„Narod“

Burning man festival, Nevada, foto: Reuters

Burning man festival, Nevada, foto: Reuters

U Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske iz 1969. godine pod odrednicom „narod“ (tom 3, strana 612) stoje sledeća objašnjenja :

– „deo čovečanstva povezan etničkim i tešnjim međusobnim vezama: jezičkim, tradicijama, istorijom, dugom ekonomskom ili državnom zajednicom“;

– „osnovna masa ljudi, stanovništva“;

– „ljudi na nižim stepenima imovinske i društvene hijerarhije“;

– „ljudi uopšte, pripadnici ljudskog roda“.

Poslednju navedenu, univerzalnu definiciju naroda ovde odmah možemo zaboraviti: retko će neko danas u Srbiji u javnom obraćanju tu reč upotrebiti u njenom univerzalnom smislu. Naprotiv, „narod“ se i kod nas, kao i drugde, najčešće koristi kao referenca kojom se odmah uspostavlja neki oblik razdvajanja na „nas“ i „druge“. To razdvajanje može biti, da to sad tako kažemo, horizontalno i vertikalno. Horizontalno bi se odnosilo na razlikovanja između raznih „naroda“; vertikalno se tiče raslojavanja unutar jednog „naroda“.

Horizontalno se opet cepa na više mogućih razlikovanja. U prvoj od četiri definicije iz 1969. ta značenjska podvojenost sugerisana je jukstapozicijom etničkih, s jedne strane, i tešnjih međusobnih veza, s druge. I dok se pod krov etničkog glatko smeštaju i jezik i tradicija i istorija, druge tešnje veze mogu se odnositi na ekonomske ili državne zajednice. To naprosto znači da bi narod mogli činiti i svi građani jedne države (kako bi se mogla shvatiti druga po redu definicija: „osnovna masa ljudi, stanovništva“), te da ekonomske i institucionalne spone koje povezuju te građane mogu biti jednako tesne kao i etničke, to jest jezičke i tradicijske.

S vremenom se, međutim, ovaj nacionalni, u smislu državni, aspekt naroda istanjio, ako ne i sasvim prelio u domen etničkog. Zanimljiv primer za to je sadržaj odrednice „narod“ iz Rječnika hrvatskoga jezika Vladimira Anića, čije se prvo izdanje pojavilo 1991. godine. U trećem izdanju tog Rječnika, što ga je objavio Novi Liber 1998, na strani 591, čitamo pod „narod“:

– „ukupnost ljudi povezanih osjećajem istovjetnosti u povijesti, tradiciji, vjerskoj pripadnosti, jeziku itd.“;

– „osnovni sloj koji čuva izvorne običaje“.

Naći ćemo, istina, kod Anića i sintagmu „radni narod“ i uz nju objašnjenje da su to „oni koji žive od svoga rada“, ali će se ova definicija pripisati (i tako otpisati) ideološkom repertoaru koji se formirao od 1945. nadalje, do pred kraj osamdesetih godina 20. veka. Iako bi se ovaj „ideološki dodatak“ fino smestio na vertikalnu osu koja predstavlja unutrašnje raslojavanje jednog naroda, zadržimo se još malo na horizontalnoj osi i primetimo kako se polako gubi veza između naroda i države, kako bi ostala samo jaka poveznica između „naroda“ i njegovoga etničkog određenja.

Iz tog ugla onda treba posmatrati i frazeološki dodatak koji Anić takođe dodaje uz imenicu „narod“: „događanje naroda – specifične masovne manifestacije organizirane radi podrške političkom vrhu Srbije od 1988. godine“. Na ovo ćemo se vratiti.

Godine 1989, dve decenije posle Rečnika Matice srpske i Matice hrvatske, a par godina pre prvog objavljivanja Anićevog Rječnika, te godinu posle „događanja naroda“, Institut za srpskohrvatski jezik Srpske akademije nauka i umetnosti objaviće 14. tom svog nikada završenog Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, u kome će se, na strani 360, naći ovako objašnjen „narod“: „istorijski stvorena veća zajednica ljudi sa zajedničkim etničkim imenom, obično nastala na osnovu zajedničkog porekla, jezika, teritorije, društvenog života, tradicije i kulture“.

Inerciji „etničkog“ dvadesetak godina kasnije predali su se i autori novog Rečnika srpskoga jezika Matice srpske iz 2007. godine. Tu, na strani 775, o „narodu“ ponovo čitamo isto: „istorijski stvorena veća zajednica ljudi sa zajedničkim etničkim imenom, obično nastala na osnovu zajedničkog porekla, jezika, teritorije, tradicije, kulture, religije, društvenog života i dr.“ Zadržaće se, ipak, i u ovom, kao i u Akademijinom rečniku, one strane „naroda“ na koje pažnju skreće i odrednica iz 1969, a koje se tiču socijalno obojene dimenzije te reči. Ali, definitivno će nestati onaj dragoceni drugi pol prve definicije iz 1969, gde je narod bio čvrsto vezan za državu i njenu ekonomiju.

