noj koji je zabio glavu u zemlju

Foto: Getty/Guardian Design

Svi mi barem povremeno živimo u stanju poricanja. Biti ljudsko biće i živeti u društvu sa drugim ljudskim bićima podrazumeva i otkrivanje domišljatih načina za izražavanje – i prikrivanje – naših osećanja. Ljudi su oduvek nalazili način da obmanu jedni druge, bilo kroz prefinjeni diplomatski jezik, bilo kroz gole laži. Obmane nisu nužno zloćudne; u izvesnom smislu one su neophodan deo pristojnog suživota. Rečima Ričarda Seneta: „Društvena pristojnost podrazumeva ćutanje o stvarima koje znamo ali koje ne bi trebalo da kažemo“.

Kao što možemo potisnuti neke delove sebe kada se predstavljamo drugima, tako možemo skrivati svoje želje od sebe samih. Dobar deo naših života prolazi u odbijanju da se suočimo sa sopstvenim niskim strastima. Kada ova nužna privatna samoobmana postaje štetna? Onda kada se pretvori u dogmu. Drugim rečima, kada preraste u dinajalizam (denialism od denial, poricanje).

Dinajalizam je proširivanje i pojačavanje poricanja. U svojoj osnovi, poricanje i dinajalizam su prosto podskup mnoštva načina na koji su ljudi uspeli da razviju jezik u svrhe obmanjivanja drugih i sebe samih. Poricanje može biti vrlo jednostavno – kao kada odbijamo da prihvatimo da neko drugi govori istinu, ali ono može biti i izuzetno kompleksno – kao kada na različite načine izbegavamo da priznamo sopstvene slabosti i skrivene želje.

Dinajalizam je, međutim, više od puke manifestacije široke palete načina na koje obmanjujemo sebe i druge. On je transformacija svakodnevne prakse poricanja u potpuno nov pogled na svet, i nužno je kolektivni poduhvat. Poricanje je prikriveno i uobičajeno; dinajalizam je otvoren i ekscesan. Poricanje beži od istine, dinajalizam gradi novu i bolju istinu.

Poslednjih godina ovaj pojam se koristi za opisivanje brojnih oblasti „istraživanja“ koje se smelo suprotstavljaju ubedljivim naučnim dokazima. „Istraživači“ koji se bave ovim oblastima tvrde da se Holokaust (kao i mnogi drugi genocidi) nikada nije desio, da su antropogene klimatske promene samo mit, da AIDS ne postoji ili da je nepovezan sa HIV virusom, da je evolucija naučno neutemeljena, te da brojna druga naučna i istorijska učenja moraju biti odbačena.

U izvesnom smislu dinajalizam je užasan termin. Niko sebe ne naziva „dinajalistom“ i niko ne prihvata sve oblike dinajalizma. Zapravo, on se zasniva na tvrdnji da to nije. Nakon Frojda (ili barem nakon vulgarizacije Frojda) niko ne želi da bude optužen da se nalazi u stanju poricanja, a nazivanje ljudi dinajalistima zvuči još uvredljivije jer implicira pretvaranje privatne boljke poricanja u javnu dogmu.

Ali poricanje i dinajalizam su ipak blisko povezani. Dinajalizam proističe iz poricanja. Obično, svakodnevno poricanje uistinu može biti štetno, ali ono je isto tako i uobičajen način izlaženja na kraj sa izuzetno teškim izazovima života u svetu u kojem ljudi lažu, greše i imaju tajne želje. Dinajalizam je ukorenjen u ljudskim težnjama koje nisu nimalo neobične niti patološke.

I pored svega toga, nema sumnje da je on opasan. Znamo za konkretne primere kada je izazvao ozbiljnu štetu. Bivši predsednik Južne Afrike Tabo Mbeki bio je pod uticajem Pitera Dusberga koji je poricao vezu između AIDS-a i HIV-a i dovodio u pitanje delotvornost antiretroviralnih lekova. Procenjuje se da je Mbekijovo odbijanje da sprovede programe lečenja antiretroviralnim lekovima rezultiralo smrću 330.000 ljudi. Epidemija malih boginja koja je izbila početkom 2017. u somalijskoj zajednici u Minesoti bila je direktna posledica masovnog prihvatanja diskreditovane teorije da MMR vakcine izazivaju autizam.

