Na izborima za gradonačelnika Njujorka pobedio je naš Zoki. Kad kažem naš, ne mislim na nas Balkance koji bismo da ga svojatamo zbog imena, mislim na nas građanke i građane sveta koji se borimo za pravdu, za zaštitu prava obespravljenih, za vladavinu prava. Ne znam za vas, ali kada sam videla vest o pobedi Zorana Mamdanija, osetila sam sreću i uzbuđenje kao da je Aleksandar Vučić uhapšen. Bez obzira na udaljenost SAD-a, u svakom smislu, ta pobeda znači nešto i na globalnom nivou. Daje nadu, a može da ponudi i recept.
Pobeda Zorana Mamdanija je bila iznenađenje. U borbi protiv krupnog kapitala, sa obe strane američkog političkog spektra, bio je uspešniji. Uspeo je zato što nije samo deklarativno stao na stranu obespravljenih, nego ih je angažovao i ohrabrio da se uključe u tu borbu. Kako piše Erik Adams u Jakobinu: „Zoran je bio autentični glas platforme koja se obraćala besu radničke klase usmerenom ka korumpiranom statusu quo.“ On je mogao da bude taj glas jer nije upao u kandže korporativne Amerike i milijardera. Njemu može da se veruje da će štititi radnička prava, jer iza njega ne stoje vlasnici firmi u kojima se prava radnika svakodnevno krše.
Pobedio je jer je jasno definisao svoju platformu i jasno stao iza te platforme. Nije pokušavao „da pobedi“, već je bila jasna namera da se poboljša život svih Njujorčana. Odnosno, nije pokušao da se obrati svima, već da napravi program koji će svima biti od koristi. Kako piše Žižek: „Jasno je artikulisao svoj radikalni stav, ne brinući se zbog gubitka centra.“ Demokratska stranka godinama koristi strategiju centra i podilaženja glasačkom telu, bez ikakvih rezultata. Voditeljka jutjub kanala „I’ve had it“ (Dosta mi je), Dženifer Velč, objašnjava da demokrate u republikanskim državama stalno gube pokušavajući da „preuzmu“ stavove republikanaca. Po Velč, ono što nisu pokušavali je da se pozabave ekonomskim problemima građana i građanki tzv. crvenih država. U SAD-u pitanja oko kojih se stalno spotiču demokrate su vezana za prava na abortus.
Naša situacija je drugačija. Pitanja oko kojih se naši političari stalno spotiču su daleko apstraktnija i teže ih je vezati za konkretne životne okolnosti. Ali ne i nemoguće. Pitanje abortusa u SAD-u je prilično jednostavno. Zabrana abortusa pogađa siromašne i pogađa žene. Takođe, to je pitanje gde izuzetno mali broj, kada se izdvoji iz politike (i religije), podržava potpunu zabranu. Prema istraživanju iz maja 2025. samo 13 odsto smatra da bi abortus trebalo da bude zabranjen u svim slučajevima. U Srbiji, kamen spoticanja, a u stvari kamen oko vrata, je pitanje Kosova. Prema istraživanju iz 2023, čak 69 odsto ispitanika ne bi podržalo priznavanje Kosova kao uslov za ulazak u EU. U isto vreme, 45 odsto smatra da nije moguće da Srbija ponovo uspostavi kontrolu nad Kosovom. Ovde imamo problem pogrešnog okvira. Pitanje ne bi trebalo da bude Kosovo u Srbiji ili Srbija u EU. Pitanje bi trebalo da bude kako omogućiti bolje ostvarivanje prava Srba kao manjine u državi Kosovo. Da li to pitanje bolje može da se reši teranjem inata i mahanjem preambulom, ili ostvarivanjem konkretnih diplomatskih odnosa sa faktički samostalnom državom.
Naši centristički nastrojeni politički analitičari insistiraju na tome da nijedna politička partija koja tvrdi da je Kosovo nezavisno ne može da pobedi na izborima, samim time to je pitanje koga se treba kloniti. Oni samo pragmatički gledaju na stvari. Jednostavno je tako i to se mora prihvatiti. Zanemaruje se da 45% ispitanika u navedenom istraživanju ne očekuje da Kosovo ikada ponovo dođe pod okvire države Srbije. Zanemaruje se da je to radikalska priča u kojoj uvek radikali pobeđuju, jer su je oni nametnuli i oni su je oblikovali. Njihova priča se ne može prisvojiti. Niti se može ignorisati. Može se vratiti u ljudske okvire, i to se mora desiti što pre.
Pobeda Zorana Mamdanija nije došla toliko iznenada koliko se čini. Ta pobeda je rezultat mnogih izgubljenih bitaka Bernija Sandersa, i malih pobeda koje su levo orijentisani krugovi Demokratske stranke uspeli da izvojuju. Dugo je pripremana jasnim zauzimanjem radikalnih stavova i vraćanjem politike ljudima. Angažovanjem ljudi, uključivanjem ljudi, razgovorom sa ljudima. Kod nas je to postigao studentski pokret. Ono što su studenti postigli šetnjama kroz Srbiju i razgovorom sa ljudima, nije mogla da postigne ni jedna politička partija. Sada treba krenuti dalje. Bez spoticanja. Napraviti jasan program koji se obraća besu obespravljenih građana i građanki. Napraviti radikalan pokret.
Peščanik.net, 12.11.2025.
Srodni link: Slavoj Žižek – Mamdanijev veliki ulog
