Plavi nužnici vesnici su dolaska višeg bića u rodno mesto njegovih kolega, rimskih careva, skoro svi rimski vladari su iz Niš, čijim babicama je blagodarni populus Romanus podigao spomenik na sredokraći Viminalisa i Palatinusa, a koji je srušila varvarska konjica, odiskona nakostrešena prema carevima i prema svima koji su monarhiji kao obliku vladavine ma i nesvesno išli na ruku.
Izvučena je dragocena pouka iz nezaboravnog ukazanja našeg imperatora u Sirmiumu, gde su dovedenici bili prisiljeni da vrše nuždu na javnim površinama i naočigled domicilnog življa koji se nije libio da nedužnim žrtvama te, kako se ispravno i kaže, nužde, upućuje pogrde kakve kamere nisu zabeležile od Miltona Manakija i od braće Limijer do danas. „Svuda gde se ja ukažem, svuda se dešava nešto veličanstveno, stoga i moja plava prethodnica, stotine i stotine klozeta, sa kilometrima i kilometrima troslojnog toaletnog papira i sa akovima tečnog sapuna najprijatnijeg mirisa koji nudi savremena higijena, sve to ide kao nema himna radosti zbog mog skorog dolaska. Onima koji ne mogu da podnesu napredak Srbije, a koji je i svrha i posledica moje neograničene vladavine, poručujem – dok gledaju kako plavi klozeti staju u vrstu, zbor i u potiljak, poravnati kano plavi soldati što na frontu gredu, poručujem: ’Ako nećete da mi uživo kličete, nemojte se zanositi da možete baciti senku na moju ličnu, samim tim i svenarodnu svečanost: ostanite između svoja četiri zida i gledajte neku od televizija kojima je Srbija na srcu, plave ćenife. Eto, govorim i bosanski kad se ponekad uzrujam, jer su moji preci odande – blagovest su za one koji me vole, i poslednja su opomena onima koji su šenuli pameću: gde god ja dolazim, biće veliko… – mogao bih da kažem šta, ali, kao što vidite, pristojan sam i u okolnostima koje bi svakog drugog vladara izbacile iz takta.’“
Plavi nužnici omaž su drvenim prečagama na kojima su, nad rovovima za tu priliku i iskopanim, čučali raspasani nesrećni učesnici Velikog rata, u kome je dijareja odnela života bezmalo koliko i artiljerija: ma koliko nešto bilo veličanstveno, ne može pobeći od nesavršenosti živih bića, pa je donošenje tih, mislio sam zidarskih klozeta, zapravo hvale vredna predostožnost onoga koji misli na sve, koji misli na svakoga, i kome je svaki podanik jednako drag; možda će klozetarijum ostati u Nišu, na dobrobit prolaznika, turista i stranih investitora, a kao uspomena na istorijski skup rođen u možda i smušenom, ali zacelo nedostižnom srpskom kefalu.
&
Vlasnik obožava grafikone, ushićuje se rekordima (koji su uvek krajnost, i uvek su muka duhu), oduševljava se istraživanjima javnog mnjenja, pogotovo kad ova ustanove da je obožavaniji nego što je bio na prethodnom uzorku, pa neka se sada spomene sebe ogromnog, velikog kao niški hotel „Ambasador“, gde je nad Nišlijama, u staklenom mozaiku stajao veći od onog Isusa nadomak Rio de Žaneira, a sad je prizemljen, i ikona je zamenjena svetloplavim geometrijskim telima zvanim u školi kvadar: kvadar gostoprimljivosti i dobrozhelatel’nosti, jer će stotine doveženika moći da se u osami pokretnog toaleta kulturno olakšaju, tako da će biti red klicanja, red zabravljanja, pa red ponovne radosti zbog izlaska na niški zrak friški, a u svrhu daljeg klicanja i povlađivanja svemu što govornik bude sročio i odglumio.
Džinovska ikona, staklena freska više nije adekvatan simbol: to su u Nišu trenutno plavi WC-i, a u Beogradu beli čadori, gde neprebrojiva skupina plaćenika, verovatno i partijskih obveznika i dužnika Partiji, truli u neradu i besmislu, a nauštrb prohodnosti te avenije, nauštrb higijene i nauštrb pristojnosti. Mozaik na „Ambasadoru“ nije više simbol, trenutni simboli su u beloj i plavoj boji, a portfolio vladajuće kaste je nastrešnica u Novom Sadu: tu su se blagosusrele sve najgore osobine vrhuške: bezobzirnost, pohlepa, lažljivost, neznanje i prkošenje kako zakonima države tako i zakonima fizike.
Peščanik.net, 17.05.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NADSTREŠNICA