U najvećem broju slučajeva, međutim, efekti dinajalizma su manje neposredni i podmukliji. Poricatelji klimatskih promena nisu uspeli da preokrenu naučni konsenzus o uzrocima ovih promena. Ono u čemu su uspeli je ponuda opravdanja za one koji se suprotstavljaju preduzimanju hitnih mera za rešavanje ovog problema. Postizanje globalnog dogovora o prelasku na postugljeničku ekonomiju koji bi trebalo da uspori proces globalnog otopljavanja, već je samo po sebi izuzetno težak zadatak, ali ga je dinajalizam učinio još težim.

On takođe može stvoriti atmosferu mržnje i podozrenja. Različiti oblici dinajalizma genocidnih zločina ne predstavljaju samo pokušaje da se revidiraju nepobitne istorijske činjenice; oni su i napad na sve ljude koji su preživeli genocid i njihove potomke. Nemilosrdni dinajalizam zbog kojeg turska država ne priznaje genocid koji je 1917. počinila nad Jermenima je napad i na današnje Jermene i sve druge manjine koje se usuđuju da postave pitanje o manjinskim pravima u Turskoj. Slično tome, oni koji poriču Holokaust nisu zainteresovani za objektivno „ispravljanje“ istorije; oni pokušavaju da dokažu da su Jevreji u svojoj biti opasni patološki lažovi, kao i da pritom rehabilituju naciste.

Opasnosti koje nam prete od drugih oblika dinajalizma mogu biti manje konkretne, ali ih to ne čini manje ozbiljnima. Poricanje evolucije, na primer, ne rezultira mržnjom; umesto toga, ono potpiruje nepoverenje u nauku i naučno istraživanje, koje opet pothranjuje druge dinajalizme i podriva političko odlučivanje zasnovano na naučnim dokazima. Čak i dinajalizmi koji tavore na ludačkoj margini, poput teorija o ravnoj Zemlji, iako isuviše blesavi da bi se uzeli za ozbiljno pomažu u stvaranju atmosfere u kojoj prava nauka i politički pokušaji da se suočimo sa stvarnošću bivaju zamenjeni sveobuhvatnom sumnjom da ništa nije onako kako nam se čini.

Dinajalizam se pomerio sa margina u središte javne rasprave delom i zahvaljujući novim tehnologijama. Sa lakšim pristupom informacijama preko interneta i mogućnostima da se marginalni glasovi obrate milionskoj publici umnožavaju se i prilike za suprotstavljanje prihvaćenim istinama. Niko ne može biti u potpunosti ostrahizovan, marginalizovan ili otpisan kao ludak.

Puko umnožavanje glasova, mnoštvo mišljenja i kakofonija kontroverznih stavova sami po sebi čine da ljudi sumnjaju u sve.

***

Kako se boriti protiv dinajalizma? On nudi distopijsku viziju neusidrenog sveta, u kojem se ne može verovati ničemu i nikome. Paradoksalno, ako verujete da vas neprekidno lažu, u opasnosti ste da prihvatite sasvim očigledne neistine. Dinajalizam je mešavina nagrizajuće sumnje i neodgovorne lakovernosti.

Savršeno je razumjivo to što dinajalizam izaziva bes i ljutnju, naročito među onima protiv kojih je uperen. Ako ste jedna od preživelih žrtava Holokausta, ili ako ste istoričar, naučnik koji se bavi klimatskim promenama, žitelj poplavljenih područja, geolog ili neko čije se dete zahvaljujući atnivakcionacionom pokretu razbolelo od inače lako iskorenjive bolesti, dinajalizam vam može izgledati kao napad na vaš naučni rad, vaša temeljna uverenja, pa i na vaš život. Ljudi koji su u ovakvoj poziciji aktivno se suprotstavljaju dinajalizmu. U nekim zemljama, ova borba uključuje i podršku zakona koji ga zabranjuju, onako kako francuski zakoni zabranjuju poricanje Holokausta. Pokušaji da „kreacionistička nauka“ uđe u američke školske programe nailaze na ogorčeni otpor. Dinajalistima se rutinski onemogućava pristup naučnim publikacijama i konferencijama.

