Istog dana kada je Nobelov komitet objavio odluku da nagradu za ekonomiju za 2024. godinu dodeli Daronu Acemogluu, Simonu Johnsonu i Jamesu A. Robinsonu za njihov rad na odnosu institucija i ekonomskog prosperiteta, uhvatio sam sebe kako kritikujem njihovo obrazloženje u kontekstu mog novog projekta posvećenog javnoj upravi u Srbiji. Njihov argument, preuzet iz knjige Zašto narodi propadaju (2012), glasi da dugoročni rast zavisi od prisustva inkluzivnih političkih i ekonomskih institucija – onih koje promovišu učešće u demokratskom procesu i fer ekonomske prakse. Kako ta teorija prolazi kada se primeni na slučaj Srbije?
Ako posmatramo rast BDP-a kao indikator sposobnosti državne uprave Srbije da podstakne ekonomski razvoj, uočeni trendovi otkrivaju izvesne protivrečnosti. Rast BDP-a dostigao je vrhunac oko 2008, zadržao se na dostignutom platou oko sedam godina, a zatim se ubrzao oko 2015 – što se poklapa s usponom vlade koju predvodi Srpska napredna stranka (SNS). Vladajuća koalicija veruje da taj rast potvrđuje da je njihova uprava bila superiorna u odnosu na prethodne administracije.
Zanimljivo je da su se indeks izborne demokracije (EDI) i rast BDP-a u Srbiji kretali paralelno otprilike do 2012, nakon čega se njihove putanje razilaze. Dok su demokratski standardi u Srbiji propadali, ekonomski rast se nastavio, pokazujući da se ekonomski prosperitet odvojio od demokratskih kvaliteta državne uprave.
To nas dovodi do ključnog pitanja: mogu li se ekonomski rezultati Srbije uklopiti u Acemogluov i Robinsonov okvir?
Acemogluov i Robinsonov okvir: kratki prikaz
Istraživanje za koje su Acemoglu i Robinson dobili Nobelovu nagradu usmereno je na odnos između institucija i ekonomskog prosperiteta. Po njihovom mišljenju, inkluzivne institucije – one koje osiguravaju široko učešće, poštovanje vladavine prava i ograničavanje moći elita – ključne su za dugoročni ekonomski rast. Nasuprot tome, ekstraktivne institucije, one koje su pod kontrolom elita bez demokratske odgovornosti, onemogućuju široko učešće u ekonomiji, što dovodi do stagnacije i propadanja.
Njihova teorija, najpoznatija u obliku u kom je artikulisana u knjizi Zašto narodi propadaju, postulira da su inkluzivne institucije bile istorijski neophodne za razvoj zapadnih ekonomija. Oni tvrde da bez takvih institucija nije moguće osigurati neprestane inovacije i održivi rast, jer elite u ekstraktivnim sistemima pokazuju sklonost blokiranju svakog razvoja događaja koji preti njihovoj moći.
Razlika između inkluzivnih i ekstraktivnih institucija ključna je za njihovo tumačenje zašto su neke zemlje bogate, dok druge ostaju siromašne. Njihovo je mišljenje da zemlje koje prihvataju inkluzivne i liberalne demokratske institucije dostižu prosperitet, dok one kojima vladaju rentijerske elite propadaju zbog ekstraktivnih institucija.
Kritika: srpski izuzetak i šire
Međutim, slučaj Srbije dovodi u pitanje takav okvir. Uprkos sve nižim demokratskim standardima i sve izraženijoj centralizaciji vlasti pod SNS-om, Srbija ostvaruje održiv rast BDP-a. Takvo odstupanje ukazuje na mogućnost da ekonomski rezultati Srbije ne zavise od inkluzivnih institucija kakve Acemoglu i Robinson promovišu.
Kritičari su slična odstupanja primetili i u drugim zemljama. De Vries, na primer, tvrdi da je veza između demokratije i ekonomskog rasta mnogo složenija nego što Acemoglu i Robinson veruju. On ističe da su demokratije bile retkost u doba ekonomskog uzleta većine zemalja i da nema jasnih dokaza da je demokratsko ustrojstvo nužno za rast – štaviše, čini se da u nekim slučajevima važi upravo suprotno. Takođe, demokratija ne garantuje održivi rast posle prvog ekonomskog uzleta.
