Odgovor Mijatu Lakićeviću započeću parafrazom navoda kojim on završava svoj najnoviji prilog našoj raspravi: Domaći pripadnici liberalnog pristupa razvoju institucija i ekonomskoj politici vidno manje znaju o kulturi i obrazovanju i mogućim kulturnim i obrazovnim politikama od jednog broja osoba koje traže određene državne intervencije, minimalnu zdravstvenu i socijalnu zaštitu, te određenu vrstu stega za tržišne mehanizme u nekim oblastima. Ako se uporede Lakićevićev navod – „Pripadnici liberalnog pristupa razvoju institucija i ekonomskoj politici vidno su bolje ekonomski obrazovani od onih koji traže mnogo više državne intervencije, više socijalne zaštite i više regulatornih stega na tržišne mehanizme.“ – i moja parafraza lako će se, verujem, uočiti razlike između programa koji on zastupa i mera za koje bih se ja založio. Autoru citata i njegovoj knjizi vratiću se na kraju ovog teksta. Pre toga, završimo s nesrećnim Hayekom.
Zbogom Hayeku
Hayeka sam isturio u prvi plan ovog našeg razgovora iz tri razloga. Prvo, on se zalaže za potpunu slobodu tržišta, a to naprosto ne može postojati. (Istini za volju, na više mesta u Putu u ropstvo i sam Hayek kaže da postoje delatnosti gde država mora da interveniše jer nema dovoljno uslova da se u tim oblastima razviju tržišni mehanizmi. Kasnije su takve ograde kod njega sve ređe, ako ih uopšte i ima.) Drugo, model društva koji Hayek teorijski razvija ima minimalan demokratski kapacitet, ako ga uopšte i ima. (Hayek političku zajednicu deli na dva pola između kojih zjapi praznina: na jednom je država čija je uloga da donosi i štiti opšte zakone, koji su iznad parcijalnih inetersa posebnih grupa i nezavisni od njih; na drugom je tržište koje preuzima sve funkcije građanskog društva. To znači da se politička borba u Hayekovoj tržišnoj (anti)utopiji praktično može odvijati samo na tržištu.) I treće, Hayeka uopšte ne zanima istorija početnih pozicija sa kojih akteri ulaze u tržišnu utakmicu. (Iako se neprekidno poziva na tradiciju, Hayeka istorija uopšte veoma malo zanima, pa otuda ne čude krupne greške i previdi u njegovim površnim prikazima prošlosti.)
Ako se Hayekov tržišni recept dosledno primeni na društvo i privredu Srbije, to može imati (a rekao bih da već i ima) razorne posledice. Stremiti slobodnom tržištu isto je što i postaviti sebi neostvariv cilj. Neostvarivi ciljevi, to smo valjda naučili, idealni su za razne manipulacije i mahinacije u njihovo ime. To nam, dakle, ne treba. Srbija ni u jednom smislu nije ni delimično razvila demokratske kapacitete; pre bi se reklo da institucije i procedure u Srbiji operišu na ivici demokratskog minimuma. U takvim prilikama pogubno je, po mom mišljenju, nametati model društva koji praktično guši demokratski pluralizam i osujećuje političko zastupanje partikularnih interesa (što je suština politike i demokratije). I treće: s obzirom na nedavnu prošlost, ne uzeti u obzir istorijske okolnosti koje su individualne i kolektivne aktere dovele na pozicije koje oni danas zauzimaju ravno je političkoj katastrofi (to bi bio stalni izvor nasilnih društvenih sukoba i trajne političke nestabilnosti).