Najčešći odgovor na dinajalizam je raskrinkavanje. Na sve masovniju produkciju takve literature, internet sajtova, predavanja i Jutjub klipova, protivnici odgovaraju istim sredstvima. Dinajalističke tvrdnje se pobijaju tačku po tačku, u naporu da nijedan argument – kako god sulud bio – ne ostane bez odgovora. Neka od ovih raskrinkavanja su opsežna i uljudna, u smislu da se prema dinajalistima i njihovim tvrdnjama odnose ozbiljno i s poštovanjem, mada ima i onih obojenih besom i prezirom.

Pa ipak, nijedna od ovih strategija nije uspešna, barem ne u potpunosti. Uzmimo na primer tužbu za klevetu koju je poricatelj Holokausta Dejvid Irving 1996. podneo protiv Debre Lipštat. Irvingova tvrdnja da je oklevetan kao poricatelj Holokausta i falsifikator istorije ubedljivo je pobijena forenzičkim dokazima koje su izneli Ričard Evans i drugi istaknuti istoričari. Presuda je bila katastrofalna po Irvingovu reputaciju i njegovu težnju da bude prihvaćen kao ozbiljan istoričar. Suđenje ga je finansijski uništilo, njegove tvrdnje su raskrinkane, a on sam je uhapšen u Austriji 2006. za zločin poricanja Holokausta.

I gde je Irving danas? Još uvek piše i drži predavanja, samo što sada svoje teze iznosi u nešto prikrivenijem obliku. On još uvek iznosi slične tvrdnje i njegovi podržavaoci ga vide kao heroja koji je odoleo pokušajima jevrejskog lobija da ga ućutka. Zapravo se ništa nije promenilo. Poricanje Holokausta još uvek postoji i njegovi promoteri stiču nove sledbenike. U pravnim i naučnim terminima, Lipštat je izvojevala nedvosmislenu pobedu, ali ona nije uspela da pobedi poricanje Holokausta, a na duže staze čak ni samog Irvinga.

Iz ovoga sledi važna lekcija: u demokratskim društvima dinajalizam se ne može pobediti pravnim putem, ni raskrinkavanjem, niti pokušajima diskreditacije. Razlog za to je u činjenici da dinajalisti već samo postojanje dinajalizma vide kao trijumf. U njegovoj srži je argument da je „istina“ potisnuta od strane njihovih neprijatelja. Sama činjenica da dinajalizam i dalje postoji je u tom smislu herojski čin, pobeda zagovornika „istine“.

Naravno, dinajalisti mogu težiti i ubedljivijoj pobedi – trenutku kada će teorije o antropogenim klimatskim promenama biti marginalizovane u naučnim i političkim forumima, kada će se priča o velikoj jevrejskoj prevari naći u svakom istorijskom udžbeniku – ali za sada, svaki novi dan opstanka dinajalizma za njih je uspeh. Zapravo, on može postići skromnije pobede čak i ako nikada ne bude ostvario totalnu pobedu. Svaki dan u kojem se bareli nafte eksploatišu i sagorevaju za dinajaliste je uspešan dan. Svaki dan kada neki roditelj ne vakciniše dete je uspešan dan. Svaki dan kada neki tinejdžer surfujući po internetu otkrije da ima ljudi koji poriču da se Holokaust ikada desio, uspešan je dan.

S druge strane, vreme nije na strani protivnika dinajalizma. Dok se klimatske promene bliže tački bez povratka, dok svedoci Holokausta umiru, dok prete epidemije nekada iskorenjenih bolesti, dok sumnja u naučne dokaze postaje sve rasprostranjenija, zadatak protivnika dinajalizma postaje sve hitniji i teži. Sasvim je razumljivo što u takvim okolnostima raste panika, a borci protiv dinajalizma postaju sve agresivniji.