U neobičnoj napomeni na koju se sad vraćamo, Anić će u svom rečniku opravdano skrenuti pažnju u kom istorijskom trenutku je došlo do spajanja do tada razdvojenih značenjskih krakova u upotrebi imenice narod – do spajanja, dakle, u kome će etnički smisao znatno pretegnuti nad onim koji se ticao države. U svojoj izvornoj upotrebi fraza „događanje naroda“ bila je duboko dvosmislena. Jedan njen smisao ticao se svih onih događaja koji su se podvodili pod sintagme poput „jogurt revolucije“ ili „antibirokratske revolucije“: običan ili radni svet – dakle, narod – podigao se protiv dobro uhlebljenih birokrata, to jest protiv „socijalističke buržoazije“. Međutim, drugi smisao fraze „događanje naroda“ višestruko je zaklonio, a na kraju i sasvim istisnuo tu prvu, socijalnu denotaciju. U tom drugom značenju, „događanje naroda“ bilo je ekvivalent „buđenju nacije“.

„Buđenje nacije“ tako je na neki način osujetilo „antibirokratsku revoluciju“ (pod kojom bismo ovde dobronamerno mogli razumeti borbu za demokratizaciju jednopartijske države i zalaganje za političke i ekonomske slobode pojedinaca). Što se tiče upotrebe reči „narod“, najkasnije od 1988. godine nadalje, ona dakle postojano gubi svoj državni i socijalni aspekt, namesto kojih sada dominira etničko.

Nema razloga de se upuštamo u teorijske rasprave koje uverljivo pokazuju da je taj etnički osnov „naroda“ ponajviše sporan: nema načina da se preko etničkih kriterijuma (bilo kojih!) jedan narod jasno razdeli od svih drugih naroda. Na stranu i to što etničko podrazumeva (kako to zorno demonstriraju i Akademijin i Matičin rečnik) i taj mit o zajedničkom poreklu, koji je upravo to – samo mit. Neki pametni teoretičari nastojali su da pokažu – i u tome uspeli – da „narod“ ne treba videti kao grupu ljudi, već kao kategoriju na osnovu koje ti ljudi uređuju svoje međusobne odnose, kao i odnose prema drugima, izvan svojih zajednica. Kao kategorija, „narod“ u tom etničkom smislu, tek je jedan od mogućih načina uzajamnog povezivanja i razlikovanja. Konačno, bilo je istraživača koji su pokazali i da su „narodi“ što žive u novonastalim postjugoslovenskim državama formirani upravo u ratnim sukobima (čiji su sastavni deo bili i masovni zločini) koji su izbili po raspadu zajedničke savezne države. Ostavimo dakle sve to po strani.

Pokažimo ovde kako upotreba reči „narod“, svedena tokom devedesetih isključivo na njenu etničku dimenziju, podriva danas i ovde svaki pokušaj političkog delovanja koje za cilj ima uspostavljanje pravne države utemeljene na vladavini prava i zalaganje za neki vid socijalne pravde.

Videli smo, u svojim ranijim upotrebama, reč „narod“ dozvoljavala je identifikaciju između države i svih njenih građana: narod su naprosto činili svi građani jedne države. Onog trenutka kada je pretegao etnički faktor u upotrebi reči narod, ta identifikacija je osujećena bar na dva presudna načina. Prvo, unutar države, svi građani ne čine narod; narod su samo oni koji odgovaraju „etničkom“ portretu većinskog „naroda“. Tom „narodu“ pripada država, a ostali se vide samo kao (često nepozvani) gosti u njoj. Kada se na to nadodaju i pomenute nevolje sa definisanjem samog etniciteta, koje je uvek nedovoljno (jer ne može do kraja izdvojiti jedan „narod“ od ostalih) i nepotpuno (jer unutar tog jednog „naroda“ mnogi ostaju isključeni pošto ne ispunjavaju sve uslove za punopravno članstvo) – otvara se širok prostor za uzurpaciju države od strane proizvoljno određenog „naroda“ i njegovih samoproglašenih predstavnika.

Drugo, kada se gleda izvana, identifikacija između „naroda“ i države takođe postaje nemoguća, jer se delovi tog „naroda“ prelivaju preko granica države, što samu državu čini slabom, dok istovremeno širi moć njenih čelnika preko državnih granica na „čitav narod“. U nekim studijama međunacionalnih odnosa u postjugoslovenskim državama, jasno je pokazano kako nacionalna rukovodstva koriste prekogranične delove „svoga naroda“ u potkusurivanju sa rukovodstvima susednih država. Iz svih tih razloga, takvo shvatanje „naroda“ stalni je izvor nesuglasica i nestabilnosti. Taj „narod“ nikada se ne može pomiriti sa pravnom državom i vladavinom prava, jer oboje zahtevaju stabilan i jasan entitet, poput, recimo, građana jedne jasno definisane političke zajednice.

Što se socijalne pravde tiče, etnički shvaćen „narod“ takođe osujećuje svako smisleno delovanje. Ako je 1969. bilo razloga videti „narod“ i kao „ljude na nižim stepenima imovinske i društvene hijerarhije“, pa i kao „radni narod“, dvehiljaditih to više nije moguće upravo zbog „događanja naroda“ iz 1988. Ako bi danas neko ovde poželeo da istupi u ime „naroda“ a u vezi sa socijalnom pravdom, onda bi se ta reč morala očistiti od njenih etničkih primesa kako bi joj se vratila socijalna denotacija. To ne znači samo da je dovoljno reći da nam „narod“ tu stoji namesto siromašnih; tome se nužno mora dodati i da ti siromašni u našoj državi nisu ni samo ni pre svega etnički „Srbi“.

Peščanik.net, 22.07.2015.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)