Odlazeća Vlada Ane Brnabić, sedma po redu koja je trebalo da sprovede profesionalizaciju državne uprave, na osnovu zakona usvojenog još 2005, ne samo da je umesto toga zadržala v.d. stanje, već je donela 78% nezakonitih rešenja o postavljenju vršilaca dužnosti. Bezakonje je bilo toliko da je reagovalo čak i Republičko javno tužilaštvo tražeći oglašenje ništavosti. Petnaest meseci kasnije Upravni sud nije presudio i pritom odbija da dostavi informaciju o tome na koji način Vlada brani svoje nezakonite odluke.
Genezu v.d. stanja u državnoj upravi sam već opisivao. Ukratko, obaveza da se nekoliko stotina rukovodilaca državne uprave (na primer pomoćnika ministara, direktora posebnih organizacija i službi Vlade) postavlja na osnovu konkursa i na 5 godina uspostavljena je Zakonom o državnim službenicima, a rokovi za okončanje profesionalizacije su nanovo postavljani i kršeni u više navrata. Već odavno stvar nije samo u podeli partijskog plena i postavljanju podobnih – prema priznanju same premijerke položaje zauzimaju vršioci dužnosti da bi ih Vlada kontrolisala i da bi mogli biti zamenjeni u bilo kom trenutku, bez obrazlaganja razloga.
Zašto onda ipak treba da pročitate ovaj tekst, šta je u njemu novo? Dva su razloga. Čitaoci ovde po prvi put mogu da nađu kompletan spisak svih odluka o postavljenju vršilaca dužnosti u državnoj upravi u periodu rada jedne Vlade. Državnim organima bi bilo jednostavno da načine takav pregled i objave ga, ali oni to ne čine. S druge strane, građani u taj poduhvat moraju da ulože veliki trud. Naime, kadrovske odluke Vlade se ne mogu pretraživati na njenom sajtu već su objavljene u zipovanim folderima za svaku sednicu. Na sajtu „Službenog glasnika“ informacije su dostupne samo pretplatnicima. Čak i oni koji plate pretplatu tom javnom preduzeću da bi videli te odluke, mogu da dobiju najviše 500 rezultata pretrage i da preuzimaju svaku od njih isključivo pojedinačno.
Još bolji povod, meni za pisanje a vama za čitanje ovog teksta, jeste prijatno iznenađenje da se jedan državni organ zainteresovao da bezakonju stane na put, i to baš Republičko javno tužilaštvo, u javnosti najčešće prepoznato po „nevidljivosti“ svoje čelnice. Republičko javno tužilaštvo je još 21. juna prošle godine prihvatilo argumente iz inicijative organizacije Transparentnost Srbija u slučaju rešenja Vlade gde je Zakon najdrastičnije povređen (višestruko nezakoniti bivši v.d. direktor Agencije za zaštitu životne sredine u doba nezakonitog otkaza uzbunjivaču Milenku Jovanoviću) i podnelo tužbu Upravnom sudu za poništaj tog rešenja, prihvatajući u potpunosti argumente iznete u inicijativi TS.
Šta krije Sud?
Petnaest meseci kasnije Upravni sud još uvek nije doneo odluku. To nije neobično, bez obzira na ogromnu „specifičnu težinu“ ovog predmeta, jer postupci pred ovim sudom traju godinama. Ono što nas je međutim zaprepastilo jeste način na koji smo ostali bez informacija o tome šta je sud radio u proteklih 15 meseci. Prvi dopis suda je ukazivao na dobru volju, tražili su dodatne podatke da bi identifikovali predmet u svom radu. Kad se to razjasnilo usledilo je obaveštenje da se „tok predmeta može pratiti na Portalu pravosuđa Srbije“. Zaista, tamo se vidi da je određen postupajući sudija i da postoji još neko „pismeno“, neznano čije i neznano koje sadržine. U pogledu tražene kopije konkretnog dokumenta – odgovora Vlade na tužbu – stiglo je „uputstvo za dopunu zahteva“: da podnosilac zahteva (Transparentnost Srbija) navede „što precizniji opis“ traženih informacija iz tog dokumenta i da će u suprotnom zahtev za pristup informacijama biti odbačen. Kao u nekoj dečjoj igri ili mađioničarskoj predstavi, Upravni sud je zatražio od tražioca informacije da mu opiše koje informacije traži, pri čemu Sud pred sobom ima dokument, a tražilac informacija ga niti ima, niti ga je ikada video.
Prihvatili smo ovu igru i objasnili Sudu kome kao nije bilo jasno da traženjem kopije dokumenta tražimo „sve informacije koje taj dokument sadrži“. Nekoliko dana potom stiže rešenje da se zahtev odbacuje, jer „nije preciznije označena informacija kojoj se traži slobodan pristup“, a ovaj „nedostatak je takav da se po zahtevu ne može postupati“.
Inače, Zakon o slobodnom pristupu informacijama zaista sadrži odredbu prema kojoj tražilac informacije mora da navede „što precizniji opis informacije“ koju traži. Svrha te odredbe je isključivo da organ vlasti kada dobije zahtev može da ustanovi šta se traži i da li poseduje takav dokument. Na primer, ako neko od ministarstva traži „ugovor o održavanju softvera“, ne znajući da ministarstvo ima 5 takvih ugovora ili ugovore iz 5 godina, legitimno i logično je da ministarstvo od tražioca informacije zatraži preciziranje, naravno tako što mu prethodno predoči koje sve softvere održava i u kojim godinama je imalo takve ugovore. Za preciziranjem nema nikakve potrebe kada organ vlasti nesumnjivo zna šta je predmet zahteva.