Jedan od boljih pristupa dinajalizmu je samokritika. Početna tačka mora biti iskreno pitanje: zašto smo omanuli? Zašto mi koji se grozimo dinajalizma nismo uspeli da zaustavimo njegov uspon? I zašto smo kao vrsta pretvorili svoju svakodnevnu sposobnost za poricanje u organizovan pokušaj da podrijemo našu kolektivnu sposobnost razumevanja sveta i njegovog menjanja nabolje?

U nekim krugovima ova pitanja već počinju da se postavljaju, neretko kao posledica izvesne vrste očaja. Aktivisti koji se bore protiv antopogenog globalnog zagrevanja često lamentiraju nad činjenicom da što je ovaj zadatak urgentniji, to je dinajalizam jači (baš kao i apatija i „mekši“ oblici dinajalizma). Čini se da ništa ne pomaže u kampanji da se čovečanstvo učini svesnijim opasnosti koja mu preti.

Tvrdoglavost sa kojom ljudi mogu istrajavati u opovrgnutim uverenjima potvrđena je u društvenim naukama i u neuronaučnim istraživanjima. Ljudi nisu samo razložna bića koja bezinteresno vagaju dokaze i argumente. Ipak, postoji razlika između podsvesne potrage za potvrdom unapred zadatih gledišta – dakle, nečega čemu smo svi skloni u izvesnoj meri – i svesnog napora da se ova potraga predstavi kao potraga za istinom, što čine dinajalisti. Dinajalizam dodaje slojeve ojačavanja i odbrane uobičajenim psihološkim praksama, sa (nikada eksplicitno artikulisanim) ciljem da spreči raskrinkavanje ovih praksi. To je ono što čini mogućnost promene mišljenja mnogo teže dostižnom u slučaju dinajalista nego u slučaju ostatka tvrdoglavog čovečanstva.

Postoje najrazličitije vrste poricatelja: od onih koji su skeptični prema svim oblicim zvaničnog znanja do onih koji osporavaju samo jedan tip znanja; od onih koji aktivno doprinose stvaranju poricateljske literature do onih koji tu literaturu samo tiho konzumiraju; od onih koji su ubeđeni u istinu svojih tvrdnji do onih koji su privatno skeptični prema sopstvenom skepticizmu. Smatram da je ono što im je svima zajedničko izvesna vrsta želje. Ova želja – da nešto ne bude istina – pokretačka je snaga dinajalizma.

***

Saosećati sa takvim ljudima nije lako, ali je od ključnog značaja. Dinajalizam nije ni glupost, ni neznanje, ni neiskrenost, ni psihološka patologija. Niti je pak isto što i laganje. Naravno, dinajalisti mogu biti glupi, neznalice ili lažovi, ali to može biti svako od nas. Ono što dinajaliste čini posebnim jeste činjenica da su u pitanju ljudi u očajnoj situaciji.

Ova situacija je vrlo moderna. Dinajalizam je fenomen post-prosvetiteljstva, reakcija na „neprijatnost“ mnogih nalaza savremene nauke. Otkriće evolucije je, na primer, neprijatno za one koji veruju u bukvalno tumačenje biblijskog opisa stvaranja. Dinajalizam je takođe i reakcija na nelagodu koju izaziva moralni konsenzus koji se formirao u post-prosvetiteljskom svetu. Nekada ste mogli da napravite spomenik kojim ponosno objavljujete celom svetu genocid koji ste počinili. U modernom svetu, masovna ubistva i masovno izgladnjivanje, baš kao i ekološke katastrofe ogromnih razmera, više se ne mogu javno pravdati.

Međutim, ljudi još uvek žele da rade stvari koje su ljudska bića oduvek radila. Mi smo još uvek bića razdirana žudnjama. Mi želimo da ubijamo, krademo, uništavamo i obeščašćujemo. Želimo da sačuvamo svoje neznanje i neupitnu veru. Kada naše želje u modernom svetu postanu neizgovorive, prisiljeni smo da se pretvaramo da ne žudimo za stvarima koje želimo.

Poricanje u takvoj situaciji nije dovoljno. Kao pokušaj da se svest i pažnja odvuku sa nekog neprijatnog saznanja, ono je uvek podložno izazovima. Poricanje je neka vrsta akrobatskog balansiranja na žici koju ljulja i izbacuje iz ravnoteže silovita prinuda skretanja pažnje na ono što se poriče.

