Naravno da Parada ponosa nema nikakve veze sa onim što se dogodilo na beogradskim ulicama po obodima zone koju je štitila policija. Stoga ni izjave predstavnika vlasti i stranaka u opoziciji ne mogu da se shvate iz perspektive Parade. Ako ipak pokušamo tako da ih razumemo, dakle da ih dovedemo u vezu sa zahtevom da se poštuju univerzalna ljudska prava, sve te izjave nužno će ispasti besmislene.

O čemu se onda vodi javni razgovor započet u nedelju poslepodne? Najjednostavnije, sa raznih strana otvara se pitanje je li sila u Beogradu legitimno upotrebljena. Predstavnici vlasti tvrde da su štitili državu, dakle ne univerzalna ljudska prava, a predstavnici opozicije objašnjavaju da je ova vlast izgubila legitimitet i da zato nema pravo da primeni silu da bi se zaštitila.

Tradicija smena vlasti u Srbiji ide u prilog argumentima opozicije. Nijedan od opozicionih predstavnika nije propustio da kaže da smo pre nepunih nedelju dana proslavili deset godina od nasilnog svrgavanja režima Slobodana Miloševića. S pravom se ističe da je i tada upotreba sile od strane vlasti bila nelegitimna. I na kraju se postavlja pitanje: u čemu je razlika između današnjeg i ondašnjeg režima?

I zaista, u čemu je razlika? Predstavnici vlasti ne umeju ili izbegavaju da odgovore na ovo pitanje. Oni kažu da štite poredak, ali opozicija odgovara da poredak nije legitiman. Oni kažu da štite institucije sistema, ali opozicija kaže da su te institucije zloupotrebljene zarad ličnih interesa. Oni kažu da su izabrani na vlast kroz legitimne procedure, ali, to je bio i argument, ne sasvim proizvoljan, režima Slobodana Miloševića.

I jedna i druga strana, dakle, poziva se na legalističke argumente kontinuiteta, koje najprimerenije otelovljuje sam ministar policije Ivica Dačić. U takvom odmeravanju argumenata, sadašnja vlast nužno će izgubiti. Ona sada radi isto što i predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, kada tvrdi da je najveća tekovina 5. oktobra oličena u dobijanju vlasti koja je smenjiva na izborima, dakle ne na ulici. (Kako je moguće da se to izgovori uprkos ubistvu predsednika vlade Zorana Đinđića, ne umem da objasnim.)

Kao i Koštunica, ova vlast objašnjava da je Miloševićev režim pao jer je uzurpirao demokratsku volju građana, obesmislio demokratske institucije i ekonomski razorio Srbiju. Jednostavnije rečeno, kao  i Koštunica, ova vlast tvrdi da je Milošević morao da padne jer je naneo štetu građanima Srbije. Ali, na osnovu istog argumenta, mora pasti i sadašnja vlast.

Ima li ova vlast neku drugu opciju? Naravno da ima. Ona mora povući jasnu razliku između sebe i režima iz devedesetih. Ta razlika mora imati kapacitet da ovu vlast čini legitimnom, a Miloševićev režim nelegitimnim. Nijedna od pobrojanih razlika nema taj kapacitet, i opozicija je toga svesna i to umešno koristi, a vlast se u takvim okolnostima naprosto ne snalazi. Dakle, postoji li ta razlika? Odgovor na ovo pitanje bolno je jednostavan i isto tako neprijatan za sve građane Srbije.

Miloševićev režim bio je nelegitiman jer je ogrezao u zločine koji su dokazani, i za koje su njihovi neposredni počinioci već osuđeni. To je svaku upotrebu sile u odbranu tog režima činilo nelegitmnom. To je svaki nasilan pokušaj da se taj režim zbaci činilo legitimnim. To je, konačno, jedini temelj na kome današnja vlast, koja na našu radost još nije ogrezla u slične zločine, može graditi svoj legitimitet, pored ispunjavanja proceduralnih uslova.

Ali, da bi to uspešno i činila, ona mora imati jasan stav prema zločinima iz devedesetih. Donošenje rezolucije o Srebrenici jedan je od takvih pokušaja zauzimanja jasnog stava. Koliko je ta rezolucija jasna, toliko je i sadašnja vlast uspešna u odbrani svoga legitimteta. Štaviše, pored toga što nije u stanju da jasno artikuliše svoj stav, ova vlast zapravo utvrđuje kontinuitet koji joj radi o glavi. Učešće ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića u predizbornoj kampanji Milorada Dodika (sa izjavom da je Republika Srpska ponos srpskog naroda), ruku podruku sa Svetlanom Ražnatović, potez je koji apsolutno ide u prilog argumentima opozicije.

(Ostavimo sad po strani opravdane sumnje da Dodik krši izborne procedure i tako obesmišljava pravni poredak, što se ovde predstavlja kao dovoljan razlog za nasilno rušenje režima. To je samo još jedna u nizu stvari koje razgolićuju navodnu principijelnost srpskih političara.)

Dok god se ne artikuliše i institucionalno ne podrži jasan odmak od zločinačkih devedesetih, i dok god se u svakoj krizi spremno potežu argumenti iz arsenala navodne odbrane srpskog kolektivnog identiteta i nacionalnih ineteresa, pitanje vlasti u Srbiji biće puko pitanje jačeg, a sila će biti jedini argument za preuzimanje vlasti. U nedelju je propuštena još jedna prilika da se vlasti jasno založe za univerzalna ljudska prava i vrednosti i time opravdaju svoje postupke. U nedelju je u odmeravanju snaga vlasti i opozicije Tadić ispao jači. I to je sve što se dogodilo 10. oktobra 2010.

Peščanik.net, 12.10.2010.

LGBTQIA+

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).