U Jemen sam krenuo u vreme kada je Obama tvrdio da su „veliki delovi jemenske teritorije van državne kontrole“ i nakon što je senator Džozef Liberman razdragano objavio kako je ta zemlja pogodna meta za rat i okupaciju. Onaj jadni bombaš koji je pokušao da raznese avion iz Amesterdama, ponovo je probudio interesovanje za tu zemlju, kao i za Al Kaidu na Arabijskom poluostrvu (AKAP), tvrdeći da iako se preobratio u fundamentalistički islam u Britaniji, obuku za samoubilački terorizam, srećom neadekvatnu, obezbedila mu je AKAP negde u Jemenu.

Jemen je prava država, za razliku od raznih imperijalnih benzinskih pumpi raštrkanih po ostatku arabijskog poluostrva, gde pripadnici vladajuće elite žive po na brzinu izgrađenim neboderima čuvenih arhitekata, pored tržnih centara punih svih mogućih brendova sa zapada, dok ih opslužuje mizerno plaćena radna snaga iz južne Azije i sa Filipina. Sana, jemenska prestonica, podignuta je u doba pisanja Starog zaveta. Tačno je da novi hoptel Mövenpick, lociran u središtu gradskog diplomatskog okruga, podseća na Dubai u najgorem izdanju – dok sam bio tamo reklamirali su specijalni večernji meni za Dan zaljubljenih – ali jemenska elita je obazriva i ne razmeće se svojim bogatstvom.

Stari utvrđeni grad je od pogubne modernizacije osamdesetih godina spasio Unesco (a kasnije i Fond Age Kana), i stari zid je obnovljen. Veliku džamiju iz devetog veka trenutno obnavljaju italijanski stručnjaci u saradnji sa lokalnim arheolozima, i otkrivaju se predmeti i slike iz predislamske istorije. Ostaje da se vidi da li će pronaći i malu građevinu za koju se tvrdi da je na toj lokaciji postojala u doba proroka Muhameda. Gradska arhitektura je zadivljujuća i ne liči ni na šta drugo u Arabiji ili bilo gde drugde. Zgrade – od osam ili devet spratova – građene su u desetom veku, a renovirane 600 godina kasnije u istom stilu, od nepečenih cigli ukrašenih gipsanim geometrijskim šarama (drveta nije bilo, ili ga je bilo malo). Nedostaju viseći vrtovi na svakom spratu, kojima se se divili srednjovekovni putnici.[1]

Reagujući  na zabrinutost zapada zbog AKAP, Amerika će ove godine uputiti 63 miliona dolara pomoći Jemenu. Petina tog novca namenjena je naoružanju, a veći deo ostatka uzeće predsednik i njegovi doglavnici, dok će deo otići u džepove vrhovnog komandnog kadra vojske. Za sve što preostane otimaće se lokalni šefovi. (U taj novac ne ubrajam doznake Pentagona za borbu protiv terorizma, koje su prošle godine iznosile 67 miliona dolara.) Jedan jemenski privrednik mi se poverio da je pre nekoliko godina bio iznenađen kada mu je tadašnji premijer, naoko ugledan i umeren čovek, zatražio mito od 30% vrednosti ugovora o kojem je pregovarao. Videvši koliko se privrednik šokirao, premijer ga je uverio da je 20% tog novca namenjeno predsedniku.

Pitao sam se koliko AKAP zaista predstavlja ozbiljnu pretnju. Koliko je njihovih pripadnika bilo u zemlji, a koliko njih su samo posetioci sa druge strane saudijske granice? Abdul Karim Al Erjani, sedamdesetpetogodišnji bivši premijer i sadašnji savetnik predsednika, primio me je u prostranoj biblioteci u podrumu svoje kuće. Pričao mi je, zanimljivo i nadugačko, o jemenskoj istoriji, posebno naglašavajući kontinuitet od predislamske do islamske kulture u regionu. Vajkao se kako je arapski dijalekat kojim govore beduini iz Nedžda (sada područja Saudijske Arabije) poslužio kao najveći izvor savremenog arapskog rečnika, na uštrb pravog korena tog jezika, dijalekta kojim se služe Sabeanci (sa područja sadašnjeg Jemena), navodeći da su pisci rečnika izostavili 5.000 reči. Rekao mi je i da ga je, zahvaljujući nigerijskom bombašu, posetio kolumnista New York Times-a, Tomas Fridman. Po povratku u Ameriku, Fridman je svojim čitaocima objasnio da Sana „nije Kabul… za sada“, ali da je AKAP „virus“ koji treba da se leči pre nego što izmakne kontroli. Nije razmatrao uzroke infekcije. Kada sam Erjanija pitao može li da proceni koliko pripadnika ima AKAP, vragolasto se osmehnuo. „Tri ili četiri stotine?“, upitao sam, ne odustajući. „Najviše toliko“, odgovorio je on. „To je krajnji maksimum. Amerikanci preteruju. Imamo mi druge probleme, realne i mnogo važnije.“