Liberali i Srbija
Čitava stvar je u tome što Lakićeviću Hayek uopšte nije ni potreban. Tržišna reforma u Srbiji može se sprovesti i bez Hayekovih teorijskih razrada. Ali, valjda iz želje da stvari krajnje zaoštri, Lakićević poseže za hajekovskim tržišnim radikalizmom, što njegove predloge čini u krajnjoj instanci neprihvatljivim. Otuda i ta podvojenost u mojim reakcijama na njegove tekstove. S jedne strane, više puta sam ponovio da se slažem s njegovim kritikama tekućih događaja; s druge strane, ne vidim da iz te opravdane kritike Lakićević izvodi primerena rešenja. Uz sve to, Lakićević je sklon i jednoj gruboj podeli za koju mislim da je potpuno netačna. On sebe vidi kao liberala, a mene, valjda, kao nekog socijalistu, „inteligenta i kulturnog radnika“, koji živi u nekom „ušuškanom svetu“, skutren pod okriljem države. Međutim, ja sam, da izvini Lakićević, takođe sklon da sebe vidim pre kao liberala nego kao socijalistu, pogotovo ako pristanemo za trenutak da među socijaliste ubrojimo isključivo kolektiviste koji se zalažu za jaku državu i komandnu privredu a protiv su privatne svojine. Nisu mi međutim mrske ni odrednice socijaldemokrate i egalitarnog liberala. Koliko znam, ni socijaldemokratija ni egalitarni liberalizam nemaju problem s privatnom svojinom, baš kao što ne traže ni ukidanje tržišta.
Drugim rečima, poput Hayeka, Lakićević je sklon da politički opseg stavova prema privatnoj svojini i tržištu nedopustivo pojednostavi uvodeći grubu podelu na liberale, s jedne strane, i sve ostale, s druge. Svi ostali su naravno, kao i kod Hayeka, socijalisti, a među socijalistima onda i nacionalisti, fašisti i ko god se Lakićeviću ne dopada. Ali, znamo za čitav niz mogućih stavova koji se nalaze u prostoru između ove dve krajnje tačke, u političkom prostoru dakle koji i kod Lakićevića, kao kod Hayeka, zvrji prazan. (Utoliko više željno iščekujem poređenje između Hayeka i Rawlsa koje nam je obećao Vladimir Gligorov. Sudeći po onome što je nagovešteno, u toj uporednoj analizi posebno će osetljiva biti mesta koja se tiču Hayekovog „kosmopolitizma“ i Rawlsovog „nacionalizma“, te Hayekove politike „prijateljstva“.) Ovde ću se usuditi da to protumačim Lakićevićevim jugoslovenskim iskustvom, i molim ga da mi to ne zameri. Svakako sam spreman da se izvinim ako grešim. Lakićević, naime, na jednom mestu spominje srpske liberale i njihov pad iz 1972, za koji su krive i „dogmatska levica i nacionalistička desnica“. Ovo je odjek jednog od raširenijih tumačenja kraha Jugoslavije (mogli smo na njega da naiđemo i u tekstu Gligorova povodom četvrt veka od pada Berlinskog zida). Ukratko, ako ne ranije, onda je te 1972. godine Jugoslavija propustila poslednju šansu da se iz temelja transformiše i utemelji na demokratskim i tržišnim osnovama. Pošto je šansa propuštena, sve što je potom usledilo bilo je i očekivano i praktično neminovno. Ovo, međutim, ne može ni blizu biti potpuno objašnjenje za raspad Jugoslavije, a pogotovo ne za masovne zločine koji su se dogodili u postjugoslovenskim ratovima. Ali, nećemo o tome.
Ovde nam je važno da Lakićević na tom mestu iznosi jednu generacijsku priču koja na neki način određuje i njegove reakcije u ovoj polemici. Stvar je, međutim, u tome da ta priča sa ovim danas ima tek posredne veze. Pre svega, iza mene, kao Lakićevićevog oponenta u ovoj raspravi, ne stoji nikakva država, a još manje neka moć da sprečim da se Lakićevićevi predlozi prihvate i realizuju. Stoga bi on, po mom mišljenju, trebalo da prestane da mi se obraća kao predstavniku neke velike i moćne grupe koja ne dozvoljava Srbiji da krene napred. Drugo, i važnije, takve grupe (velike i moćne) naprosto nema, bar ne u polju kulture, u kome ja radim. Njegova kritika na račun kulturnih radnika utoliko onda potpuno promašuje metu. Ali, i kada bi Lakićević bio u pravu, da li bi to bio dovoljan razlog da se kultura, a sa njom i obrazovanje, raznesu u paramparčad pod izgovorom tržišta?
