Demagogijo, bleda majko, ala su te udesili tvoji sinovi, da među
drugim prevarancijama štrčiš kao ruglo, a bila si među otmenijim
načinima da neprosvetljeni budu hiljaditi put obmanuti. Nema dana da
te vladajući nisu uprezali u njihov nemilosrdni dolap, jedno vreme su,
svesni koliko im vrediš i koliko im pomažeš, gledali da te unaprede,
da te vozdignu i iznad nacističke propagande, kojoj svako mora skinuti
kapu, ali sada, sada su te tvoji najbolji sinovi srozali toliko da
među drugim tehnikama manipulacije sediš osramoćena kako dugo nisi
bila, premda možda zaslužuješ to, jer si im toliko puta bila od
koristi i pomoći. Zbog onoga što je predsednik Skupštine rekao o
suparnicima – da zbog njih penzioneri neće dobiti penzije, da
porodilje neće dobiti novčanu pomoć – ti si, Demagogijo, dotakla dno
svog istinabog dugog i plodnog života, obrukana si i možda se nećeš
vratiti tamo gde si obitavala, štovana od korisnika i prostreljena tek
retkim pogledima onih koji su podozrevali da služiš stvarima
pogrešnim.
Činilo se da te baš kod nas čekaju zlatne godine, vladajući su
osnovali Demagošku akademiju, koja je doista bila zamišljena kao
rasadnik bespoštednih i nepostidivih partijskih govornika, koji bi
izvrtanjem logike, ponavljanjem, larmom i sofizmima najnižeg reda
pobeđivali u svakom dijalogu, ali katedra za tebe najvažnija je
katedra u toj partijskoj obrazovnoj ustanovi; možda ti je i laskalo da
budeš sredstvo u rukama najmoćnijeg vladara u našoj povesti, ali su te
tvoji korisnici počeli toliko zloupotrebljavati da ćeš zbog njih
izgubiti mesto koje u politici odvajkada imaš: vladar kaže da će svim
starijim ljudima najesen dati po dvadeset hiljada drahmi (37 hiljada
rimskih secercija po ond. kursu) čime se ogrešuje o moral, o zakon, o
Ustav, ali se najvećma ogrešuje o tebe, ovo je šamar tebi, Demagogijo,
jer ti živiš koliko mnogo stoleća baš zahvaljujući tome što te nikada
do kraja ne razotkriju onima kojima si namenjena, e, sad bi se moglo
desiti, usled tako grubog i ponižavajućeg postupanja vladaočevog, da
ti postaneš prezrena i da budeš otpremljena tamo gde prebivaju Laž,
Ucena, Otmica, Pljačka, Zaseda, Krivokletstvo, Zločin i Bestidnost.
Dugo si trajala, i bila si delotvorna, imala si milion obličja, ali je
u svakom moralo biti zavodljivosti, što će reći da si morala imati
šarma, sada ga gubiš, postaješ prozirna, čak i za nas koje vladajući
vidi kao nišče duhom. Kumovala si tolikim štetočinstvima da možda
zaslužuješ ovaj žalosni pad, pa ipak, budiš u čoveku dosta i zebnje,
jer ako propadaš ti, koja si stalno u ozračju i u rukama silnika, čemu
se možemo nadati mi, na čijem se radu i oskudevanju ovo bolesno
Carstvo drži?!
Smisliću, i tu ću se suprotstaviti i tebi i tvome prvokorisniku,
smisliću kako bi se novac kojim vladar potkupljuje starice i starce
mogao upotrebiti, kako da se od njega kupi nešto što je korisno
zajednici, voleo bih da pridobijem hiljadu vršnjakinja i vršnjaka, da
u Fond za skenere (radni naslov) uplatimo svi po dvadeset hiljada
dinara, i da to medicinsko pomagalo javno predamo domu zdravlja u
nekoj od naših junačkih i slobodarskih zabiti: time bismo učinili
nešto korisno, a osramotili bismo rasipnika i podmićivača, što je
takođe korisno: pokazali bismo mu šta sve nedostaje ovoj unesrećenoj,
reketiranoj i pauperizovanoj zajednici. Ali, ako mi to uspe, i ti ćeš
dobiti bubotak, jer si ti u srcu ove nepristojne vladaočeve ponude.
Umrljana si majonezom kojim su vladar i dva vazala ublažavala rezak
miris salame pojedene naočigled pučine grdne, možeš li ti,
Demagogijo, jer meni ne uspeva, da zamisliš razgovor koji je prethodio
fruštuku u SIV-u (gde si takođe imala svoje mesto i pre ove despotije,
ali su ti socijalistički demagozi ipak čuvali obraz i rang): „Ljudi,
jeste doručkovali?“ Dvojica velmoža pogledavaju krišom jedan u drugog,
ne znaju treba li da kažu „I am starving“ (predsednik usavršava sa
bližnjima strane jezike), ili je prikladnije i korisnije reći „No,
thank you, Alek, I’m full“, daju oni za svaki slučaj dva različita
odgovora, na šta režiser kaže ovome koji je tobože sit: „I ti si
gladan, samo to još ne znaš, a znaćeš kad u ovom kabinetu zamiriše
čudesni parizer, kad zamiriše svež hleb ‘Sava’ koji naša mila
sirotinja svakodnevno jede, nego ja nemam vremena da idem u bakalnicu
i da čekam red na kasi, bacajte novčić sa mojim likom pa ko izgubi
neka otrči da nam to kupi, my treat, pogledaj mi, Monik, kako se na
kineskom kaže „ja častim“, na vrh jezika mi je, a ne mogu da se setim,
a, ko je izgubio?… Siniša, dvostruki doktore nauka, ko ima sreće u
nauci, nema u nabavci, hajde, usiljenim maršom do najbliže
samousluge…“ Ostalo je istorija. Ali u kojoj si i ti, Demagogijo,
gadno posrnula, jer si bestidno zloupotrebljena, pa će se to odraziti
na tvoj ugled i na tvoju budućnost. Kako možeš opstati među drugim
mahinacijama ako korisnik, koji te razume se smatra svojim
vlasništvom, pukom alatkom, kaže: „Od svih salama, parizer mi je na
prvom mestu, izvini mortadelo, gavrilovićki neću ni da se izvinim,
znate i zašto, parizer koji ćete vi sa mnom danas doručkovati je u
samom vrhu mojih omiljenih đakonija, koje bih jeo i više kad mi ovi
karirani sakoi u pastelnim bojama, šiveni po meri, ne bi ovako lepo
stajali, u avionu uvek mora da bude parizera za mene, kad letim
vladinim avionom, ali i kad letim putničkim avionom, uvek sam u
ekonomskoj klasi, iako mi država plaća put, i kad ja raspakujem
sendvič koji sam napravio kod kuće, putnici unaokolo svi se osvrću,
misle da je nekome ispao i prosuo se džak sa belim lukom, ili da su se
nekom drugom sladokuscu koji isto nosi svoju hranu na put prosule
pihtije, ha, ha, ha…“
Demagogijo, bleda majko, kako uprljana sediš među lagarijama, među
ukaljanima upadaš u oči.
Peščanik.net, 15.09.2023.