Sa tom ocenom se složio i Saleh Ali Ba-Surah, ministar prosvete, plemić školovan u Istočnoj Nemačkoj, kao i mnogi drugi koji potiču iz regiona koji se do 1990. zvao Narodna Demokratska Republika Jemen, a sada je južni deo države. Dva dela zemlje koja sada čine Jemen – u proteklih dvadeset godina pod vlašću Ali Abdulaha Saleha, koji poput Mubaraka i Gadafija sada priprema svoga sina za nasledika – veći deo prošlog veka provela su pod različitim političkim uređenjima. Severnim delom, gde je glavni grad Sana, dominirala su naoružana plemena, a uporište radnika, intelektualaca, sindikalaca, nacionalista, a kasnije i komunista, bili su Aden i okolina.

Zemlja je vekovima ranije bila ujedinjena pod vlašću zejdijskih imama, čija je moć zavisila od odanosti plemena i podaništva seljaka. Južni Jemen se otcepio 1728; rastuća Britanska imperija je tada okupirala Aden i njegovu obalu 1839. (iste godine je počela okupacija Hong Konga). Oslabljeno Osmansko carstvo ubrzo je otelo deo Severnog Jemena, ali je moralo da ga se odrekne nakon Prvog svetskog rata. Uz blagoslov Britanaca, imami iz porodice Hamid-ed-Din preuzeli su kontrolu na severu. Godine 1948, vladara Jahja Muhameda ubio je jedan od njegovih telohranitelja i vlast je preuzeo njegov sin Ahmad, okoreli izolacionista. Za njega je izbor bio jednostavan: država je mogla da bude zavisna ali bogata, ili siromašna ali slobodna. Kako je bivao sve ekscentričniji – kao morfijumski zavisnik koji je veći deo dana provodio sa drugarima, igrajući se u neonski osvetljenoj sobi igračkama koje je sakupljao od detinjstva – nezadovoljstvo je raslo. U čitavoj zemlji nije postojala nijedna savremena škola, železnička stanica ili fabrika, a lekara jedva da je uopšte bilo.

Ljudi su sklapali opklade na to da li će se imamov brat vratiti iz izbeglištva i smaknuti ga, ili će strpljenje prvi izgubiti Naserovi poklonici u vojsci. Ahmad se protivio Naserovom arapskom nacionalizmu i 1960, na nagovor Saudijaca, naredio je da državni radio objavi žestoku optužbu protiv Nasera, sa ciljem da isprovocira reakciju Egipta. Radio Kairo je objavio rat, ali pre nego što je doneta konačna odluka, Ahmad je umro. Šef njegove straže, Al Salal, pridružio se nacionalistički nastrojenim oficirima i preuzeo vlast. To je bio kraj imamata. U Adenu se okupilo nekoliko hiljada ljudi da podrži novi režim, istovremeno pokazujući da će se suprotstaviti nastavku britanske kolonijalne okupacije juga. Strahujući od radikalnog nacionalizma i komunizma, Vašington i London su odlučili da se imami moraju vratiti na čelo države. Besni na Nasera zbog Sueckog kanala, Britanci su bili ratoborniji od Amerikanaca. Amerikanci su se najviše bojali da bi se „jemenska infekcija“ mogla proširiti i na ostatak poluostrva, i da bi se, ako saudijska intervencija pođe naopako, nacionalističke struje mogle preliti i u Saudijsku Arabiju i ozbiljno ugroziti monarhiju. Saudijci su počeli da pripremaju teren za povratak imama, pridobijajući plemenske vođe sa severa kombinacijom primitivnog islamizma i keša.