Kultura u Srbiji
Kada govori o kulturi u Srbiji, Lakićević, sasvim očekivano, nije precizan. Ja u stvari i dalje ne znam na šta on tačno misli kad kaže kultura i kulturni radnici (pustimo sad „inteligente“). Ali, pravio bih se lud kada bih rekao da to ne mogu ni da naslutim. Dakle, slutim da Lakićević misli na niz javnih ustanova kulture, koje se finansiraju sredstvima iz budžeta na osnovu raspodele koju vrše vlasti na raznim nivoima uprave. Takođe mislim da Lakićević tu podrazumeva i sredstva koja se na osnovu konkursa posebno izdvajaju i raspodeljuju akterima u polju kulture koji su izvan javnih ustanova. Svemu tome ja bih, da bi slika bila celovitija, uz kulturu dodao svakako i obrazovanje, jer teško da razgovor o kulturi može imati smisla ako izostavimo obrazovanje. Dobijamo tako mrežu osnovnih i srednjih škola, univerziteta, instituta, pozorišta, muzeja, galerija, biblioteka, javnih medijskih servisa, umetničkih centara i grupa, te nezavisnih aktera, koji svi regularno dobijaju ili se nadmeću za sredstva iz budžeta. I za sve njih Lakićević kaže da su neka vrsta suvišnih parazita, koji bi za šaku dinara radije da budu u ropskom položaju nego da uživaju slobodu.
Ne znam na osnovu kog ispitivanja je on došao do takvog zaključka, ali to ovde nije ni mnogo bitno. Važnije od toga je pitanje šta Lakićević u stvari predlaže. Da sve ove ustanove i akteri izađu na tržište? To je besmislen predlog, i Lakićeviću je to sigurno jasno. On bi sad možda mogao da kaže da nije mislio na škole, i da sam mu ja to podmetnuo, ali stvar upravo i jeste u tome da se mora krenuti od škola kada se govori o kulturi. Imamo u načelu dva moguća pristupa kada je o školama i obrazovanju reč. Prvi bi bio hajekovski: privatizovati sve škole, kako bi tržišni mehanizmi odradili posao i napravili selekciju između dobrih i loših obrazovnih ustanova. Po prirodi stvari, dobre škole imaće znatno više klijenata, konkurencija će prisiliti i ostale da poboljšaju kvalitet, a oni koji ne mogu da drže korak zasluženo će propasti. Na prvi pogled, Hayekov evolucionizam pokazao bi se na delu u najboljem svetlu. Ali, naravno, i Lakićević vidi u čemu je ovde problem: zbog tržišnog utvrđivanja cena školovanja, deca iz siromašnijih društvenih grupa biće uskraćena za kvalitetnije obrazovanje. Za pretpostaviti je da će najimućniji moći da obrazuju svoju decu u najkvalitetnijim školama, što će toj deci širom otvoriti vrata za uspešne poslovne karijere i dalje uvećavanje prethodno stečenog i nasleđenog bogatstva. Društvo će se raslojiti na bogate i siromašne između kojih će jaz biti nepremostiv i sve veći, a to će se pravdati većom sposobnošću i pripremljenošću bogatih da obavljaju bolje plaćene poslove. Drugim rečima, obrazovanje koje se otvori prema tržištu bez ikakvih ograda najbolje pokazuje mračnu stranu hajekovskog ne uzimanja u obzir kako su stečene početne pozicije. Konačno, ne konstruišem ovde neki mračni scenario kako bih zaplašio moguće zagovornike tržišta. Sve što sam napisao o raslojavanju već se događa u zemljama čije države popuštaju pod pritiskom da se i javne škole gurnu na tržište pod izgovorom poboljšanja kvaliteta: recimo, u Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama, Novom Zelandu.
