Prevremeni izbori ne bi bili neracionalni. Iz dva razloga. Prvi jeste da se poveća politička stabilnost. Kako podrška naprednjacima raste, a socijalistima u najmanju ruku ne, povećava se već postojeća neravnoteža između raspodele moći (podrška glasača) i vlasti (položaji u vladi).

Uravnoteženje se može postići reorganizacijom vlade, ali ona ne mora da dovede do dovoljne saglasnosti moći i vlasti, pa tako ni do trajnije stabilnosti. Izbori bi, bar kako sada i za dogledno vreme stoje stvari, verovatno bili efikasniji postupak.

Drugi razlog jeste potreba da se obnovi ili ojača mandat ukoliko Evropski savet u junu donese odluku o početku pregovora, recimo u prvim mesecima 2014. Nije neopravdano na prevremenim izborima postaviti pitanje da li vlada ima mandat da pregovara sa Evropskom unijom, imajući u vidu sve što to podrazumeva? Posebno jer je trenutna podrška javnosti nedovoljno ubedljiva, ako nije i manja od toga.

Prevremenim izborima bi se obezbedili stabilnost vlade i mandat za pregovore sa Evropskom unijom – i jedno i drugo na četiri godine. U tom periodu bi se završili pregovori o većini, posebno težih, poglavlja o usaglašavanju pravnog sistema Srbije sa onim Evropske unije. Sledeći redovni izbori bi bili praktično o pristupanju Uniji, budući da bi na kraju tog mandata vlade moglo da dođe do potpisivanja ugovora o članstvu. To bi moglo da znači osam godina vlasti onima koji pobede na prevremenim izborima.

To su razlozi. Koji su rizici? Pominju se privredni zastoj, koji je uobičajen pred izbore, a takođe i odlaganje mnogih političkih i, posebno, ciljeva suzbijanja korupcije i uticaja organizovanog kriminala. Ti bi rizici zaista bili značajni ukoliko bi izbori bili neizvesni. Obično se prevremeni izbori zakazuju kada vlada izgubi legitimnost. Tada se izborima povećava neizvesnost, jer se ne zna ishod ne samo kada je reč o sastavu vlade već i kada je reč o politici nove vlade, pa se zaista mnogo toga odlaže jer se čeka na izborno razjašnjenje. Međutim, kada je ishod izbora predvidiv, pojačani napori da se ubrza ostvarenje najavljenih političkih ciljeva zapravo deluju kao najbolja predizborna kampanja. Posebno ukoliko bi se na prevremene izbore išlo posle utvrđivanja datuma za pregovore, a pre njihovog početka. Njima se zapravo izbegavaju rizici koji se mogu pojaviti ako pregovori naiđu na teškoće i ako, kao što je verovatno, privredni oporavak zakasni. Tada izbori mogu da budu način da se teškoće i problemi prevaziđu, ali ne i sa istim strankama na vlasti.

Iz tih razloga, prevremeni izbori, recimo negde na jesen ne bi bili neracionalni. Kao i uvek, racionalno za jedne ne znači i dobro za druge. Jasno je da eventualnom stabilizacijom vlade, koja uz to ima mandat da pregovara sa Evropskom unijom o učlanjenju, gube sasvim određene stranke i oni koji su svoje političke, privredne i lične interese vezali za alternativni politički ishod. Njihov problem je što sa alternativnim programom ne mogu da osvoje vlast. Usled toga, destabilizacija vlade bi mogla da im ide na ruku ukoliko bi se time odložilo ispunjenje uslova kojima se obezbeđuje određivanje datuma za početak pregovora, ili bi neke članice Evropske unije tražile da se odluka odloži dok se ne stabilizuju političke prilike u Srbiji. Jednostavno rečeno, opozicija politici pridruživanja Evropskoj uniji polaže nadu u Nemačku – da naprosto ta zemlja ionako ne želi Srbiju u Evropskoj uniji, pa će iskoristiti priliku da svoje neslaganje opravda političkom nestabilnošću u Beogradu.

Skandali, „nešto je trulo“, su uobičajeno sredstvo kada neposrednija i transparentnija nisu dostupna. Imajući u vidu već postojeću neravnotežu, jer su jedni jači, a drugi bar formalno važniji, skandal kojim se urušava vlast bi mogao da potpuno destabilizuje vladu i, uz stranu pomoć, obezbedi otežano ispunjenje vladine politike. U sledećem koraku, koji je zapravo ključan, bila bi potrebna destabilizacija najveće i trenutno najpopularnije stranke. Ukoliko bi se ona vratila, da se tako izrazim, platformi o Kosovu, a udaljila se od rezolucije, privremeni prekid procesa približavanja Evropskoj uniji bi postao trajan.

Šta bi opozicija dobila? Odustajanjem od učlanjenja u Evropsku uniju i prekidom procesa normalizacije odnosa sa Kosovom povećali bi se izgledi da opozicija, koja u sadašnjoj konstelaciji nema izglede da dobije potrebnu podršku za svoj program, eventualno dođe do vlasti.

I to je, političkom računicom cenjeno, izbor.

 
Peščanik.net, 10.02.2013.