„Moja filozofija, gospodine predsedniče, kaže da stranci hoće da nas opljačkaju, a naš zadatak je da mi opljačkamo njih pre nego oni nas“. Tim rečima je ministar finansija SAD uveravao predsednika da je došlo vreme da se izvede veliki udar na globalnu ekonomiju. Prema rečima jednog od predsednikovih ljudi, cilj je bio da se izazove „kontrolisani raspad svetske ekonomije“.
To nisu reči koje su izgovarali članovi Trumpovog tima pred objavu novih carinskih stopa na Dan oslobođenja. Mada fraza „stranci hoće da nas opljačkaju“ svakako liči na Trumpa, to su, zapravo, reči koje je u leto 1971. izgovorio tadašnji ministar finansija John Connally, ne bi li ubedio predsednika da nekoliko dana kasnije pokrene zloglasni Nixonov ekonomski udar.
Komentatori bi trebalo to da kažu, umesto što se prave da je Trumpov šok tretman „bez presedana“ i tvrde da njegov plan mora propasti, kao i svi drugi „nepromišljeni“ napadi na vladajući poredak. Nixonov udar bio je razorniji od Trumpovog, posebno za Evropu. Upravo zahvaljujući ekonomskom padu koji su izazvali, arhitekti Nixonovog udara ostvarili su svoj glavni dugoročni cilj: osigurati da američka hegemonija opstane uprkos američkom dvojnom deficitu (trgovinskom i budžetskom).
Uspeh Nixonovog udara ne garantuje da će Trumpovi potezi biti uspešni, ali nas podseća da sve što je dobro za američku vladajuću klasu ne mora biti dobro za većinu Amerikanaca, pa ni za ostatak sveta. Jedan od najsposobnijih Nixonovih savetnika, onaj koji je uverio Connallyja da je takav šok neophodan, rekao je to sasvim jasno:
„Primamljivo je posmatrati tržište kao nepristrasnog arbitra. Ali u nastojanju da održe ravnotežu između potreba stabilnog međunarodnog sistema i nužnosti očuvanja slobode delovanja kroz državne politike, brojne zemlje, uključujući i SAD, opredeljuju se za ovo drugo.“
Zatim je dodao rečenicu kojom je srušio sve pretpostavke na kojima su zapadna Evropa i Japan gradili svoja posleratna ekonomska čuda: „Kontrolisani slom svetske ekonomije je legitiman cilj za osamdesete godine.“
Desetak meseci posle predavanja na kom je to izgovorio, Paul Volcker je postavljen za predsednika Federalnih rezervi. Ubrzo su američke kamatne stope udvostručene, a zatim utrostručene. Kontrolisani slom svetske ekonomije, koji je počeo kada su Connally i Volcker uverili predsednika Nixona da mora odustati od režima stabilnog kursa, dovršen je podizanjem kamatnih stopa, što je bilo mnogo razornije nego što će biti današnje Trumpove carine.
Trump, dakle, nije prvi predsednik koji je odlučio da izvede ekonomski udar koji će dovesti do kontrolisanog raspada svetske ekonomije. Nije ni prvi koji je sračunato oštetio američke saveznike da bi ojačao i produžio američku hegemoniju. Niti prvi koji pokazuje spremnost da na kraći rok ugrozi interese Wall Streeta da bi na duži rok ojačao akumulaciju kapitala u SAD. Nixon je sve to već uradio pola veka ranije.
Ironija je u tome što je svet koji liberalni zapadni establišment danas oplakuje nastao kao rezultat Nixonovog udara. Dok osuđuju postupke predsednika SAD kao razoran šok za svetsku ekonomiju, žale za nestankom sveta koji je stvoren upravo zahvaljujući spremnosti jednog drugog predsednika da izazove još razorniji šok. Nixonov udar je doneo na svet ljubimce današnjeg liberalnog establišmenta: neoliberalizam, finansijalizaciju i globalizaciju.
Glavno pitanje Nixonovog tima glasilo je: kako sačuvati poziciju hegemona nakon što je Amerika postala zemlja deficita? Postoji li alternativa stezanju kaiša, kojim se rizikuju recesija i opadanje američke vojne moći? Jedina alternativa, pretpostavili su, jeste da se učini nešto sasvim suprotno: da se poveća američki trgovinski deficit, te da se strani kapitalisti nateraju da taj deficit finansiraju. (To je deo strategije da „opljačkamo mi njih pre nego oni nas“ koju je Connally izložio Nixonu).
Odvažna strategija kojom će naterati strance da finansiraju dvojni deficit SAD oslanjala se na kruženje kapitala kojim se strani dolari vraćaju u domovinu i recikliraju. To je podrazumevalo oslobađanje Wall Streeta od svih ograničenja nametnutih Nju dilom, ratnom ekonomijom i sistemom iz Breton Vudsa. Posle četiri decenije stroge kontrole bankara, da ne bi izazvali još jednu 1929, Nixonov tim im je dao odrešene ruke. Ali da bi se to uradilo, bilo je potrebno ponuditi novu ekonomsku teoriju upakovanu u odgovarajuću političku ideologiju.
