U akademskim publikacijama i na internetu vodi se zanimljiva rasprava o uzrocima krize, ideološkim uverenjima i političkim preporukama. Preovlađuje osećaj saznajne nestabilnosti, što ne bi trebalo da čudi ako se ima u vidu značaj koji za društvene nauke ima razumevanje uslova pod kojima je stabilnost moguća. Ovde će biti reči o ideološkoj, ekonomskoj i političkoj nestabilnosti i o tome kako se one mogu razumeti.
Kriza konzervativizma
U Americi je značajan publicitet dobila knjiga sudije Ričarda Poznera, jednog od najpoznatijih i najuticajnijih konzervativnih intelektualaca, o „Neuspehu kapitalizma“. Sažetak se može naći u njegovom napisu „Neuspeh kapitalizma“ objavljenom u Vol strit žurnalu. Njegovi se stavovi mogu pročitati i na blogu koji objavljuje zajedno sa Garijem Bekerom, koji je jedan od najpoznatijih konzervativnih ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade, a i na blogu koji objavljuje na stranici časopisa The Atlantic, takođe pod opštim nazivom „Kriza kapitalizma“. O tome će biti reči kasnije, a sada ima smisla ukazati na to da su Pozner i Beker izložili kritici preovlađujuću ideologiju konzervativaca u Americi. Što je jedan simptom krize u kojoj se nalazi konzervativna misao.
Zašto je reč o krizi? Zato što stavovi koje iznose Pozner i Beker nisu novi, samo što su do sada bili u manjini među američkim konzervativcima. Razlike, pak, nisu nove jer ih je veoma jasno opisao Hajek u poznatom tekstu „Zašto nisam konzervativac“. Reč je zapravo o tenziji između konzervativne i liberalne ideologije, koju komplikuje činjenica da se liberalima u Americi nazivaju levičari, dakle oni koji se zalažu za razne oblike državne intervencije. Izvorni liberali su, međutim, pre svega zagovornici ličnih sloboda i posebno slobode od državne intervencije. U tom smislu, kao što je to istakao i Hajek, oni se zalažu za promene, a ne za očuvanje tradicionalnih ustanova i vrednosti. U Americi su u poslednjih dvadesetak godina prevladali konzervativci, dakle oni koji se zalažu za državne intervencije kojima se ograničavaju različiti vidovi individualnih prava i sloboda. Kriza je sada u tome što konzervativci gube uticaj na desnici i u javnosti uopšte.
U čemu je ideološka razlika? Beker razmatra više primera, pri čemu bi trebalo imati u vidu da je on o svemu tome objavio nebrojeno stručnih knjiga i članaka. Nije dakle reč samo o iznošenju ideoloških stavova. Uzmimo primer koji je od najveće važnosti za konzervativce: pravo na abortus. Beker smatra da je liberalno stanovište da žena ima pravo da odlučuje o svome telu, pa da prema tome ima pravo da abortira. Uz to, Beker navodi i niz dodatnih argumenata zašto je najbolje da upravo žena bude ta koja ima to pravo odlučivanja, a ne država. Argumentacija ilustruje snažnu vezu između ekonomske i uopšte društvenih nauka sa liberalnom mišlju. Ovde nema smisla ulaziti u detalje jer se oni mogu naći na pomenutom blogu.
Beker, takođe, iznosi argumente protiv intervencionizma u međunarodnim odnosima, sa čime se, kao i sa većinom drugih stavova, Pozner slaže. Ukoliko mislite da imate dobre razloge, teorijske i empirijske, da ne verujete u efikasnost države u načelu, onda nema razloga da očekujete da bi državni intervencionizam, vojni pre svega, ali i svaki drugi, mogao da ima poželjne posledice; pogotovo ako verujete da je kriterij poželjnosti uvećavanje slobode pojedinaca.