Imajući u vidu ovu elementarnu logiku, kao i dosadašnju praksu Poverenika za informacije, za očekivati je da će žalba TS biti prihvaćena. Tim pre što je sud u nevelikoj odluci uspeo da zabrlja još nekoliko stvari. Na primer, da kao pravni osnov za odbacivanje zahteva umesto člana 15 navede članove 3 i 31 Zakona o slobodnom pristupu informacijama koji sa tim nemaju nikakve veze, i da proglasi da je reč o zahtevu fizičkog lica (zastupnika udruženja), a ne pravnog lica (udruženja), čiji je zastupnik samo potpisao zahtev. U svakom slučaju, predstoji veoma neobičan pravni postupak: Poverenik treba da odlučuje po žalbi na odluku Upravnog suda (u svojstvu prvostepenog organa vlasti), dok inače Upravni sud odlučuje o tužbama na odluke koje Poverenik kao drugostepeni organ donosi po žalbama.
Da li je postupanje suda samo smicalica ili iza njega postoje neki stvarni razlozi? Na pisanje bespotrebnog uputstva za dopunu i nezakonitog rešenja o odbačaju verovatno je utrošeno mnogo više vremena nego što je bilo potrebno da se kopira odgovor Vlade na tužbu. Ukoliko postoji skriveni motiv to bi mogla ponajpre biti želja da se sakrije činjenica da Vlada Srbije uopšte nije odgovorila na tužbu.
Nezakonita rešenja
Analiza pokazuje da je više od tri četvrtine odluka Vlade Srbije u protekle dve godine bilo nezakonito. U 30% slučajeva Vlada je prekršila ne samo odredbe Zakona o državnim službenicima, već i zakone fizike, određujući da će službenici stupiti na dužnost na dan koji je u tom trenutku već bio prošao.
Za manje od dve godine rada, zaključno sa sednicom od 1. septembra 2022, odlazeća Vlada je donela čak 1.258 rešenja o postavljanju vršilaca dužnosti u državnoj upravi, koja se odnose na 290 osoba. Velika većina njih je 2-8 puta uzastopno postavljana za vršioce dužnosti na period od 3 meseca, iako Zakon dopušta da se to učini samo jednom. Samo po ovom osnovu, 972 rešenja Vlade (77%) bilo je nezakonito, što znači da su postavljena lica rukovodila organima državne uprave bez zakonskog osnova ukupno 2.916 meseci (i primili isto toliko nezakonitih plata, što je najmanji problem u celoj ovoj priči). Pored toga, u 369 slučajeva Vlada je rešenja donela retroaktivno, određujući kao datum početka dužnosti dan koji je u tom trenutku već bio prošao. Vlada je u proseku ove službenike vraćala u prošlost 13 dana, a u najdrastičnijem slučaju čak 188.
Inače, u državnoj upravi Republike Srbije, prema podacima Službe za upravljanje kadrovima, koje je TS uspela da dobije po zahtevu, trenutno postoji 408 položaja, od kojih je samo 41% (167) popunjeno sprovođenjem konkursa. Ostatak mesta (185) zauzimaju vršioci dužnosti, od kojih je velika većina postavljena nezakonito, ili se mesta vode kao „nepopunjena“ (56), jer je vršiocima dužnosti istekao mandat i čeka se da ga Vlada retroaktivno „validira“.
„Nova“ vlada
Ko zna, kao što beogradski gradonačelnik Šapić uspešno primenjuje strategiju „za sve su krivi oni bivši“, iako je reč o njegovim partijskim drugovima, možda će i nova premijerka Ana Brnabić rešiti da stane na put nezakonitoj praksi prethodne dve premijerke.
Kako god bilo, ako će se nešto menjati sada je pravo vreme. Pored očigledne preporuke da Vlada prekine sa nezakonitim postupanjem, u svojim predlozima koalicija prEUgovor (grupa NVO koja prati pregovore oko poglavlja 23 i 24 sa EU), zatražila je od Vlade da razmotri i sama poništi prethodna nezakonita rešenja, ne čekajući odluku Upravnog suda u pomenutom predmetu, a naročito ako u dogledno vreme Sud i zvanično utvrdi ono što je svima očigledno. Uspostavljanju zakonitog stanja bi svakako pomogla i veća transparentnost – objavljivanje i ažuriranje spiska popunjenih i nepopunjenih položaja, vršilaca dužnosti, konkursa i njihovih ishoda.
Najzad, i sama Evropska unija, ako joj je ovo pitanje bitno, kao što bi se moglo zaključiti iz činjenice da je uvršteno među zadatke i prelazna merila, može da zahteva od Srbije potpunije podatke o vršiocima dužnosti i konkursima. Na primer, da sama Vlada popiše sve svoje nezakonite odluke, pa da objavi i ažurira takav spisak uz prigodan baner na kojem bi pisalo „Pa šta?“ (na ćirilici, latinici i na engleskom).
Autor je programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
Peščanik.net, 05.10.2022.