Političko i vojno rukovodstvo nove države na severu bilo je slabo i zbunjeno. Naserovi intelektualci u vladi iskoristili su tu neodlučnost i konačno ubedili vojsku da se obrati direktno Naseru. Egipćani su im, uz podršku Sovjeta i Kineza, poslali 20.000 vojnika. Dve hladnoratovske marionete – Saudijci i Egipćani – otpočele su dugi građanski rat, koji je odneo 200.000 jemenskih života i ostavio sever u rasulu. Egipćani su narod iz doline Nila, i planinski teren im je stran. Ubeđeni da su nepobedivi, nisu slušali savete, a svoje lokalne saveznike smatrali su za inferiorne i nevažne. Kada je građanski rat dospeo u pat-poziciju, i kada je naraslo nezadovoljstvo zbog metoda Egipćana, u koje je spadala i upotreba hemijskog naoružanja, radničke pobune u Sani i Taizu brutalno su ugušene. Rat je završen 1970. nezadovoljavajućim kompromisom. Egipćani su pokušavali da drže korak sa Saudijcima, trudeći se da potkupe razna plemena, a rezultat je bila njihova snažnija pozicija prilikom nove podele. Rat je Egipćane koštao milion dolara dnevno, a život je izgubilo 15.000 vojnika, dok je triput toliko ranjeno. Demoralisanost vojske verovatno je doprinela i njenom porazu u Šestodnevnom ratu. U svakom slučaju, izraelski blitzkrieg iz juna 1967. označio je kraj arapskog nacionalizma.

Zbog građanskog rata, mnogi levičarski nastrojeni nacionalisti i komunisti iz Severnog Jemena morali su da beže u Aden. Tamo je britanske vojnike i francuske plaćenike iz Alžira u Belgije u svoju kompaniju Watchguard International Ltd regrutovao pukovnik Dejvid Stirling, za operacije iza neprijateljskih linija. I na jugu su nacionalisti bili podeljeni; Kairo je podržavao Front za oslobođenje Južnog Jemena (FOJJ) i druge radikalne grupe okupljene u Narodnooslobodilačkom frontu (NF). Obe grupe su pokušavale da isteraju Britance, dok su se Britanci, budući odlučni da što je duže moguće zadrže strateški važnu bazu, sve češće pribegavali torturi i lišavanju slobode bez suđenja. Harold Vilson je 1964. najavio da će britanske vojne snage ostati u regionu, ali da će vlast biti predata 1968. takozvanoj Federaciji Južne Arabije, nadajući se da će stanovništvo Adena kontrolisati sultani iz provincije.

Taj plan je propao nakon što je RAF čitava sela srušio do temelja. Po rečima Bernarda Rajlija, dugogodišnjeg kolonijalnog oficira, koji je najveći deo života proveo u Adenu: „Pacifikacija zemlje nenaviknute na uređenu vladavinu ne može se izvesti bez kolektivne kazne i masovnog nasilja“. Plemenske vođe nisu želele da budu pacifikovane. Otpočele su žestoke borbe na ulicama Kratera, jednog od najstarijih kvartova Adena. Do 1967, borci NF su koristili bazuke i minobacače i napadali vojne baze u Adenu. Laburistička vlada je odlučila da prekine agoniju i da se povuče. „Nažalost“, pisala je Kolonijalna kancelarija svojim saradnicima u zemlji, „ne možemo nastaviti da vas štitimo“. Pobeda Izraela u junu 1967. nije pomogla Britancima, pošto Egipćani nisu uticali na NF, za razliku od FOJJ, koji je bio prilično oslabljen. Generalni štraj koji je organizovao NF paralisao je Aden, i gerilci su naterali kolonijalnu administraciju da otkaže proslavu kraljičinog rođendana. Šest meseci kasnije, 29. novembra 1967, uz zatvaranje Sueckog kanala, zbog čega je Aden izgubio značaj za Britance, Britanci su konačno otišli posle 128 godina. Dok se poslednji visoki komesar Hamfri Trevelijan užurbano peo na avion za London, orkestar Kraljevske mornarice svirao je „Fings Ain’t Wot They Used To Be“ .