U nekim komentarima je istaknuto da je pozitivna strana konzervativizma to što on daje prednost nasleđenim ustanovama i vrednostima koje su izdržale probu vremena. Ovde ima smisla ukazati na dva načina na koja se to može dokazati. Jedan jeste da su institucije, dugoročno posmatrano, irelevantne; drugim rečima, da sve stabilne institucije, one koje dugo traju, daju iste rezultate, kako god da ih vrednujemo same po sebi. Osnovni interesi i vrednosti ljudi, koji su uvek isti, ostvariće se u bilo kom institucionalnom okruženju, pod pretpostavkom da se ono ne menja, da je stabilno. Stare ustanove nisu bolje od novih intrinsično, već po tome što su ljudi pronašli način da ih koriste tako da pomoću njih postižu najviše što mogu: koje su i kakve to ustanove, irelevantno je.
Uz to, može da se tvrdi da je dobro da postojeće ili nasleđeno stanje ima prednost nad bilo kojom inovacijom. Recimo, moglo bi da se tvrdi da je odluke o promenama potrebno donositi jednoglasno, jer je potrebno da svako ima koristi od njih. Ovo načelo odlučivanja se ponekad suprotstavlja onome u kojem je dovoljna većina, jer se misli da je ovo načelo distributivno, dok prvo to nije. Džim Bjukenen, takođe poznati konzervativac i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, recimo, zagovara jednoglasnost kod političkog odlučivanja, zato što smatra da je ovaj postupak identičan tržišnom odlučivanju, jer se, pod određenim uslovima, može reći da se tržišne odluke donose jednoglasno. U najopštijem smislu, međutim, nema kategorijalne razlike između različitih načina odlučivanja, tako da to ne može da bude osnova za načelan izbor između institucionalnog konzervtivizma i liberalnog reformizma. Beker i Pozner daju primere po kojima je jasno da su promene poželjne, kao što je poželjna i određena intervencija, mada se o načinima intervenisanja može raspravljati. U načelu, liberali se zalažu za intervencije koje štite individualna prava, a protive se konzerviranju ustanova koje ta prava diskriminišu.
Ono što se nazire iz usputne primedbe Bekera da Regan nije bio posebno religiozan jeste nešto što je takođe od velikog značaja za liberalnu misao. Liberali su bili zagovornici prosvećenosti, nauke, širenja znanja i protivnici verskog opskurantinizma. Danas u mnogim zemljama nema potrebe za onom kritikom religije kojoj su bili skloni stariji liberali, pa je dijalog moguć i koristan. No, tamo gde, kao u konzervativnom pokretu u Americi, religija zauzme komesarsku ulogu, liberali moraju da ukažu na pogubne posledice koje idu sa ambicijom da se ostvari ideološka kontrola zasnovana na bilo kojoj veri.
To je ta kriza konzervativizma. Pozner je to izrazio ovako: „U jesen 2008, Sara Pejlin i Džo Vodoinstalater su postali lice Republikanske partije. Konzervativni intelektualci su ostali bez partije“.
Privredna nestabilnost
Pozner smatra da je kapitalizam u krizi zbog toga što je neuspešan. To su jake reči, no ono što on navodi kao dokaze za svoje tvrdnje uglavnom se odnosi na jedno svojstvo modernog sistema privređivanja, koje se naziva kapitalističkim, a to je nestabilnost. Od kada se o tome naučno raspravlja, jasno je da kapitalistička privreda prolazi kroz poslovne cikluse, dakle kroz periode recesije i visokih stopa rasta. Ono što je novo jeste uverenje koje se učvrstilo u poslednjih nekoliko decenija da su stvoreni uslovi, institucionalni i politički, da ovi ciklusi budu blagi i da dublje recesije više ne budu moguće, o depresijama i da ne govorimo. Upravo je to shvatanje trenutno u krizi, posebno u ekonomskoj nauci. Mislim da je to i trenutno shvatanje Olivije Blanšara, glavnog ekonomiste Međunarodnog monetarnog fonda, koji se smatra jednim od vodećih makroekonomista.
