Prepuštam istoričarima da opišu i ocene jugoslovensku nesvrstanost i uopše pokret nesvrstanih, koji je danas uveliko na đubrištu istorije. Neću se upuštati ni u to koliko je doprineo samosvesti naroda i kultura koji su se oslobodili kolonizacije, niti koliko je skrivio, tolerišući neke od najgorih diktatura savremenoga sveta, premda me jako zanimaju pitanja: šta bi bilo sa Avganistanom, da je imao bilo kakve mogućnosti za samostalno rešavanje svojih problema? Da li bi u samostalnom Iraku proces demokratizacije bio brži od sedam godina, i da li bi koštao manje od desetina hiljada civilnih žrtava? Da li bi Mijanmar (nekadašnja Burma) bio tako zatvoren, ako bi morao blisko sarađivati sa pokretom nesvrstanih? I mnogo sličnih…

Ono što me zanima jeste upis nesvrstanosti u kolektivno sećanje i kulturu, i može li se taj upis iskoristiti danas, pre svega protiv nepodnošljivo glupave evropske politike protiv vanevropskih doseljenika i histerije rastućega suprematističkoga dela američke javnosti. Očajanje evropskih mislećih građana, koji vide kako se pred njihovim očima, a za generaciju njihove dece, ruše osnove tzv. “zapadne kulture”, kao što su otvorenost, potreba da se uče jezici, jednakost, laička škola za sve, sloboda izražavanja, poštovanje društvenih ugovora, pismenost i još mnogo šta, nije nimalo različito od onoga koje osećaju misleći građani u manje zapadnim krajevima Evrope: među mogućnim strategijama odgovora na naizgled nesavladivu lavinu gluposti, ovde imamo i nešto što u istom obliku nije postojalo drugde: nesvrstanost, koja se pojavila u liku Petera Bossmana, rođenoga u Gani i upravo izabranoga za gradonačelnika u Piranu. Došao je na talasu politike koja je međusobno prijateljstvo obeležila prihvatanjem studenata iz vanevropskih zemalja i tu ostao; u sadašnju slovenačku politiku je uneo razuman govor i odlično vođenje kampanje, nezapamćen svetski ugled državi (koja ga nije zaslužila), uz znanje engleskog kojim se može pohvaliti malo koji slovenački gradonačelnik. Drugim rečima, građanin Bossman je svojoj izabranoj državi doneo skoro najviše što građanin uopšte može doneti: ugled. Njegov izbor neće promeniti sliku države u kojoj se Romi proganjaju skoro isto kao i u drugim državama Evrope, u kojoj skinsi manje-više redovno napadaju punopravne sudržavljane sa razlozima koji su suprotstavljeni ustavu i svakome drugome pravilu čovečnosti, i u kojoj su strani državljani – radnici podvrgnuti šikaniranju koje je potanko opisano u mnogim rezolucijama Ujedinjenih nacija. No bitno će doprineti tome da svi, pa i građani države u kojoj je izabran, zaključe da su stvari zapletene, i da možda još ima nade. Poređenje Bossmana sa Obamom je potpuno opravdano: Obama je dao kratkotrajnu nadu – ako se ne varam, trajala je oko mesec dana – Bossman je dao nadu koja ima sve uslove da traje duže, jer on ne mora da obećava završavanje ratova, zatvaranje zatvora i osnovnu opštu socijalnu zaštitu. Bossmanov posao je daleko lakši, jedino što ga čekaju skoro isto tako glupi i nasilni politički protivnici kao polaznici “čajnih zabava” u Americi: dovoljno je samo setiti se izjave koparskoga gradonačelnika…

Šta bi dakle bilo to što bismo razumeli kao kulturno nasledstvo nesvrstanih? Jugoslavija iz toga pokreta nije izvukla neke od očekivanih koristi: primera radi, nije organizovala svoje kulturne centre u nesvrstanim zemljama, nije slala svoje profesore na univerzitete, nije stvarala kulturne i naučne centre, koji bi zemlju bez većih napora stavili na čelo svetske liste proučavanja, razumevanja i sarađivanja sa prevashodno vanevropskim zemljama. Koliki bi bio ekonomski rezultat takve saradnje, ne mogu ni da zamislim, posebno u doba ponovne kolonijalne podele sveta. Primera radi, Poljaci su sa malo ulaganja postali arheološka sila u Egiptu: voditeljica nesvrstanoga pokreta mogla je to uspeti i bez ulaganja, u doba cvetanja pokreta.