Pod zaštitom ideoloških i pseudonaučnih maski neoliberalizma, bankari su dobili priliku da se poigraju milijardama stranih dolara u novom deregulisanom okruženju: to je bila finansijalizacija. Što je novi svetski sistem više zavisio od deficita SAD, koji je generisao potrebnu tražnju za evropskim i azijskim izvozom, to je obim trgovine potreban za stabilizaciju tog sračunato neuravnoteženog globalizovanog sistema bio veći. Tako je rođena globalizacija.
Taj svet – svet u kom je odrastala generacija X – neki nazivaju neoliberalnom epohom, drugi ga povezuju s globalizacijom, dok ga neki opisuju kao period finansijalizacije. U pitanju je jedna ista stvar – svet stvoren Nixonovim udarom, koji će biti do temelja uzdrman finansijskim slomom 2008. Posle akcije spasavanja 2009, američka hegemonija je opstala, ali je izgubila veliki deo svog dinamizma. Danas Nixonov udar gubi snagu – bar iz perspektive trampista koji žele da hegemoniju SAD osnaže po drugi (ili treći?) put. To je poenta Trumpovog šoka i njegov masterplan, koji uključuje i taktičke poteze kao što je promovisanje kriptovaluta.
Ipak, postoje i važne razlike između ova dva udara. Oba su imali za cilj znatnu devalvaciju dolara uz istovremeno jačanje njegovog statusa svetske rezervne valute, ali su za to korišćena različita sredstva. Nixonov udar se oslanjao na prepuštanje tržištima novca da devalviraju dolar i dodatni šok za američke saveznike kroz eksploziju cena nafte – što je mnogo više štetilo Evropi i Japanu nego američkim proizvođačima. Trump možda prepisuje ponešto iz Nixonovog scenarija kada su u pitanju cene nafte, ali u načelu pokušava da carinama postigne ono isto što su Federalne rezerve na čelu s Volckerom postigle kamatnim stopama: da ih iskoristi kao oružje koje će evropskim i azijskim kapitalistima naneti više štete nego američkim.
Ishod Trumpovog udara zavisiće od njegove održivosti i trajnosti, za šta će verovatno biti potrebna dvopartijska podrška. Nixonov udar je uspeo zahvaljujući tome što je predsednik Carter doveo Volckera u Federalne rezerve i dopustio mu da nesmetano nastavi da sprovodi Nixonov projekat; onda ga je predsednik Reagan dodatno intenzivirao 1987. godine dovodeći Alana Greenspana da nasledi Volckera. Da li američki politički sistem još ima kapaciteta za takav stepen zajedničkog delovanja? To se čini malo verovatnim, ali opet, ko je mogao predvideti da će Biden produžiti Trumpove carine za Kinu i eskalirati Novi hladni rat koji je započeo njegov prethodnik?
I konačno, ako Trumpov udar bude bar delimično uspešan kao Nixonov, kako će naš novi svet izgledati? Možda je prerano govoriti o tome, ali neoliberalizam je već dobio konkurenciju u obliku tehnofeudalističkih učenja neoreakcionara poput Petera Thiela. Kapital smešten u oblak istiskuje finansijski kapital, a božanska uloga tržišta zamenjuje se svetim gralom transhumanizma (spoja kapitala u oblaku, veštačke inteligencije i biološke jedinke). Finansijalizacija će se uskoro naći pod sličnim pritiskom. Uz dalji razvoj veštačke inteligencije, Wall Street neće moći da se odupre spajanju kapitala u oblaku i finansija, kao što pokazuje ambicija Elona Muska da X pretvori u „univerzalnu aplikaciju“. Takav razvoj događaja učiniće platnom sistemu ono što je internet uradio faks uređajima, s ozbiljnim posledicama po finansijsku stabilnost, uključujući i buduću ulogu Federalnih rezervi. Umesto sna o Globalnom selu, dobićemo Ograđenu naciju. Ipak, povlačenje globalizacije ne znači da je autarhija moguća. Trumpov udar najavljuje prepolovljenu planetu, gde će jednu polovinu činiti vazalne zemlje, one koje su pokleknule pod Trumpovim udarom, a drugu one u kojima je eksperimentima unutar BRICS-a dopušteno da idu svojim tokom.
Svaka generacija rado veruje da se nalazi na vrhuncu velike istorijske prekretnice. Naša generacija ima zlu sreću da se na takvoj prekretnici zaista i nalazi. Umesto da se fokusiramo na karakter čoveka u Beloj kući, bilo bi bolje da se podsetimo da je Nixonov udar bio mnogo važniji događaj od Nixona samog. Ako je Nixon jednom već preoblikovao svet, učinivši ga ružnijim i manje stabilnim mestom, nema sumnje da je Trump sposoban za to isto.
UnHerd, 03.04.2025.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 07.04.2025.
Srodni link: Paul Krugman – Trampovo trgovinsko ludilo
TRAMPOZOIK