Nekoliko poznatih ekonomista je iznelo viđenje razloga zbog kojih je ekonomska nauka nekako zaboravila značaj privredne nestabilnosti. U tom smislu je veoma zanimljiv napis Darena Ačemoglua, jednog od najkretaivnijih savremenih ekonomista, koji ukazuje na jedan od razloga zašto su ekonomisti zaključili da su bankarske krize postale malo verovatne. U teoriji igara se mogu naći objašnjenja kako je moguće da decentralizovani sistemi odlučivanja regulišu sami sebe. Ideja je da poslovni odnosi s vremenom počnu da se obavljaju na osnovu poverenja i stečene reputacije, tako da, na primer, velike i ugledne banke neće sebi dozvoliti da ulaze u poslove koji bi mogli da ih izlože gubitku akumuliranog ugleda. Na drugi način, isti je argumenat izneo i Alen Grinspen. Ačemoglu je svoja uverenje zasnivao na ekonomskoj teoriji, a Grinspen je u teoriji video potvrdu svojih uverenja, no njihova argumentacija je u osnovi ista: banke neće ulaziti u poslove kojima se rizikuje ne samo finansijski gubitak, već i gubitak stečenog ugleda. Ovo drugo je važno, jer bi trebalo da ograničava ponašanje bankara, ako ih već ne disciplinuje odgovornost prema vlasnicima.Očigledno, briga o ugledu ne obezbeđuje stabilnost.
Veoma je zapažen i esej Barija Ajhengrina, veoma uglednog ekonomiste, koji objašnjava kako je došlo do toga da ekonomisti ne vide da se finansijski sistem rđavo razvija. U osnovi njegovo objašnjenje glasi da su visoke zarade u poslovnim školama i u prenošenju znanja o tome kako da se posluje na finansijskim tržištima uticale na to da se zanemari sve ono što se znalo o nestabilnosti finansijskih tržišta. Tako da niko nije hteo da čuje one koji su ukazivali na to da će doći do krize. Razlog za to je i činjenica što su oni koji su ukazivali na neodrživost tržišnih kretanja polazili od pretpostavki koje nisu bile u skladu sa preovlađujućim načinom mišljenja u struci. Tako, recimo, niko nije obraćao pažnju na sledbenike Hajmana Minskog, na zastupnike bihejviorističke teorije finansija, kao ni na one koji su dokazivali da su preovlađajuća shvatanja o distribuciji rizika pogrešna, da ima više događaja sa niskom verovatnoćom pojavljivanja, crnih labuda kako se to kaže, nego što konvencionalni modeli distribucije rizika sugerišu.
Konačno, veoma je uticajan ogled Sajmona Džonsona, dugogodišnjeg saradnika Međunarodnog monetarnog fonda, u kome se on oslanja na političku ekonomiju da bi objasnio kako je došlo do krize. Po njemu, finansijski sektor je „zarobio“ političke vlasti, pa su Sjedinjene Države doživele sudbinu Rusije, pri čemu se pre svega misli na rusku krizu iz 1998. Došlo je do enormnog rasta finansijskog sektora, koji je bio u potpunom neskladu sa realnim sektorom privrede. To je naprosto bilo neodrživo, pa je Amerika ušla u krizu koja je tipična za zemlje u razvoju, gde institucije nisu dovoljno jake i ne služe javnom interesu.
