Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Učestvujući nedavno u jednoj TV emisiji, a tokom razgovora o famoznom Bregzitu (dok se on još nije bio dogodio), pokušao sam da budem duhovit i ironičan, pa sam rekao da je veoma opasno prepustiti narodu neke krupne državne odluke.
Imao sam na umu onu čuvenu američku ciničnu ekonomsku tezu da su “odluke o novcu suviše ozbiljne da bi se donosile demokratski” jer je suštinu tih odluka veoma teško objasniti običnom čoveku, odnosno narodu. Dakako, sagovornici su me odmah “poklopili” tezom da demokratije i nema bez “narodnog odlučivanja”, te da je problem Srbije što se narod obično i nije ništa pitao, dok nije bilo sigurno da će odgovoriti “onako kako treba”.
S tim u vezi setio sam se da je svojevremeno Igor Mandić (na tragu Volterove rečenice da je “narod uvek samo narod”) rekao da je nacionalizam proizvod elita, te da bi, da po sećanju parafraziram njegovu (samo)ironičnu tezu, elitni političari preko televizije trebalo da zabrane narodu nacionalizam, pa bi on bio brzo prepolovljen. Ima i u tome nečega, ko ne veruje neka pročita Molnarovu knjigu “Borba protiv despotizma na poprištu teorije”, koja je pre nekoliko meseci izašla u Novom Sadu. Ovaj istraživač “istorije ideja” svoju priču je krenuo čak od Aristotela, koji je valjda prvi uočio razliku između despotije i tiranije – tiranija se uspostavlja silom, a despotija uz saglasnost najnižih.
Molnar se u ovoj knjizi, između ostalog, bavi idejama Aleksisa de Tokvila, koji je još početkom 19. veka lansirao sintagmu takozvanog “demokratskog despotizma”, kako je nazvao opasni fenomen u modernim demokratijama koji nastaje kao “rezultat kompromisa između upravnog centralizma i neke od varijanti narodnog suvereniteta”. I zagovornici “narodnog suvereniteta” u Velikoj Britaniji svoju kampanju oslonili su na zavodljivi “povratak našoj državi” i njenom upravnom centralizmu, a protiv “briselskog centralizma” u upravi Evropskom unijom. Ni demagogije nije falilo.
Bregzitovska mešavina agrarno-imperijalnog patriotizma i “antifederalizma” prema EU očigledno je delovala u Velikoj Britaniji, a deluje i u mnogim drugim i drugačijim zemljama. Eno, “ostaci Koštuničine stranke” proslavili su uspeh Bregzita i ne čitajući pažljivo Putinovu prigodnu izjavu, koja nije bila oprezna samo iz diplomatskih razloga nego i iz vrlo praktičnih ekonomskih, pa i političkih. Inače, u toj koloni, koja smatra da je Bregzit zapravo “Putinov uspeh”, nalazi se šareno društvo – od Vojislava Šešelja (dakako) sa glogovim kolcem do američkog stručnjaka za Balkan Danijela Servera, od odlazećeg britanskog premijera Dejvida Kamerona do nemačkog radija Dojče Vele, itd.
Pošto sam u gorespomenutoj TV emisiji ustvrdio da Bregzit zapravo nije ni u interesu Rusije, ovde ću samo objasniti na čemu se zasniva moj utisak. Prvo, Rusija se neće lakše dogovoriti sa Nemačkom, kao sve jačim liderom EU, oko ukidanja trgovinskih sankcija samo zbog toga što će se američka “londonska ruta” uticaja na EU sve više premeštati na “berlinski koridor”. Jačanje američkog dolara i slabljenje evra obnoviće ciklus pada cena sirove nafte i gasa na svetskom tržištu, što je veoma bolno za Rusiju. London je bio stecište i sedište i ruskog finansijskog kapitala koji je poslovao po Evropi, pošto je on bio jedno od najliberalnijih megatržišta “vrućeg novca” – svaka alternativna lokacija tog kapitala ne odgovara ni ruskim oligarsima, a ni državnim menadžerima. Rusiji, u krajnjoj liniji, ne odgovara ni, sada nešto verovatnije, jačanje vojnih budžeta Nemačke i Francuske u budućnosti (već danas zbir ova dva budžeta iznosi oko 88 milijardi dolara i veći je od nominalnog vojnog budžeta Ruske Federacije, koji se ceni na 77 milijardi dolara). Mogao bih nabrajati još argumenata, pa opet ne bih stigao do Srbije.
Inače, širom evropskog kontinenta, pa i u srpskoj štampi, stalno se širi front kratkovidog osporavanja politike nemačke kancelarke Angele Merkel, pa se i Bregzit shvata kao prevashodno poraz njene orijentacije (tu je premijer Vlade Srbije Aleksandar Vučić eksplicitni izuzetak). Tim povodom, u karikaturi, treba zamisliti da u Nemačkoj na vlast, umesto Angele Merkel, dođe neko ko će tamo zagovarati “povratak našoj zemlji”, to jest zamislite da u Berlinu vlast preuzme neki “nemački Džonson”, “nemački Erdogan”, “nemački Orban” ili neki drugi “jaki čovek” snažnih patriotskih osećanja (na “nemačkog Putina”, koji bi poveo politiku “povratka snage i dostojanstva Nemačke”, ne smem ni da pomislim). Nadajmo se da će i “smanjena” Evropska unija blagovremeno obuzdati takve tendencije kod manjih zemalja jer, kad to dođe do najvećih, onda se neka preteća katastrofa ne može zaustaviti.
Novi magazin, 01.07.2016.
Peščanik.net, 02.07.2016.
BREXIT