NF je pobedio, ali nije imao plan za izgradnju zemlje. Pripadnici Fronta dolazili su iz različitih levičarskih frakcija: promoskovskih, maoističkih, trockističkih i nacionalističkih. Svi su se odmah složili da treba uspostaviti diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom, što je i urađeno 3. decembra 1967. Ali ubrzo su usledila trvenja. Skupština narodnooslobodilačkog fronta usvojila je predlog radikala koji su tražili agrarnu reformu, iskorenjivanje nepismenosti, formiranje narodne milicije, čistku u administraciji i vojsci, pružanje podrške palestinskom pokretu otpora i tesnu saradnju sa Rusijom i Kinom. Novoizbranim rukovodstvom dominirali su levičari. Pokušaj vojnog puča umalo nije doveo do građanskog rata. Naoružani gerilci opkolili su kasarne i razoružali oficire. Do maja 1968. postalo je očigledno da desno krilo NF-a nema nameru da sprovodi odluke donete u skupštini. Oformljen je pokret „14. maj“ da bi se mobilisala podrška reformama. Počeli su oružani obračuni sa vojskom, iza kojih su sledila čudna primirja, što je podsećalo na julske dane 1917. u Petrogradu. Desničari su mislili da su pobedili, podsmešljivo govoreći kako su „organizatori pokreta ’14. maj’ previše čitali Režisa Debraja, snatreći o revoluciji unutar revolucije“. Ali posle godinu dana levica je odnela pobedu. Ustavom iz 1970. proglašena je socijalistička republika – Narodna demokratska republika Jemen – protivno savetima Kine i Sovjetskog Saveza. (U oktobru 1968. ministar spoljnih poslova Kine, Čen Ji, i sam pod opsadom Crvene garde, poručio je delegaciji Južnog Jemena: „Svaka vaša tvrdnja o izgradnji socijalizma i parole, koje su nepraktične i provokativne, same po sebi idu na ruku vašim protivnicima“. Usledili su tragično predvidivi potezi. Ekonomski nerazvijena država počela je da institucionalizuje univerzalno siromaštvo. Promovisana je industrijalizacija putem državnog vlasništva, bez potpune zabrane male privrede. Uveden je i državni monopol nad svim sredstvima komunikacije, stroga kontrola svega što se govori i objavljuje i ukinute su sve stranke osim Jemenske socijalističke partije. To je bilo ruganje i socijalizmu i obećanjima datim u antikolonijalnoj borbi. Nesporno je da je novim sistemom univerzalnog obrazovanja i zdravstvene zaštite, kao i emancipacijom žena, ovaj region dosta uznapredovao. Saudijska Arabija nije bila presrećna zbog toga.

Ubrzo su susedne sile – Severni Jemen, države Persijskog zaliva, Saudijska Arabija – uz pomoć reganovskih elemenata otpočele kontrarevoluciju iznutra, slično pokušaju u Nikaragvi sa Kontrašima. Svog čoveka su pronašli u Aliju Naseru, surovom, polupismenom aparatčiku, opsednutom apsolutnom vlašću, koji je 1980. postao predsednik NDRJ. Više od godinu dana, predsednik je spremao zaveru protiv svog harizmatičnog prethodnika, Abdulaha Fateha Ismaila, vođe antibritanske borbe, koji je podneo ostavku zbog „zdravstvenih problema“ i u to vreme se odmarao u Istočnoj Evropi. Kada se 1985. vratio iz Moskve, Ismail je još uvek uživao veliku podršku u partijskom rukovodstvu, i ubrzo je ponovo izabran za člana Politbiroa, gde je kontrolisao većinu članova.

Trinaestog januara 1986. automobil Ali Nasera viđen je ispred zgrade Centralnog komiteta (replike sličnih monstruoznih građevina u Istočnoj Evropi), gde je trebalo da počne sastanak Politbiroa. Ali Naser se nije pojavio na sastanku. Umesto njega, u salu je ušao njegov drogirani telohranitelj, noseći automatski pištolj „škorpion“. Prvo je ubio potpredsednika, Ali Ahmeda Antara, a onda pucao na ostale u sali. Ubio je četiri ključna člana Politbiroa, uključujući Ismaila, i osam članova Centralnog komiteta. U drugim delovima grada, Ali Naserovi ljudi su pravili haos: Ismailova kuća je granatirana i pucalo se po čitavom gradu. U 12.15 Radio-televizija Aden objavila je vest da je predsednik sprečio pokušaj desničarskog puča, i da su Ismail i njegovi saradnici streljani. Tri sata kasnije, arapski servis BBC-ja objavio je da je „umereni i pragmatični“ predsednik Jemena sprečio puč okorelih komunista. Takvu vest je prenela većina zapadnih medija, koji su izveštavali o osujećenom pokušaju moskovskih marioneta da radikalizuju prilike u zemlji, uprkos tome što je u to vreme na vlasti bio Gorbačov. Kako su se vesti o ubistvu širile, narod je počelo da se okuplja u Adenu, a vojska je ponovo preuzela ministarstvo odbrane od Ali Naserovih ljudi. Borbe su trajale čitave noći. Naserovi ljudi su pobili mnoge članove partije i sindikata i seoske vođe; spisak je bio unapred pripremljen. Ali posle pet dana žestokih obračuna, „umereni i pragmatični“ su poraženi. Ali Naser je prvo pobegao u Severni Jemen, a onda u Dubai. Sada vodi kulturni centar u Damasku, za koji ga vezuju razni poslovni interesi.

