Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Srbija je patrijarhalno društvo u mnogim pogledima. Što se tiče roditeljstva i brige o deci, ona je izuzetno patrijarhalno društvo. Majke preuzimaju najveći deo te brige i ova praksa se sporo menja. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, očevi deci u proseku posvećuju svega 11 minuta dnevno. Istraživanje dr Dragana Stanojevića je pokazalo da četvrtina očeva uopšte nije uključena u brigu o deci, 12 odsto je nisko uključeno, dok je trećina visoko uključena. Korene ovakvih praksi možemo naći upravo u patrijarhalnom ustrojstvu savremene Srbije. Od majke se očekuje primarna briga o deci, dok se od očeva očekuje da obezbede finansijsku potporu. S tim u vezi je i činjenica da pojedinci i pojedinke koji iskaču iz ovog modela trpe veliki pritisak sredine. Majka koja je više posvećena karijeri biće prekoravana i proglašavana lošom majkom, dok će otac koji je više posvećen brizi o deci biti proglašavan „papučarom“. Pritisak sredine onemogućava mladim roditeljima da izađu iz patrijarhatom zacrtanih uloga.

Patrijarhalne roditeljske uloge se oslikavaju i na prakse pravosuđa. Prilikom razvoda braka, u najvećem broju slučajeva primarno starateljstvo nad decom dodeljuje se majkama. Ovde se ništo drugo ne bi ni moglo očekivati, jer pre svega sudovi u ovim slučajevima (treba da) sagledaju najbolji interes deteta, a u najboljem interesu deteta je da pretrpi što manje promena. To jest, da roditelj koji je do tada igrao ili igrala primarnu ulogu u životu deteta tu ulogu i zadrži. Autor teksta „Nepravde feminističkog pravosuđa“ (objavljen u Politici 05.5.2017) se ne slaže sa ovom tvrdnjom. Milovan B. Vučić smatra da ova sudska praksa ne oslikava patrijarhalnost savremenog srpskog društva, već ukazuje na preterani uticaj feministkinja na pravosuđe.

Činjenica da autor pomenutog teksta praksu proisteklu iz patrijarhalnosti srpskog društva proglašava feminističkom, ne treba da iznenađuje. Mnoge patrijarhalne prakse se proglašavaju feminističkim samo zato što (na prvi pogled) stavljaju žene na prvo mesto. Tako praksa „žene i deca prvi napuštaju brod koji tone“ u stvari žene i decu stavlja u kategoriju osoba koje nisu sposobne da se staraju o sebi i kojima je neophodna posebna zaštita, odnosno odrasle ženske osobe poistovećuju se sa decom. Praksa besplatnih ulazaka u noćne klubove za „dame“ u suštini žene tretira kao robu koja bi trebalo da privuče „prave“ mušterije – muškarce. Tako i praksa dodeljivanja primarnog starateljstva nad decom majkama u stvari oslikava i doprinosi očuvanju patrijarhalnog uverenja da je dužnost žena da se brinu o deci. Za razliku od prva dva navedena primera, gde prekid prakse ne bi nikome naškodio, ovu poslednju je nemoguće promeniti dok se ne promene društveni odnosi, odnosno dok očevi ne preuzmu veću ulogu u roditeljstvu.

Kao što sam napomenula, brkanje feminističke i patrijarhalne prakse u slučaju dodeljivanja starateljstva nad decom ne treba da iznenađuje. Međutim, u slučaju autora ovog teksta ipak bi trebalo očekivati više. Milovan B. Vučić je potpisan kao „profesor univerziteta, psihoanalitički psihoterapeut i psihoanalitički supervizor, specijalista za dečju psihoanalizu“, i kao obrazovana osoba i neko ko se interesuje za pomenutu problematiku morao je da se upozna i sa ovim aspektom problema. Iz teksta je jasno da se Milovan B. Vučić problematikom dodeljivanja starateljstva nad decom nakon razvoda bavi koristeći patrijarhalni ključ. Tako on navodi da je „Majka značajniji roditelj za dete u prve tri godine, kada obavlja funkcije bez kojih dete ne bi moglo da stvori osećaj zaštićenosti. Majka nudi onu vrstu bezuslovne topline koja je bebi potrebna“. Nakon toga navodi da otac igra važniju ulogu u kasnijim godinama detetovog života jer „detetu postaje važnije da ima rukovodstvo, da se socijalizuje, da razvija vrednosti i norme koje će ga učiniti otpornim, funkcionalnim i zdravim ljudskim bićem“. Dakle, on se vodi uverenjem da majka voli dok otac disciplinuje, što je u suštini esencijalističko, patrijarhalno viđenje ljudskih bića. Iako ranije u tekstu navodi da ne postoji naučni dokaz da su žene „roditeljski superiornije“, upravo Milovan B. Vučić zastupa tezu da roditelji imaju jasno podeljene uloge. Da li bi na osnovu njegove teze svu decu mlađu od tri godine trebalo dodeljivati majkama, a onu stariju očevima, bez obzira na to ko se o detetu do tog trenutka najviše starao? Možda bi mlađu decu, dodeljenu na starateljstvo majkama, čim navrše treću godinu trebalo uzimati od majki i davati očevima?