Ali, ponovo bi mogao da primeti Lakićević, ovde nije reč o obrazovanju, govorimo o kulturi. U redu, ali pored toga što se obrazovanje i kultura ne mogu razdvojiti, treba da proverimo i da li su razlozi koji bi sprečili potpuno iznošenje škola na tržište primenljivi i na polje kulture u užem smislu. Recimo, na biblioteke? Može li Lakićević zamisliti tržišno poslovanje biblioteka? Ja ne mogu, iako sam već dugo u poslu s knjigama. Da li to znači da treba zatvoriti sve biblioteke jer nisu tržišno održive? Pa, što da ne. Proces gašenja javnih biblioteka upravo je u toku u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. Još nisu urađena prva istraživanja o posledicama takvih odluka, ali moja je pretpostavka da će one biti slične posledicama potpunog uvođenja tržišta u obrazovanje, i to po sličnom principu dostupnosti znanja bogatima i uskraćivanju pristupa znanju siromašnima. Nadalje možemo primeniti sličnu logiku na pozorišta, muzeje.
Odavde slede dva izvoda. Prvi: u vezi sa školama, bibliotekama, muzejima, pozorištima, može da se formuliše neki princip opšteg dobra koji je dovoljan razlog da država na raznim nivoima vlasti interveniše u polje kulture i barem delimično sačuva takve ustanove od uticaja tržišta. Dva su razloga za to: država brigom o opštem dobru jača svoj legitimitet; brigom o opštem dobru država ublažava posledice raslojavanja društva koje proističu iz delovanja tržišnih mehanizama, omogućuje svima približno jednake šanse i smanjuje tenzije koje bi inače mogle dovesti do nasilnih pokušaja da se izvrši drugačija raspodela dobara. Drugi izvod tiče se samog pojma opšteg dobra: mi bismo se morali dogovoriti oko toga šta je za nas prihvatljivo kao opšte dobro, kako bi država uopšte imala osnov da interveniše. Taj dogovor još nismo napravili. To dogovaranje odlaže se u nedogled baš kao i ustavno pitanje. Ovo kako razgovaramo Lakićević i ja, pomalo liči na jedan takav razgovor. U tom razgovoru, Lakićević tvrdi da će tržište raditi u interesu opšteg dobra. Meni se čini da imamo dobre razloge da u to sumnjamo, i da stoga imamo pravo da zahtevamo da se i država delom brine o opštem dobru.
Nadam se da je jasno da to ne znači da treba ukinuti tržište ili privatnu svojinu. Ali, očito je da pored tržišta i privatne svojine postoje još neki segmenti i aspekti društva oko kojih treba da se dogovaramo i o kojima treba da brinemo mimo tržišta. To što baš država, raspodeljujući naš novac koji prikuplja putem poreza, brine o tim aspektima, daje nam za pravo da se o tome dogovaramo i da o tome glasamo (što bi bilo nešto nalik na deliberativnu demokratiju). Tržište ne poznaje takav način odlučivanja. (Druga je priča o veličini potencijalnog kulturnog tržišta u Srbiji, pogotovo kada se ono uporedi sa veličinama tržišta u zemljama iz kojih stižu libertarijanske ideje. O tome možemo sledećom prilikom.)