Kako je, dakle, akademska ekonomija doživela, po ovim autorima, fijasko, svi iznova čitaju Marksa, Kejnza, Minskog i druge teoretičare kriza, a i novije autore koji ponašanje pojedinaca i tržišta objašnjavaju tako što polaze od pretpostavke da su oni nedovoljno racionalni ili da nisu racionalni uopšte. Verovatno je vodeća knjiga ove vrste u ovom času ona Džordža Akerlofa, koji je i dobitnik Nobelove nagrade, i Roberta Šilera o „Životinjskim nagonima“. Budući da vidimo da su, recimo posmatrajući finansijska tržišta, ulaganja postala nestabilna, pitamo se zašto je to tako? Ukoliko bi se investitori ponašali racionalno, imali bi, recimo, racionalna očekivanja i nestabilnosti, smatraju autori, ne bi trebalo da bude. No, ako nema uslova da očekivanja budu racionalna, investitori se, bar jednim delom, rukovode nagonima, što je razlog da finansijskim tržištima dominiraju, kako se to kaže, požuda i strah. Kada preovladava optimizam, investira se više nego što je racionalno, a kada se ustali pesimizam, investira se nedovoljno. Usled čega su finansijska tržišta nestabilna. Naravno, primera nedovoljne racionalnosti ima mnogo više i nedostaci raznih vidova racionalnog odlučivanja poznati su praktično od kada se o racionalnosti raspravlja.
Problem sa ovim objašnjenjem nestabilnosti kapitalističke privrede jeste to što nije izvesno da ono zaista nešto objašnjava, a nije sigurno ni da je neophodno napustiti ideju o racionalnom odlučivanju kako bi se objasnila nestabilnost. Uzmimo primer igre kao što je šah. Lako je dokazati da je reč o igri koja je u načelu rešiva. Za svaki potez može se u načelu ustanoviti kom ishodu, od tri moguća, on vodi. Do sada, međutim, nije bilo moguće da se to izračuna. Kada se bude izračunalo, šah se više neće igrati. U međuvremenu, šahisti se rukovode, pored računanja, intuicijama, nagonima i raznim drugim pobudama kako bi ostvarili najbolji mogući rezultat. Nije, dakle, reč o neracionalnosti, već o nedostatku informacija ili kalkulativnih sposobnosti. Slično je i sa ulaganjima i drugim privrednim odlukama. U načelu, svaka odluka ima predvidiv ishod, ali nedostaju informacije i odgovarajuća tehnologija računanja. U tim se okolnostima investitori oslanjaju na nagone ili druge podsticaje, među koje spadaju i oni društveni, kao što su imitacija ili neki drugi vidovi konformizma.
Da li, međutim, postoje racionalna objašnjenja finansijske i privredne nestabilnosti uopšte? Odgovor je pozitivan. Dva vodeća primera su racionalna teorija finansijskih panika i teorija o realnim poslovnim ciklusima. Kada je reč o nestabilnosti banaka, najčešće se koristi model Dajmonda i Dibviga, po kome je racionalno da depoziteri panično povlače svoj novac ukoliko procenjuju da ulaganja banke nisu dovoljna da pokriju njene obaveze prema štedišama. Razlog nestabilnosti banaka je naprosto razlika u kratkoročnosti njenih obaveza i dugoročnosti njenih ulaganja. Ukoliko se promeni rizičnost ulaganja, štediše imaju racionalne razloge da strahuju za svoje uloge i stoga će težiti da ih što pre povuku, što će banku dovesti do bankrotstva. Što je razlog da se kratkoročna štednja obično osigurava, recimo garancijom države.
Teorija o realnim ili ravnotežnim poslovnim ciklusima, opet, objašnjava makroekonomsku nestabilnost uticajima tehnoloških i drugih inovacija. Opet, racionalno je da preduzetnici teže da povećaju profit raznim inovacijama, što, međutim, dovodi do strukturnih promena, koje ne mogu trenutno da se sprovedu kroz čitav privredni sistem. Usled toga, dolazi do neravnoteža na tržištima rada, proizvoda i na finansijskim tržištima. Recimo, značajan uticaj na trenutnu krizu pripisuje se finansijskim inovacijama. Struktura bankarskog sistema i razlike u regulativi u različitim zemljama uticali su na to da su neke inače korisne finansijske inovacije imale destruktivni uticaj na postojeći globalni finansijski sistem. Isto se može reći i za strukturne promene do kojih dolazi usled privrednog rasta u zemljama u razvoju, što dovodi do globalnih neravnoteža u postojećem sistemu globalne trgovine i sistema kurseva (što će reći sistema nacionalnih privrednih politika).