Dinajalizam je bar jednim delom odgovor na ovu krhkost poricanja. Biti u stanju poricanja znači na izvesnom nivou već znati ono što se poriče. Dinajalizam je, s druge strane, sistematski napor da se unapred onemogući svaki izazov i priznanje, da se sugeriše da nema ničega što zahteva priznanje. Dok je poricanje bar delom podložno mogućnosti suočavanja sa stvarnošću, dinajalizam je skoro imun na zahteve za suočavanjem sa istinom.

Tragedija dinajalista je u tome što se oni unapred predaju. Napori poricatelja Holokausta podrazumevaju da ne bi bilo dobro da se utvrdi da se Holokaust uistinu dogodio. Dinajalizam klimatskih promena takođe je zasnovan na neizgovorenoj premisi da bismo, ukoliko se antropogena klimatska promena uistinu odvija, morali da učinimo nešto po tom pitanju.

Dinajalizam stoga nije samo izuzetno težak rad – pronalaženje načina da se diskredituju gomile dokaza iziskuje izuzetan napor – već istovremeno podrazumeva i potiskivanje sopstvenih želja. Dinajalisti su zatočenici svojih kružnih argumentacija zato što i nemaju ništa drugo.

Dinajalizam i njemu slični fenomeni neretko se opisuju kao deo „rata protiv nauke“. To je razumljivo, ali duboko pogrešno. Svakako, dinajalizam i drugi oblici pseudonauke ne slede prihvaćene naučne metode. Dinajalizam jeste izopačavanje naučnog metoda, a nauka koju on proizvodi zasniva se na duboko pogrešnim pretpostavkama. Ali on čini sve što čini u ime nauke i naučnog istraživanja. On pokušava da zameni jednu vrstu nauke drugom – a ne da zameni samu nauku. Zapravo, dinajalizam odaje priznanje prestižu nauke u savremenom svetu. Dinajalisti očajnički žude za javnim priznanjem koje nauka omogućuje.

Iako se dinajalizam ponekad vidi kao deo postmodernog napada na istinu, dinajalisti su jednako odani ideji naučne objektivnosti i nepokolebljivog pozitivizma. Čak i oni koji su iskreno posvećeni alternativama zapadnoj racionalnosti i nauci posežu za dinajalističkom retorikom koja imitira upravo onu vrstu scijentizma koju navodno preziru. Antivakseri, na primer, često kritikuju vakcinisanje dece ostajući u okvirima argumentacije zapadne medicine.

U borbi na život i smrt za kraljevski plašt nauke, retorika dinajalista i njihovih protivnika često je slična. Termin junk science (brza nauka kao brza, đubre hrana) primenjuje se i na poricatelje klimatskih promena i na one koji ovu teoriju brane. Mejnstrim nauka takođe može biti dogmatska i nesvesna sopstvenih ograničenja. Ako se na optužbu da je globalno zagrevanje primer ideologije maskirane u nauku, reaguje ogorčenim tvrdnjama o apsolutnoj objektivnosti „prave“ nauke, postoji opasnost da zanemarimo neprijatna pitanja dostižnosti čiste istine, neukaljane ljudskim interesima. Ljudski interesi su retko odvojivi od načina na koji posmatramo svet. Sociolozi nauke su pokazali da moderne ideje o bezinteresnom naučnom znanju prikrivaju neraskidive veze između znanja i različitih interesa.

Ne verujem da postoji recept koji bi omogućio dinajalistima da „prosto razumeju“ ono što ja razumem i poveruju u ono u šta ja verujem. Dinajalista globanog zagrevanja nije prosto ekolog koji ne može da prihvati tu istinu; poricatelj Holokausta nije neko ko ne može da se suoči sa neizbežnom obavezom sećanja na Holokaust; poricatelj AIDS-a nije borac protiv ove bolesti koji prosto ne priznaje neophodnost zapadne medicine u suočavanju sa njom i tako dalje. Čak i ako bi dinajalisti odustali od svojih poricanja, ostaje činjenica da oni ne dele isti moralni osnov izgradnje napretka ljudske vrste sa većinom ostalih ljudi.