A sad zaista o kulturi u Srbiji
Lakićević bi na sve ovo mogao da odgovori da se ja i dalje krećem u jednoj apstraktnoj ravni, i da ništa konkretno i dalje nisam rekao o domaćoj kulturi. Ali, sve što ja o tome imam da kažem, Lakićević već zna, i siguran sam da se u tome slažemo. Najveći broj kulturnih ustanova u Srbiji ne radi dobro svoj posao, ako uopšte išta i radi. Uzmimo opet biblioteke za primer. U njima radi više ljudi nego što je to zaista potrebno, slabo su opremljene knjigama i imaju konstantan pad broja čitalaca. Najveći broj zaposlenih u tim bibliotekama vrlo se slabo razume u tekuću književnu produkciju, malo čitaju i uglavnom nisu u stanju da daju relevantne informacije korisnicima bibliotečkih usluga. Drugim rečima, država sipa novac u biblioteke koje u ovom trenutku praktično ničemu ne služe. Pri tom, taj novac najvećim delom ide na plate zaposlenih, manjim delom na održavanje prostora, a najmanjim delom na nabavku novih knjiga. Ako gledamo iz tog ugla, Lakićević je u pravu: ugasite biblioteke, jer takve kakve su ni za šta nam ne služe, izuzev da u njih sklonimo jedan broj građana, s kojima inače ne znamo šta bismo jer drugog posla oni neće naći. Meni se, pak, čini da je to Lakićevićevo rešenje pogrešno, jer direktno proizvodi posledice koje sam opisao u prethodnom odeljku.
Da bismo videli da je to tako, stavimo naprosto umesto biblioteka škole. Ni škole nam ništa ne valjaju. U njima se malo radi i loše uči iz loših udžbenika. Na sve strane čujemo primedbe na račun nastavnika koji su nezainteresovani za svoj posao (što u suštini nije fer primedba jer pogrešno identifikuje uzrok problema, ali i o tome možemo drugi put). Nešto manje se čuju primedbe na račun udžbenika, iako oni uglavnom uopšte nisu dobri (i opet glavni izvor tog problema nisu izdavači udžbenika, već oni koji oblikuju kurikulume). A svako malo se podiže panika i oko nivoa znanja s kojim učenici izlaze iz škola (što je u stvari samo logična posledica ukupnog lošeg rada koji počiva na lošim osnovama). Posebna su priča visokoškolske ustanove i njima odgovarajući instituti. Tek to je leglo besmisla i nerada (dakle pravo „srce tame“). Ali, ostaje isto pitanje: da li je ispravno rešenje da sve to srušimo i pozovemo na osnivanje privatnih škola, univerziteta i instituta. Moje je mišljenje da nije, iz već navedenih razloga.
I zaista, šta onda da radimo?
Rezanje čvora
Imamo, rekao bih, dve opcije. Prva je ona za koju se zalažu M. Lakićević, V. Gligorov, M. Brkić, I. Vujačić, Lj. Madžar, M. Prokopijević, D. Pavlović, S. Radulović, V. Pavićević, da pomnem samo neke od najprominentnijih među ostalima kojih uopšte nije tako malo kako to Lakićević želi da predstavi. Oni kažu: bacimo sve na tržište, pa ko preživi. Meni se čini da je to nemoguće rešenje, pogotovo ako se ima u vidu konkretan kontekst u kome ga treba primeniti. Šta god Lakićević o tome mislio, i kakve god podatke o tome davao, procesi privatizacije koji se ovde odvijaju već dve decenije bliže su njegovim predlozima nego što bi on to bio spreman da prizna. To što se u tome nije došlo do kraja, zaista jeste rezultat otpora koji proističe iz raznih nasleđa kojima su ljudi ovde na razne načine ostali privrženi.
I to Lakićević vidi na drugoj strani – socijalističko i nacionalističko nasleđe – i to bi da ukloni na putu ka potpuno slobodnom tržištu. Mogu da razumem zašto to želi, pogotovo kada vidimo kako jedan broj ljudi zloupotrebljava privilegije – pozivanjem na socijalističko ili nacionalističko nasleđe – koje su im date pod izgovorom opšteg dobra. Ali, bilo bi glupo da se u razračunavanju s njima istovremeno unište i temelji na kojima je jedino moguće graditi pristojnije društvo. Kao što je glupo zbog njih poistovetiti nasleđa socijalizma i nacionalizma. Kao što smo i Lakićević i ja spremni da napravimo razliku između nacionalizama s kraja 19. odnosno 20. veka, tako bi trebalo pretresti i socijalističko nasleđe. Siguran sam da ni tu nije sve za bacanje.