Pucnjava na sastanku Centralnog komiteta označila je početak kraja NDRJ. Zapadni plaćenici u regionu, koji su sve to organizovali, počeli su da govore o socijalističkim mafijašima koji vode državu. Dok se Sovjetski Savez urušavao, otpočeti su pregovori sa severom i država se na brzinu ujedinila u maju 1990, pod rukovodstvom petočlanog predsedništva sa predstavnicima obeju strana. Naredne godine, novim ustavom su ukinuta sva ograničenja slobode govora, štampe i udruživanja.

Ujedinjenje nije uspelo. Južnjaci su bili ubeđeni da su njihovi interesi izdati, a neprekidne svađe nisu obećavale blistavu budućnost za postizbornu koalicionu vladu. Socijalisti sa juga optuživali su bande koje je podržavao Ali Saleh, bivši predsednik Severnog Jemena, a sadašnji predsednik ujedinjene države, tvrdeći da napadaju njihove pristalice u Sani i drugim mestima. Odnosi su se brzo pogoršali i na jugu su počele da izbijaju čarke između vojske NDRJ i severnih trupa. Kratak ali žestok rat izbio je 1994. i u njemu su učestvovale grupe džihadista i Osama Bin Laden, koji je podržavao Ali Saleha. Južnjaci su poraženi, ne samo vojno, nego i kulturno i ekonomski. Otimani su posedi i imovina, žene su prisliljavane da se prekrivaju od glave do pete. („One koje su odbijale, nazivane su prostitutkama. Bilo je mnogo silovanja. Bile smo prisiljene na to“, rekla mi je žena otkrivenog lica u Adenu.)

Kada sam stigao u Aden, shvatio sam da AKAP nije najveći problem u toj državi. Većina ljudi u Južnom Jemenu očajnički želi da se odvoji od severa. „Ovo nije ujedinjenje, nego okupacija“, kažu mi mnogi. Ljudi su ostali bez lidera, a Sanom se šire glasine da Ali Saleh priprema politički povratak starog ubice Ali Nasera, koga doživljava kao „ujedinitelja“. U međuvremenu, demonstracije po selima i gradovima završavaju se cepanjem jemenskih zastava i slika Ali Saleha, i dizanjem zastava stare NDRJ. Nakon toga uvek slede represivne mere, zbog čega su ljudi još ogorčeniji. Snage bezbednosti su prvog marta opkolile i uništile kuću Ali Jafija, koji je prethodnog dana javno spalio lutku sa predsednikovim likom. Ubijeni su Jafi i osam članova njegove porodice, među kojima i njegova sedmogodišnja unuka. Državna propaganda ga je optužila da je pripadnik AKAP.