Još jedna stvar ukazuje na to da se autor teksta tek površno pozabavio problemom. Iako je navedeno da je Milovan B. Vučić iz Los Anđelesa, Kalifornija, on se nije potrudio da se upozna sa brojnim podacima iz američke prakse koji ukazuju na to da očevi, kada zatraže starateljstvo nad decom, to starateljstvo u velikom broju slučajeva i dobijaju. Podaci iz američke prakse takođe ukazuju na to da se najveći broj sporova oko starateljstva rešava van suda, odnosno, roditelji se dogovaraju o uslovima starateljstva nad decom. Nisam upoznata sa sličnim studijama iz prakse srpskih sudova, ali kao što sam napomenula, autor teksta živi u SAD i ti podaci su mogli da mu pomognu prilikom istraživanja problema. Pre svega bi mu nedvosmisleno ukazali na to da srž problema ne leži u feminizmu već u postojećim društvenim (patrijarhalnim) praksama.

Najveći problem ovog teksta čak i nije u već navedenom. Događaj koji je autora teksta inspirisao je sporno dodeljivanje starateljstva u slučaju Mali. Podsetimo se, Marija Mali je izašla u javnost sa podatkom da je njen bivši suprug, aktuelni gradonačelnik Beograda Siniša Mali, iskoristio svoj politički uticaj kako bi dobio starateljstvo nad njihovom decom. Time je, kako ona tvrdi, vršio pritisak na nju, jer je bila upoznata sa (i učestvovala u) njegovim spornim poslovima. Marija Mali je posumnjala u ovu odluku jer se kosila sa preporukom koju je dao Centar za socijalni rad, a Komisija veštaka koja je formirana na zahtev Siniše Malog i njegovog advokata je zaključke donela bez, prema njenim rečima, adekvatnog razgovora sa njom. Uskoro se ispostavilo da su ista komisija veštaka, ista sutkinja i ista advokatska kancelarija učestvovale u sličnim slučajevima još tri žene. Osnova za sumnju ima i zbog toga što su u svim slučajevima u pitanju uticajni i moćni muškarci. Dakle, problem koji je identifikovan u javnosti nije dodeljivanje starateljstva očevima, već u mogućim zloupotrebama moći. Autor tek na kraju teksta navodi da je jedan od slučajeva koje pominje na početku teksta slučaj Mali, ali ni tu ne navodi detalje slučaja i zašto se on u javnosti smatra „skandalom“.

Iako polazi od ovih slučajeva, autor teksta se ne pita zašto su oni sporni i namerno, ili vođen površnošću, odlučuje da to iskoristi kao polaznu tačku za razotkrivanje „nepravdi feminističkog pravosuđa“. Milovan B. Vučić uznemirenost javnosti oko ovih navoda koristi kao dokaz da je srpsko pravosuđe ni manje ni više nego feminističko i stoga nepravedno. Kao dodatak ovoj tezi on tvrdi da su Centri za socijalni rad pod direktnim uticajem feministkinja, preko obuka koje vrše „aktivističke nevladine organizacije za prava žena“, a koje prema njemu „nemaju ni autoritet, ni znanje, ni legitimitet da to čine“. Posežući za dobro poznatim argumentom za diskreditaciju nevladinih organizacija, autor teksta navodi da te obuke „počivaju na stranim donacijama“.

Milovan B. Vučić tekst završava patetičnom tvrdnjom da Srbiju diskriminacija očeva stavlja u isti rang sa „patrijarhalnom Albanijom“, uz upozorenje da je to „stručni i civilizacijski nivo na kome Srbija danas sudi o budućnosti svojih najranjivijih, a to su deca“. Da je zaista zabrinut za dobrobit dece i učešće očeva u životima dece, Milovan B. Vučić bi se pozabavio načinima na koje se patrijarhalne prakse mogu iskoreniti iz srpskih porodica. Pozabavio bi se načinima na koje društvo može da ohrabri i motiviše očeve da se od prvog dana života deteta uključe i uzmu aktivnog učešća u njemu. Kada bi se to promenilo, promenila bi se i sudska praksa. Ali, autoru teksta to nije bitno. Po svemu sudeći daleko mu je bitnije da udari po feministkinjama.

Peščanik.net, 11.05.2017.

TEMA – FEMINIZAM