Drugo rešenje su postepene reforme. S jedne strane, treba dozvoliti da tržište odradi svoj posao u onim segmentima gde nema opasnosti od njegovih verovatnih štetnih posledica (koje su izvesne u oblastima obrazovanja, zdravstva i kulture, na primer). S druge strane, treba odrediti iznova šta mi danas i ovde podrazumevamo pod opštim dobrom (jer to nikako ne mogu biti „nacionalni interesi“ artikulisani krajem 20. veka). Ne verujem da je tako teško složiti se oko toga da pod posebnom brigom moraju biti obrazovanje, zdravstvena zaštita i minimalna socijalna zaštita, kao i one kulturne ustanove i delatnosti za koje se proceni da moraju biti dostupne što većem broju građana jer bitno utiču na njihove izglede za pristojan život.
Javno i privatno u polju kulture
Verovatno i moj predlog deluje naivno i jednako nesprovodivo kao i uspostavljanje potpuno slobodnog tržišta. Zato bih se spustio mnogo stepenica niže, i dao jedan konkretan primer. Lakićević nam je za lektiru preporučio knjigu Antiliberalizam u 22 slike. Knjigu je 2012. godine objavilo javno preduzeće „Službeni glasnik“. Autor knjige Ljubomir Madžar vatreni je obožavalac austrijskog ekonomiste, što se vidi i iz njegovog strasnog pogovora „Jedno stvaralaštvo kao međaš epohe“ za Hayekovu knjigu Pravo, zakonodavstvo i sloboda. Suizdavač te knjige takođe je bilo, 2002. godine, javno preduzeće „Službeni list SRJ“. „Službeni glasnik“ je prošle godine uporno pokušavao da se reši ogromnog lagera bespotrebnih knjiga (u vrednosti od oko petsto miliona dinara). Zbog ogromnog poreza koji je trebalo platiti, to preduzeće odustalo je od toga da knjige pokloni bibliotekama. Drugo rešenje bilo je da knjige ponudi na otkup njihovim autorima i prevodiocima po ceni stare hartije. Ni to nije dobro prošlo, pa je na kraju predlog bio da se ceo lager proda prerađivačima stare hartije. Reč je o knjigama koje su objavljivane u proteklih nekoliko godina, i koje je država svake godine otkupljivala za biblioteke, plativši ih sve zajedno negde oko četrdeset miliona dinara, a sad vidimo da je mogla i da ih plati po ceni stare hartije. Tek, uprkos protraćenim novcima i očiglednom tržišnom neuspehu, niko iz „Službenog glasnika“ nije pozvan da odgovara za loše poslovanje. Niti se ova izdavačka kuća ugasila zbog poslovnog promašaja koji ne bi preživeo nijedan privatni izdavač. Ako Lakićević sad pomisli da kaže da upravo o tome i on sve vreme priča, ja mogu samo da mu odgovorim da ja to o čemu on priča već znam. Meni samo nije jasno šta će jedan neoliberal poput Madžara u javnom preduzeću (a daleko od toga da je on jedini), i kako Lakićević ne uviđa apsurd da baš on baš meni u ovoj raspravi preporučuje knjigu „Službenog glasnika“. Jer, na tom mestu srušila se čitava njegova argumentacija.
I to bi onda mogao biti prvi korak: da neoliberali (među kojima i neki čija sam imena naveo u prethodnom odeljku) vlastitim primerom pokažu prezir prema budžetskim novcima i državnim monopolima i praktično demonstriraju privrženost tržištu.
Peščanik.net, 11.02.2014.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Sfinga socijaldemokratije
Mijat Lakićević – Kultura, tržište, država
Mijat Lakićević – Šta da se radi
Dejan Ilić – Libertarijanska antidemokratija i elitizam
Mijat Lakićević – Ko još haje za Hajeka
Dejan Ilić – Od Schmitta do Hayeka i nazad
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bojkot - 19/04/2024
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