U toj kritici on nije usamljen. Naučnici poput Branka Milanovića posebno su kritični prema Acemogluovom i Robinsonovom okviru, koji je Milanović opisao kao „Vikipediju s regresijama“. On naglašava upadljiv i svakako ne slučajan propust u radu Acemoglua i Robinsona, a to je potpuno zanemarivanje komunizma, koji očigledno jeste skup kompleksnih institucija. Razlog je to što se funkcionisanje institucija u komunizmu ne može objasniti unutar njihovog okvira. Komunizam je imao loše institucije, ali one nisu bile postavljene da služe „ekstraktivnoj manjini“.
U knjizi Kapitalizam, sam Milanović ukazuje na ekonomski uspeh Kine i Vijetnama, zemalja koje nemaju „inkluzivne“ institucije o kojima govore Acemoglu i Robinson, a ipak su dostigle neke od najviših stopa rasta u svetu. U knjizi Zašto narodi propadaju Acemoglu i Robinson zanemaruju uspehe Kine i Vijetnama kao privremenu devijaciju i predviđaju da će njihov rast stati kada ih ekstraktivne institucije sustignu. To predviđanje, međutim, ostaje neostvareno, a Kina se približava statusu globalne ekonomske supersile.
U kritici iz marksističke perspektive Michael Roberts ističe ograničenja Acemogluovog i Robinsonovog okvira. On postavlja pitanje kako oni objašnjavaju ekonomski učinak država kao što su Sovjetski Savez i Kina, ako se ti režimi označavaju kao ekstraktivni. Roberts primećuje da njihov model previše pojednostavljuje složene odnose između političkih struktura i ekonomskog rasta, zanemarujući ulogu razvoja kojim u socijalističkim sistemima upravlja država. Takođe ističe da njihovi izabrani primeri – kao što su demokratizacija Britanije u 19. veku ili nezavisnost Sjedinjenih Država – ne uzimaju u obzir šire ekonomske trendove, uključujući širenje kapitalizma, trgovine i kolonizaciju, što je sve podstaklo rast.
Šira marksistička kritika
Okvir koji nude Acemoglu i Robinson na više načina je odjek teze o „kraju istorije“ koju je popularnom učinio Francis Fukuyama, a koja neoliberalnu demokratiju zapadnog tipa proglašava za vrhunac i kraj političkog i ekonomskog razvoja. U njihovoj teoriji, put do ekonomskog prosperiteta praktično se svodi na usvajanje zapadnih liberalnih institucija, uz zanemarivanje istorijske uloge koju je kapitalizam odigrao u održavanju nejednakosti u razvoju. Kao što su tvrdili Baran i Sweezy, kapitalizam na globalnom jugu strukturno je ograničen odnosima s globalnim severom koji nastavlja da izvlači višak vrednosti iz ekonomija u razvoju.
Moje istraživanje (s Borisom Kagarlitskim) o direktnim stranim investicijama (FDI) na globalnom jugu pokazuje kako se viškovi vrednosti izvlače s periferije delovanjem onih istih liberalno-demokratskih institucija u centru koje Acemoglu i Robinson proglašavaju za vrhunac institucionalnog razvoja. U slučaju Srbije, ekonomski rast pod režimom koji se ne uklapa u definiciju „inkluzivnog“ dovodi u pitanje pojednostavljenu binarnost inkluzivnih i ekstraktivnih institucija. Rast u Srbiji naglašava načine na koje globalna nejednakost, vođena onim istim kapitalističkim mehanizmima koje Acemoglu i Robinson zanemaruju, nastavlja da usmerava višak s periferije u centar.