Dinajalizam nije prepreka priznavanju zajedničkih moralnih načela, već prepreka priznavanju moralnih razlika. Kraj dinajalizma je stoga uznemirujuća mogućnost, jer podrazumeva razotkrivanje ovih razlika. Ipak, trebalo bi se pripremiti za takav razvoj događaja, jer dinajalizam u poslednje vreme slabi – i to nije dobra vest.

***

Šestog novembra 2012, u vreme kada se već pripremao za predsedničku nominaciju, Donald Tramp je objavio tvit o klimatskim promenama. Tvit glasi: „Koncept globalnog zagrevanja su izmislili Kinezi, kako bi američku industriju učinili nekonkurentom.“

U vreme kada je objavljen, ovaj tvit je izgledao kao još jedan primer normalizacije dinajalizma klimatskih promena na američkog desnici. Kao što je poznato, Bušova administracija je preduzela minimalne napore da se suprotstavi klimatskim promenama, a mnogi vodeći republikanci se ističu u borbi protiv naučnog konsenzusa o klimatskim promenama. Međutim, ovde se dešavalo nešto drugo: ovaj tvit je bio najava nove vrste post-dinajalističkog diskursa.

Trampova tvrdnja se razlikuje od tvrdnji koje iznosi većina dinajalista. Ona možda liči na neku zbrkanu verziju uobičajenog argumenta američke desnice, da globalni klimatski ugovori nepravično oslabljuju ekonomiju SAD u korist Kine. Kao i dobar deo Trampovog diskursa, i ovaj tvit je bio prosto izbačen u svet bez mnogo razmišljanja. Ali to nije način na koji dinajalizam obično funkcioniše. Dinajalisti obično ulažu decenije napora kako bi proizveli brižljivo izrađene simulakrume naučnog rada koji, bar nestručnim čitaocima, mogu dovoljno ličiti na pravu nauku. Dinajalisti su usavršili alternativne istraživačke tehnike koje dovode u sumnju čak i najubedljivije istine.

„Lenji“ dinajalizam tipičan za Trampa i zastupnike post-istine nastupa sa sigurnošću zasnovanom na pretpostavci da su prethodne generacije dinajalista već posejale dovoljno sumnje; sve što ljudi kao što je Tramp treba da urade jeste da pošalju neodređeni signal u dinajalističkom pravcu. Dok dinajalizam objašnjava – i to naširoko i nadugačko – post-dinajalizam prosto tvrdi. Dok je dinajalizam plod napornog promišljanja, post-dinajalizam je instinktivan. Dok je dinajalizam disciplinovan, post-dinajalizam je anarhičan.

Internet je odigrao značajnu ulogu u popuštanju dinajalističke samodiscipline. Neumerenost onlajn sveta gura dinajalizam toliko daleko da on počinje da se raspada. Nova generacija dinajalista ne stvara nove, alernativne ortodoksije, već uništava samu ideju ortodoksije. Kolektivni, institucionalni rad na stvaranju supstancijalnog bedema odbrane protiv naučnog konsenzusa popušta pred haotičnim grabežom.

Primer ovog fenomena je pokret za istinu o terorističkim napadima na SAD 11. septembra 2001 (9/11). Budući da su se ovi napadi odigrali u svetu koji je već bio povezan internetom, dinajalizam stvoren tim povodom nikada se nije institucionalizovao i razvio sopstvenu ortodoksiju na način na koji su to činili stariji dinajalizmi u vreme pre interneta. Oni koji veruju u laž „zvanične priče“ o napadima 11. septembra mogu verovati da je američka vlada unapred znala za napade, ali je uprkos tome dopustila da se oni dogode, ili pak da je sama vlada isplanirala i izvela ove napade, ili da su ih organizovali Jevreji/Izrael/Mosad, ili da iza svega stoje skriveni centri moći – ili u neku mešavinu svih ovih tvrdnji. Ovi dinajalisti mogu verovati da su kule blizanci Svetskog trgovinskog centra u Njujorku bile srušene kontrolisanom eksplozijom, ili da nikakvi avioni uopšte i nisu udarili u njih, ili da nije bilo spratova u kulama, ili da nije bilo putnika u avionima.

