Aleksis Cipras je doneo hrabru i ispravnu odluku: pregovori Grčke sa „institucijama“ su postali besmisleni. Osiromašeni i poniženi, bez nade u bolje sutra, grčki građani pružaju otpor. Evropa koju čine Evropska komisija, MMF i Evropska centralna banka nije ni moja Evropa.

Angela Merkel izigrava nevinašce. Njeni nastupi u javnosti posle propasti pregovora su bili užasni. Izgleda da ona uopšte ne shvata šta čini. A bilo bi dovoljno da se samo osvrne i pogleda pustoš koju je ostavila iza sebe u jednoj od članica Evropske unije. Grčki poraz je poraz Angele Merkel, koja na razume da prepisani lek samo pogoršava stanje umirućeg pacijenta: Grčka je postala nefunkcionalna država, koja nema snage ni za nastavak politike štednje.

Tu se više ne radi o zaduženosti, već o izgradnji nove države: evropsko angažovanje u Grčkoj će trajati decenijama. Gubitak nezavisnosti grčki građani mogu da podnesu samo uz ponudu bolje budućnosti. Umesto toga, „institucije“ od njihove zemlje prave strašilo i teraju ih da štede brže od opadanja njiihovih prihoda, kako bi se profiti vratili na zadovoljavajući nivo. Onda na red dolazi „restrukturiranje“, čitaj otpuštanja. Kako jedna država treba da postupi u ovom slučaju? Da li zaista treba da počne da otpušta svoje građane?

„Insititucije“, ranije poznate kao Trojka, koje se smatraju nadležnima za ova pitanja su MMF, ECB i Evropska komisija. Nema otuđenije reči od te: institucije. Pod vođstvom Angele Merkel evropska politika se renacionalizovala. Kada se sastanu, svi predstavnici 19 država evrogrupe zastupaju samo interese svojih glasača. „Sve je teže biti solidaran i nesebičan“, zaključuje socijademokratkinja Gezina Švan. Tako se ne osnažuje demokratija, već populizam. Zara Vageneht iz Die Linkea pita: „Zašto u Nemačkoj nemamo referendum kao u Grčkoj?“. Ona smatra da bi i nemački građani „glasali za novi početak, ka stvaranju socijalne Evrope“. To je dobro poznati prigovor o demokratskom deficitu u Evropi. Bez civilnog društva demokratija propada, a mi smo ostali bez funkcionalnog evropskog civilnog društva.

Francuski filozof Alan Badiju je rekao „da se izbori kao takvi više ne poštuju, već je važna samo njihova posledica. Opšti evropski izbori bi bili jedini izbori vredni poštovanja nazavisno od svojih rezultata“. I zaista, kada bismo Evropljanima dozvolili da glasaju o politici štednje, oni bi glasali protiv nje. Ali njima nije ponuđena drugačija Evropa. I ako se pitaju „institucije“, tako će i ostati. Zato je Grčka dobila obrnutu Korleoneovu ponudu, o kojoj piše Pol Krugman – ponudu koju ne može da prihvati.

Nema sumnje da je njen cilj odlazak Ciprasa sa vlasti. On je jedini koji se suprotstavlja dogmi štednje i bori protiv politike čija je posledica porast nejednakosti u mnogim zemljama. Njegova vlada je odlučila da zauzda neograničenu moć novca. Ne treba onda da nas čudi što je ovaj čovek trn u oku neoliberalnim vladarima Evrope.

Zigmar Gabrijel je posle propasti pregovora rekao da „grčka vlada želi politički, to jest ideološki drugačiju evrozonu“. A to nemački socijademokrati nikako ne smeju da dozvole. U odbacivanju socijademokratskih principa, Gabrijel je postavio novi svetski rekord. Grčko Ne bi u stvari bilo Da toj novoj politici. Uspeh grčke vlade bi posejao seme nadolazeće evropske revolucije.

Gezina Švan je izjavila da Volfgang Šojble oduvek priželjkuje krah Sirize „da se zaraza ne bi proširila na Španiju i Portugaliju“. Možda će grčki građani u nedelju uspeti da celom kontinentu prenesu zarazu od koje se moć novca najviše plaši – nadu.

Spiegel, 02.07.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 03.07.2015.

Srodni linkovi:

Paul Krugman – Grčka pred ponorom

The Guardian – Moralni krstaški rat protiv Grčke

Georg Diez – Propagandna mašina

James Galbraith – Neobični slučaj Grčke i Evrope

Joseph Stiglitz – Znam kako bih ja glasao

Svetlana Slapšak – Dramatos prosopa

TEMA – GRČKA KRIZA