Ostaci kulture nesvrstanosti su dakle mali, ali ih ima. To su pre svega retki studenti, koji su ostali, snašli se, i utopili u savršenoj adaptaciji, onakvoj o kakvoj sanja nemačka kancelarka – šta li je popila pred susret sa omladinom svoje stranke? Nisu se primećivali jer su postali nevidljivi. Njihovi potomci, koji nose uspomene u imenu ili na koži, još su bolje prilagođeni. U potpunome ćutanju i neproblematizaciji sam čitala suviše pokornosti, i ne baš najlepšu viziju društva koje od njih to zahteva, a za uzvrat im ne daje nikakvu vidljivost, popularnost, prisutnost, ljubav, priznanje. Sada su stvari promenjene, hronični vulgarizatori kolektivnog identiteta zbunjeni (ali će se već snaći), domaće medije je, kao i obično, po unutarnjoj stazi preteklo sve što je u svetskim medijima još profesionalno.

Bitno ostaje to što je Bossman otvorio dragocenu kutiju sećanja – na tzv. “klubove prijateljstva”, u kojima se mogla slušati nepoznata muzika, na prijatelje koji su davno otišli, na šarenilo koje je dobro pomagalo u sivilu ideološke svakodnevice. U mojoj kutiji su Charlie sa Madagaskara, koji nas je naučio šta je i kako se sprema curry, i uz to je bio matematički genije, Adem iz Alžira, koji nas je naučio šta je rai, i mnogi drugi. Uz nesvrstane se pojavilo i dosta studenata iz država sa kojima Jugoslavija nije imala prijateljske veze, ali je pomagala nekoj drugoj strani: pojavilo se tako dosta čileanskih studenata, koji su pobegli od diktature. Na takvu situaciju su odmah reagovali neki američki studenti, kojima je novo područje slobode odgovaralo, i koji su bili spremni da putuju i menjaju se. Sećam se Čileanca Pedra, za kojim su uzdisale bar dve generacije studentkinja Filozofskog fakulteta, i Inuitkinje Nancy, koja je spevala i danas citiranu parodiju filozofskih škola, i najzad Julie iz Philadephie: ona je na kraju “spakovala” legendarnoga Pedra. Naše zajedničke diskusije, u doba studentskih nemira, bile su oko socijalizma, zbog kojega su oni došli u Jugoslaviju, i zbog kojega smo mi hteli da odemo iz Jugoslavije. Efekat druženja sa studentima iz nesvrstanih zemalja i njihovih saputnika ili simpatizera bio je stoga jedinstven: učili smo da razumemo suprotna dejstva, dobre posledice loših ideja i loše posledice dobrih, da kontekstualizujemo, da uvažavamo drugačije, da slušamo mnoge svedoke pre nego što se odlučimo, da proveravamo svoje lokalno, evropsko, belo kulturno samoljublje i samodopadljivost. Oni su bili ogledalo koje nam je stalno vraćalo popravljenu sliku.

Oni koji su ostali su dakle šampioni izdržljivosti, najpouzdaniji svedoci, najstrpljiviji učitelji. Retki su najzad postali i vidljivi. Trenutak proslave možda možemo da protegnemo, možda neke posebno loše političke đake možemo da pošaljemo u piransku školu. Prva nedelja nade je počela.

Peščanik.net, 23.11.2010.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)