Post-dinajalizam predstavlja oslobađanje potisnutih želja koje pokreću dinajalizam kao takav. Iako je on još uvek zasnovan na poricanju neke utvrđene istine, njegovi metodi oslobađaju jednu još dublju želju: da se istina kao takva napravi iznova, sa se svet napravi iznova, da se oslobodi moć za preuređivanje stvarnosti same i da se ostavi sopstveni trag na planeti. Ono što je najvažnije u post-dinajalizmu nije stvaranje alternativnog naučnog kredibiliteta, već pre davanje blanko dozvole da vidimo svet na svoj način.

***

Iako post-dinajalizam još uvek nije zamenio svog prethodnika, čak i neki zastupnici klasičnog dinajalizma počinju da preispituju stari pristup i da se prilagođavaju novom dobu. Ovo je naročito vidljivo na rasističkoj desnici, gde dinajalizam Holokausta polako gubi svoj dominantni položaj.

Mark Veber, direktor (dinajalističkog) Instituta za istorijsko istraživanje, u svom tekstu iz 2009. snuždeno zaključuje da je poricanje Holokausta postalo nevažno u svetu koji nastavlja da obeležava ovaj genocid. Neki poricatelji Holokausta su čak i promenili mišljenje, izražavajući svoju frustraciju dinajalističkim pokretom i priznajući da su mnoge njegove tvrdnje neodržive. Jedan takav primer je i Erik Hant, koji je nekada pravio popularne onajn klipove u kojima se poriče Holokaust, a koji je 2016. objavio da odbacuje dinajalizam. Međutim, ova priznanja poraza nisu praćena i odustajanjem od antisemitizma. Veber poraze dinajalizma smatra posledicom zlokobne jevrejske moći: „Čak i kada bi sutra Njujork tajms izvestio da su izraelski Jad Vašem i američki Muzej sećanja na žrtve Holokausta objavili da je tokom Drugog svetskog rata stradalo samo milion Jevreja, i da nijedan Jevrejin nije ubijen u gasnim komorama u Aušvicu, uticaj ove vesti na jevrejsko-cionističku moć bi bio zanemarljiv.“

Oni koji su ranije bili „prisiljeni“ na poricanje Holokausta danas uviđaju da je ponovo moguće javno slaviti genocid i naslađivati se najvećim uspehom antisemitizma. Povišena pažnja sa kojom se u poslednjih nekoliko godina prati aktivnost ekstremne desnice razotkrila je izjave koje bi ranije ostale neizgovorene, ili izgovorene samo iza zatvorenih vrata. U avgustu 2017, na primer, jedan lider Kju-kluks-klana rekao je novinaru: „Prošli put smo ubili 6 miliona Jevreja – 11 miliona imigranata i nije neki izazov“. Tekst objavljen u Dejli stormeru, kao najava skupa belih nacionalista u Šarlotsvilu, završava se rečima: „Sledeća stanica Šarlotsvil. Poslednja stanica Aušvic.“

Upravo se u Dejli stormeru, najistaknutijoj onlajn publikaciji nove ekstremne desnice, najbolje može uočiti razigrana spremnost za kombinovanje dinajalizma, post-dinajalizma i otvorene mržnje, kao i korišćenje humora za šetnju između ovih pozicija. Međutim, nema nikakve sumnje u krajnji cilj ovog postupka. U uputstvu za autore koje je kasnije procurelo u štampu, Endrju Englin, urednik ovog sajta, piše: „Neindoktrinisani ne bi trebalo da budu u stanju da zaključe da li se šalimo ili ne. Uvek treba ismevati stereotipe o rasistima koji šire mržnju. O ovome najčešće mislim kao o samokritičkom humoru – ja sam rasista koji se podsmeva stereotipima o rasistima, jer ne uzimam sebe previše ozbiljno. Ovo je očigledno samo maska, i ja zaista želim da podavim Ješe u gasnim komorama. Ali to treba namerno ostaviti nejasnim.“

