Gotovo neprimećena, našoj javnosti promakla je vest da je Generalna skupština Ujedinjenih nacija pre nekoliko dana usvojila Rezoluciju za osnivanje nezavisne institucije koja će istražiti sudbinu nestalih tokom dvanaestogodišnjeg građanskog rata u Siriji.
Rezolucija predviđa osnivanje nezavisne institucije za nestale osobe u Siriji pod pokroviteljstvom UN-a sa zadatkom da se razjasni sudbina nestalih i pruži podrška žrtvama, preživelima i porodicama. U rezoluciji se navodi da preživele žrtve i porodice nestalih treba da budu zastupljene u novom telu koje će se rukovoditi principima nepristrasnosti, transparentnosti i poverljivosti izvora informacija. Generalni sekretar UN-a zadužen je da predstavi projektne zadatke za novu instituciju u roku od 80 radnih dana i preduzme korake u cilju brzog uspostavljanja tela i njegovog stavljanja u funkciju. Od njega se očekuje da u roku od 100 radnih dana podnese izveštaj o implementaciji rezolucije.
Rezoluciju je podnela grupa od šest zemalja među kojima su i dve sa prostora Balkana, Albanija i Severna Makedonija.
U obrazloženju rezolucije, predstavnik grupe država predlagača naglasio je da se na ovaj način potvrđuje spremnost međunarodne zajednice da podrži sirijske porodice i omogući ostvarivanje njihovog prava da znaju sudbinu svojih bliskih i voljenih – nestalih lica. Rezolucija se zasniva na podacima Sirijske mreže za ljudska prava, koja je dokumentovala preko 130.000 slučajeva nestalih osoba, ljudi koji su bili arbitrarno hapšeni, kidnapovani ili su na drugi način nestali, u ratnim sukobima i akcijama terorista Isis.
Za nas najvažnija i najzanimljivija vest je to da prilikom glasanja Srbija nije glasala za rezoluciju!
Nije glasala ni protiv nje. Da slučajno jeste glasala protiv, svrstala bi se u malobrojnu grupu zemalja (11) koje su tako glasale. I bila bi jedina zemlja Evrope (uz Rusiju i Belorusiju) koja je glasala protiv.
Srbija je bila uzdržana!
Verovatno i to, takva uzdržanost, može neke, čak mnoge da asocira na onu staru parafrazu koja se (najverovatnije pogrešno) pripisuje Danteu i njegovoj Božanstvenoj komediji – „Najmračniji krugovi pakla su rezervisani za one koji u vremenima moralne krize ostanu neutralni i uzdržani“.
Ili je ipak takva asocijacija preterana? Pogotovo s obzirom na to da je uzdržan bio još priličan broj zemalja iz Afrike, Latinske Amerike i sa Bliskog istoka, uglavnom onih koje su nedavno obnovile svoje diplomatske odnose sa Sirijom.
Ipak, trebalo bi da je suvišno podsećati, pitanje nestalih osoba je za Srbiju pitanje od posebnog značaja. Srbija je već decenijama suočena sa ovim problemom. Ona pitanje nestalih lica, kao jednu od užasnih posledica građanskog rata i raspada savezne države 90-tih, ima trajno otvoreno u odnosima sa nekim od svojih suseda, posebno sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom. Prema zvaničnim podacima, ni danas nije utvrđena sudbina skoro 10.000 osoba nestalih tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, među kojima je više od trećine lica srpske nacionalnosti. To je jednim delom posledica sporog procesa ekshumacija i identifikacija, ali u vrlo značajnoj meri je posledica nespremnosti vlasti u zemljama regiona da otvore sve arhive.
Zašto Srbija ipak nije glasala za rezoluciju o nestalima u Siriji?
Nema poznatih, a pouzdanih informacija. Kod takvog stanja stvari nije čudno, već je gotovo neizbežno da se nameće neprijatna spekulacija da je Vlada Srbije bila „zamoljena“ od Rusije da ne glasa za rezoluciju i da je iz njoj poznatih razloga, u želji da molbi izađe u susret, stvarne interese svoje zemlje podredila tuđim apstraktnim interesima.
Nezavisno od spekulacija, šta god da je bio razlog za uzdržanost Srbije prilikom glasanja za rezoluciju, praktično je nemoguće odupreti se utisku da ona nije bila u stvarnom interesu Srbije i njenih građana. I međunarodni kredibilitet države i dug prema svojim nestalim građanima i doprinos gradnji boljih odnosa sa susedima, zahtevali su da Srbija glasa za usvajanje rezolucije.
Peščanik.net, 05.07.2023.