Prednost objašnjenja koja ne odstupaju od racionalističke paradigme jeste u tome što su političke preporuke relativno jasne i jednostavne. Objašnjenja koja polaze od toga da je privredna nestabilnost posledica nedovoljne racionalnosti pojedinaca ne vode jasnim političkim preporukama. Ovo je vidljivo i u oblasti u kojoj se o tome trenutno najviše raspravlja, dakle u oblasti monetarne politike. U netom objavljenoj knjizi, „Na stranputici“, Džon Tejlor, koji je više nego bilo ko drugi doprineo da se moderna monetarna politika zasniva na pravilima, a ne na diskreciji, dokazuje da je finansijska kriza posledica rđave monetarne politike (Pozner je sličnog mišljenja). Ukoliko je ona bila suviše labava, svakako je podsticala preteranu privrednu aktivnost, a to znači i naduvavanje vrednosti imovine, recimo kada je reč o nekretninama. Alen Grinspen i mnogi drugi tvrde da to nije tačno i da čak ne može da bude tačno, o čemu je rasprava svakako tek počela. No, jasno je da ako je Tejlor u pravu, ne postoji potreba da revidiramo shvatanja o racionalnosti privrednih aktera, a ni da nestabilnost objašnjavamo teško razumljivim uzrocima. Dovoljno je zapaziti da globalni realni poslovni ciklus objašnjava nestabilnost globalizovane privrede, i tome dodati racionalnu neprilagođenost najpre američke centralne banke, a potom i drugih kreatora monetarne politike, koji razumljivo imaju pre svega nacionalne, a ne globalne ciljeve.
Kada se, dakle, pođe od toga je nestabilnost sasvim u skladu sa modernom tržišnom privredom, da je to čak uravnotežujuća pojava, onda teorije o krizi kapitalizma pre svega govore o tome da su postojala pogrešna očekivanja da su nađeni politički instrumenti da se ta kriza konačno stabilizuje.
Politička nestabilnost
Deni Rodrik, poznati liberalni (u američkom smislu) ekonomista, smatra da je sa sadašnjom privrednom krizom izgubila vrednost i teorija o tome da je privredni napredak posledica valjanih institucija, i pre svega političkog sistema. Ako verujete, kaže on, kao već pomenuti Sajmon Džonson, da je američki sistem oligarhijski, teško da možete da zastupate stanovište da oligarhijski sistemi ne mogu da budu uspešni. Mogu da budu nestabilni, ali zar se upravo za demokratske sisteme ne tvrdi da pate od nestabilnosti?
Znamo, bar od kada je to veoma precizno pokazao Kenet Erou, da su demokratski sistemi inherentno nestabilni. Ovo se može generalizovati na sve sisteme decentralizovanog odlučivanja, dakle i na tržišta. Kada je reč o demokratiji, nestabilnost se ogleda u tome što glasači, većina njih u svakom slučaju, mogu da promene mišljenje, pojednostavljeno rečeno. Ukoliko je za stabilnost potrebno da postupak odlučivanja obezbedi doslednost u odlukama, jasno je da to nije moguće postići glasanjem. Diktatorski sistemi su dosledniji, pod pretpostavkom da je diktator dosledan, što je praktično nemoguće, ako je bar verovati onome čemu nas uči politička misao od Ksenofonta i Platona do danas.