Još uvek ima dinajalista koji ne preduzimaju ove korake ka otvorenom priznanju svojih želja. U nekim poljima povećenost potiskivanju želja i dalje je jaka. Još uvek nismo došli do stadijuma u kojem će poricatelj klimatskih promena izaći pred javnost i ponosno reći: „Bangladeš će biti potopljen, milioni će patiti zbog antropogenih klimatskih promena, ali moramo sačuvati svoj način života zasnovan na fosilnim gorivima, bez obzira na cenu“. Niti su pak antivakseri spremni da tvrde da, čak iako vakcine ne izazivaju autizam, smrt dece od sprečivih bolesti predstavlja tragičan, ali nužan uslov oslobađanja od dominacije farmaceutskih kompanija.

Međutim, sasvim je moguće da će tradicionalni dinajalisti biti pod sve većim uticajem post-dinajalističkog miljea u kojem su se našli. Svako piskaralo plaćeno naftaškim novcem da piše studije o tome kako se populacije belih medveda zapravo ne smanjuju, bar ponekad fantazira o trenutku u kojem će moći da pribegne veselim, trampovskim „pa šta onda“ tvrdnjama.

***

Mogućnost epohalnog odmicanja od dinajalizma podrazumeva da danas više nema načina da izbegnemo suočavanje sa nekim neprijatnim temama: kako da odgovorimo ljudima koji imaju radikalno drugačije želje i moralna uverenja od nas samih? Kako da odgovorimo ljudima koji se naslađuju genocidom, ili su indiferentni prema patnjama miliona drugih, ili prema korupciji i pohlepi u našem društvu?

Dinajalizam i mnoštvo drugih načina na koje moderna ljudska bića prikrivaju svoje želje, sprečava pravo suočavanje sa uznemirujućom činjenicom da neki od nas mogu želeti stvari koje većina smatra moralno nedopustivima. Kažem „mogu“, jer dinajalizam je pokušaj da se prikriveno legitimizuju neizgovorive želje, tako da se na pitanje u kojoj meri dinajalista razume posledice ostvarivanja tih želja – ne može odgovoriti sa nekom sigurnošću.

Teško je reći da li dinajalisti globalnog zagrevanja potajno priželjkuju haos i bol koji će doneti globalno zagrevanje, da li su prema tome prosto indiferentni ili očajnički žele da do toga ne dođe, ali su prosto preplavljeni željom da očuvaju trenutno stanje stvari. Teško je reći da li dinajalisti Holokausta pripremaju teren za novi genocid ili samo žele da održe sliku dobrih nacista i zlih Jevreja. Teško je reći da li su poricatelji AIDS-a koji rade na tome da Afrikancima otežaju pristup antiretroviralnim lekovima, motivisani osećajem moći nad tuđim životima ili misijom da spasu Afrikance od zla koje dolazi sa zapada.

Ako nova dominacija razuzdanog onlajn diskursa i primeri poput Trampovog izazovu pomeranje sve većeg broja dinajalista ka post-dinajalizmu i s onu stranu post-dinajalizma, konačno ćemo znati na čemu smo. Umesto da se rvemo sa utvarama, moći ćemo da razmotrimo jasne moralne izazove sa kojima se suočavamo kao ljudska bića.

Možda smo predugo odlagali da se suočimo sa ovim izazovom. Oslobađanje želja kojem upravo prisustvujemo prisiljava nas da se uhvatimo ukoštac sa nekim veoma teškim pitanjima. Ko smo mi kao vrsta? Da li delimo zajednička moralna načela? Kako da izađemo na kraj sa ljudima čije su želje radikalno drugačije od naših?

Možda će suočavanje sa tim izazovima otvoriti put politici bez iluzija i moralističkih maskarada, u kojoj će različite verzije ljudskosti moći otvoreno da se nadmeću za prevlast. To može predstavljati čvršći temelj nade u ljudski napredak – zasnovan ne na iluzijama o onome šta bismo voleli da budemo, već na suočavanju sa onim što zaista jesmo.

Iz autorove knjige „Denial: The unspeakable truth / Poricanje: neizreciva istina“ u izdanju Notting Hill Editions.

Keith Kahn-Harris, The Guardian, 03.08.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 16.08.2018.

TEMA – POPULIZAM