Acemoglu, Johnson i Robinson izgradili su svoj okvir na temeljima institucionalne ekonomije, oslanjajući se uglavnom na Douglassa Northa. Međutim, mada su North i njegovi sledbenici pružili vredne uvide, njihov pristup je često bio previše uopšten, previše vrednosno neutralan i usredsređen prvenstveno na transakcijske troškove institucija. Devedesetih godina, kada je postkomunistička euforija „kraja istorije“ zavladala zapadnim intelektualnim krugovima – od filozofije do istorije i političkih nauka – ojačao je društveni pritisak da se čitava priča ideološki pojednostavi. Taj zahtev se proširio i na ekonomiju, što je dovelo do potrage za okvirom koji nadilazi Northovu vrednosno neutralnu analizu. Acemoglu, Johnson i Robinson su odgovorili na taj zahtev razvijajući jedan više ideološki orijentisan model, koji je liberalne demokratske institucije pozicionirao kao vrhunac razvoja.
Takav suženi pogled na demokratiju ima značajne posledice, posebno za levicu. Kagarlitsky u svojoj poslednjoj knjizi upozorava: „Ali ako su naši koncepti demokratije i slobode ograničeni horizontom liberalnih političkih institucija, onda mi, kao pripadnici levice, rizikujemo gubitak i društvenih prava i političkih sloboda“. Ova kritika naglašava opasnost od prihvatanja uskih definicija demokratije koje su u skladu isključivo s liberalnim kapitalizmom, čime se radikalnije ili socijalističke alternative potiskuju na marginu.
Po mom mišljenju, Acemogluov i Robinsonov okvir proizvod je neoliberalnog obrta koji se dogodio na zapadu 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, perioda obeleženog raspadom socijalističkog bloka. Sledeći intelektualnu tradiciju, koju Thomas Kuhn opisuje u Strukturi naučnih revolucija, rad Acemoglua i Robinsona nametnuo se kao vrhunac ove paradigme u institucionalnoj ekonomiji.
Njihov okvir se učvrstio kao deo dominantnog ekonomskog diskursa, oblikujući način na koji naučnici i kreatori državnih politika shvataju razvoj unutar liberalnog kapitalističkog poretka. Njihov rad je ponudio ideološko opravdanje za širenje zapadnog liberalnog kapitalizma kao jedinog puta do prosperiteta. Međutim, u skladu s Kuhnovom tvrdnjom da paradigme na kraju uvek ustupaju mesto nekim novim, preciznijim okvirima, ograničenja Acemogluove i Robinsonove teorije sada pokazuju da bi ovo polje uskoro moglo biti zrelo za jednu takvu promenu.
Zaključak
Iako se uglavnom ne slažem s njihovim zaključcima, uključio sam njihov rad u pregled literature za novi projekat o javnoj upravi u Srbiji. Njihov okvir, koliko god nepotpun, oblikovao je raspravu o institucijama i razvoju na način koji se ne može zanemariti. Uprkos dokazima koji govore suprotno, njihova teorija je još na snazi – kao i liberalni kapitalistički poredak koji zagovaraju. Govoreći o ideološkoj orijentaciji Nobelove nagrade, Juan Torres tvrdi da su Nobelove nagrade za ekonomiju inherentno pristrasne i ideološki obojene, jer ih dodeljuje institucija u službi dominantne sile koja gura svet u situaciju nestabilnosti i rizika u kojoj se danas nalazi .
Kada analitičari poput Michaela Robertsa tvrde da su Acemoglu i Robinson nedavno objavili bolje i relevantnije radove, to na izvestan način govori o opadanju moći liberalne buržoaske institucionalne ekonomije. Postavlja se pitanje: odražava li nagrada još uvek savremenu stvarnost ili kasni za njom? Da im je Nobelova nagrada dodeljena neku godinu ranije, u reakcijama bi bilo mnogo više entuzijazma. Ali mešovite reakcije pripadnika ekonomske struke ovde su dobar znak. To pokazuje da je disciplina prerasla restriktivnu paradigmu koju su finalizovali Acemoglu i Robinson i da aktivno traga za novim i boljim odgovorima na izazove ekonomskog razvoja u današnjem svetu.
Links International Journal of Socialist Renewal, 17.10.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 27.11.2024.