U noći četvrtog januara, snage bezbednosti u Adenu opkolike su kuću Hašama Bašrahila, izdavača i urednika dnevnog lista Al-Ayyam, osnovanog 1958, koji je redovno objavljivao izveštaje i fotografije državnih zločina. Na primer, objavljene su fotografije leševa nakon što su snage bezbednosti otvorile vatru na bivše vojnike koji su demonstrirali i zahtevali penziju, i list je zabranjen u maju 2009, iako se u redakciji i dalje okupljaju novinari, intelektualci i aktivisti civilnog sektora. Kada su oružane snage opkolile zgradu, okupili su se čitaoci, a ovi su zapucali u vazduh da ih rasteraju. Zatim je počelo granatiranje zgrade. Unutra su se nalazili izdavač i članovi njegove porodice, među kojima i dvoje unučadi. Nekim čudom su preživeli granatiranje, skrivajući se u podrumu. Narednog jutra su se Bašrahil i njegova dva sina javno predali, kako bi otežali vojsci da ih ubije. Jedan lokalni aktivista me je obavestio da je čuo od prijatelja iz policije da je služba bezbednosti u gepeku jednog auta bez tablica našla dva leša. Da su Bašrahil i njegova porodica pobijeni, ova dva tela bi bila podmetnuta u zgradu i identifikovana kao tela pripadnika AKAP, ubijenih u akciji. Jedan telohranitelj porodice ubijen je kad je pokušao da se preda. Njegov otac je uhapšen na sahrani nekoliko dana kasnije. Sam izdavač je optužen za „osnivanje oružane grupe“. Britanski ambasador, Tim Torlot, navodno je poslao dopis svom ministarstvu, okrivljujući za ove probleme neodgovorne nezavisne medije. Moj izvor u Sani tvrdi da je video ovaj dokument. Za Torlota se u Jemenu priča da je ostavio ženu zbog jedne glamurozne Amerikanke koja je radila za Yemen Observer, list u vlasništvu Salehovog savetnika za medije.

Proputovao sam jug od Adena do Mukale, a kada sam došao do Šibama, na trenutak sam zaboravio na politiku. Ovaj utvrđeni grad sa stambenim zgradama od sušenih opeka, od kojih su neke visoke preko 30 metara, pravi je živi muzej. Nije ni čudo što je Pazolini najveći deo svog filmaArapske noći snimio upravo ovde. Uradio je još nešto. Po povratku u Rim, digao je toliku galamu o tamošnjoj arhitekturi da je Unesco na kraju uvrstio ovaj grad u popis Spomenika svetske kulturne baštine. Ovde je prošle godine bombaš samoubica sa severa ubio četvoro turista iz Južne Koreje, koji su fotografisali grad sa obližnjeg brda. Pitao sam ljude šta misle o AKAP. Jedan čovek mi je prišao i prošaputao: „Hoćeš li da ti kažem gde je glavna baza Al Kaide?“ Klimnuo sam glavom. „U kancelariji do predsednikove.“ Slične stavove sam čuo i u Sani i u Adenu. Na Badnje veče, režim je bombardovao dva sela na jugu, gde se, kako su tvrdili, krio Anvar Al Avlaki, američki propovednik jemenskog porekla, koji je obučavao poslednjeg bombaša-teroristu. Njega nisu pronašli, ali je ubijeno najmanje dvanaest civila.

Protiv režima je podignuta pobuna u severnoj provinciji Sadi, koja se graniči sa Saudijskom Arabijom. Tamošnje stanovništvo iritirale su vehabije, a kako pomoć od vlade iz Sane nije stizala, rešili su da se sami odbrane. Plemenska milicija je zarobila nekoliko saudijskih vojnika, što je rezultiralo time da je svet petog novembra prošle godine prvi put video saudijsku ratnu avijaciju u akciji. (To bi trebalo da bude najmoćnija avijacija u regionu, posle američke i izraelske, ali njihovi avioni trule u pustinjskim skladištima.) Ali Saleh opisuje tu pobunu kao pobunu šiita koje podržava Teheran i kaže da je ona morala biti silom ugušena. Ali malo ko mu veruje. Jemenska vojska je u avgustu otpočela operaciju „Spržena zemlja“ u kojoj su uništavana sela i proterano oko 150.000 ljudi. Zbog zabrane izveštavanja i proterivanja humanitarnih organizacija iz zemlje, razmere ovih zločina još uvek nisu utvrđene. Muhamed Al Makaleh, predsednik Jemenske socijalističke partije i urednik partijskog glasila Socijalista, uspeo je da dođe do nekih očevidaca i da njihovo svedočenje postavi na svoj sajt u septembru. Oni opisuju bombardovanje Sade u kojem je život izgubilo 87 izbeglica, a objavljene su i fotografije. Četiri meseca je držan u pritvoru bez suđenja, mučen je i prećeno mu je streljanjem. Kada su ga izveli pred sudiju, ispričao je šta su mu uradili. Sana definitivno nije Kabul, ali ako režim nastavi da ovako upotrebljava silu, najverovatniji ishod je novi građanski rat.

 
London Review of Books, 25.03.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 27.03.2010.

———–    

  1. The Architecture of Yemen: From Yafi to Hadramut, Salma Samar Damluji (2007).