektora u našem nakaradnom sistemu. Naime, pored toga što su rezervoar za zapošljavanje, pored toga što su neefikasna, što su gubitaši, što se na njih troše milijarde kroz direktne i indirektne subvencije, pored toga što za njih sudstvo ne važi i što u sporovima između privatnih i javnih preduzeća sudije UVEK sude u korist ovih drugih – javni sektor je naopaki etalon i za sve ostale u društvu. To se slabije primećuje u Beogradu, gde su i u privatnim firmama veće plate, ali je u provinciji stoprocentno izraženo. Niko neće da radi u privatnom sektoru, jer što da radi kada u javnom preduzeću ništa ne radi, a plate su upola a često i duplo veće. Zašto bi odgovarali za loše rezultate u privatnom preduzeću, kada u javnom niko i ni za šta ne odgovara? U javnom preduzeću imaš sindikat, godišnji odmor, paketić za Novu godinu, savetovanja, sindikalne igre… Ničeg od toga nema u privatnom sektoru.
Zna se kako se dolazi u javno preduzeće: učlaniš se u vladajuću partiju, a ako nemaš škole kupiš diplomu neke strukovne škole ili je preko prijatelja dobiješ i – eto posla u opštini ili vodovodu. To traje već pune tri decenije, tako da su se građani ove zemlje potpuno stopili sa takvim sistemom. Ta neradnička filozofija se prenosila sa generacije na generaciju i danas u Srbiji van većih centara ne postoje čak ni pojedinci koji drugačije misle. Potpuno je ubijena preduzetnička inicijativa, jer je želja 99,99 posto mladih da dobiju posao u javnom sektoru, a oni koji se zaposle ’kod privatnika’ smatraju se neuspešnim i nesposobnim ljudima. Taj negativni etalon je možda i pogubniji od stvorenih gubitaka, jer se svako preduzeće može lakše ili teže likvidirati, a postavljena pravila igre, svedoci smo neuspešnih pokušaja, skoro nikako.“
Nema sumnje da je Toni Stanković u pravu. Naravno da Beograd nije Srbija da tu, uprkos svemu, ima više slobode i mogućnosti nego u tzv. Provinciji; da su ljudi, a pogotovo novinari pod većom presijom vlasti i da su ljudi – kao što je nedavno pokazao slučaj one mlade Kraljevčanke – spremniji da učine sve što treba da se vlasti dokopaju i da je onda upotrebe na sopstvenu, a ne na korist zajednice.
A posebno nema sumnje da to kvarenje društva, taj nemoral koji javni sektor – kao „negativni etalon“, kako je to lepo definisao Stanković, dakle kao naopaka mera vrednosti – generiše, dovodi do ogromnih mentalnih, psiholoških, pa ako hoćete i duhovnih gubitaka, i na razini pojedinca i nacije u celini. Te gubitke je mnogo teže nadoknaditi od onih materijalnih.
Peščanik.net, 28.10.2015.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024
- Monolog o dijalogu - 15/08/2024