Mogućnost promene mišljenja u demokratiji, međutim, doprinosi prilagodljivosti, što je naravno njena najveća prednost. Ovo, međutim, nije samo posledica načina odlučivanja, već i njegove legitimnosti. Da bi se ovo videlo, ima smisla razmotriti razliku između demokratskog i jedne ili druge vrste autoritarnih sistema. Ponekad se kaže da su demokratski izbori ono što razlikuje demokratije od, recimo, autokratija. No, autokrata može da bude izabran na demokratskim izborima – to je jedan aspekat nestabilnosti demokratije. Takođe, autokrate mogu da organizuju slobodne izbore. Tako da nije lako razlikovati sisteme po tome da li se oni služe slobodnim izborima ili ne. Demokratije nema ako nema slobodnih izbora, ali slobodnim izborima mogu da se posluže i nedemokratski režimi. Najčešće upravo zato da bi se opravdala potreba za stabilnošću. Ključni test je da li pri tome dolazi do promene partija na vlasti, jer se time obezbeđuje odgovornost i prilagodljivost demokratskih vlasti.
Ovo je važno ukoliko se veruje da se može uticati na privredne nestabilnosti. U velikoj ekonomskoj krizi iz tridesetih godina prošloga veka se videlo da nedovoljno demokratizovane države ne moraju da budu dovoljna brana autoritarnim i totalitarnim pokretima. Slična su i kasnija iskustva u mnogim zemljama u razvoju. Tako da je za očuvanje demokratskog režima od velike važnosti da može da obnovi legitimnost i mandat vlasti na slobodnim izborima. To je, recimo, ono što se dogodilo u Sjedinjenim Državama. Čak i ugledni predstavnici Republikanske partije ističu da je trebalo očekivati da će glasači promeniti partiju na vlasti, jer bi inače demokratski sistem zaista mogao da bude destabilizovan. Tako da je bar jedan aspekt nestabilnosti demokratije koristan u vreme kada je privreda u krizi.
Nešto dalekosežnija kritika nestabilnosti demokratije potiče od onih koji smatraju da ona neminovno podriva kapitalistički sistem. Postoje različite verzije ovoga argumenta, od Šumpetera preko Hajeka do Bjukenana. Kako zaustaviti rast redistribucije, rast države blagostanja, putem stalnog povećavanja javne potrošnje? U jednom je trenutku izgledalo da bi to bilo moguće zaoštravanjem ideološke konkurencije. Ako se, recimo, konzervativne vrednosti većine suprotstave sklonosti iste te većine da podržava sve veću redistribuciju sredstava u svoju korist, mogla bi da se obezebedi pobeda konzervativnih partija koje bi razvlastile državu blagostanja. Tu je stvarni sukob između konzervativaca i izvornih liberala. Prvi računaju sa strahom ljudi od modernizacije, dok drugi računaju sa sve većom privlačnošću individualnih sloboda koje modernizacija omogućava. Kriza prvima ne ide na ruku u demokratijama, dok će drugi dobiti ideološku i političku šansu kada se iz krize izađe i kada će se postaviti pitanje oslobađanja od veoma narasle države.
Za razliku od Amerike, obnavljanje ideološke konkurencije u Evropi je malo verovatno. Verovatno je da će predstojeći izbori za evropski parlament pokazati zanačajan rast uticaja nacionalističke desnice, ali na taj način se teško može oživeti ideološka konkurencija u zemljama članicama Evropske unije. Pored toga Unija je okvir stabilnosti upravo zato što predstavlja prepreku nacionalističkim pokretima i partijama. Problem Unije je u tome što ona nema valjan mehanizam oslanjanja na demokratsku nestabilnost, usled čega će i prilagođavanje na krizu biti drugačije i složenije nego u Americi.
Zaključak
Šta se objašnjava time što se kaže da je kapitalizam u krizi? U osnovi to da privredna nestabilnost može da proizvede ideološke i političke reakcije koje će imati dalekosežne negativne posledice. Ako je iskustvo od neke koristi, demokratizovanije zemlje imaju veće sposobnosti prilagođavanja. Što se tiče drugih, ostaje da se vidi.
Peščanik.net, 22.05.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
