U ponoć 1. januara ove godine, na nebu iznad Srbije viđen je rep jedne komete čiji se pedesetogodišnji orbitalni period okončao sa poslednjim satima stare 2010. godine. Postoje tri punkta sa kojih je ovo nebesko znamenje pažljivo opservirano: prvi je u Ministarstvu kulture Republike Srbije, drugi u potkrovlju dedinjske hacijende Dobrice Ćosića, dok je treći malo izmešten iz beogradskog meteža, ka granici sa Bosnom, na Mećavniku Emira Kusturice. Sva tri mesta imaju podjednako važnu ulogu u interpretaciji pomenutog kosmičkog događaja.

U doba pre otkrića teleskopa, pojava komete je uglavnom smatrana zlokobnim nagoveštajem kraljeve smrti, dok je kod običnog sveta tumačena kao znak dolazećih nevolja. Budući da je plemstvo davno nestalo i da je blagodet srpske demokratije ukinula brigu za kuću vladara, ostale su pučke zabave koje će ove sezone, kako mi se čini, doživeti svoju eskalaciju. Kometa o kojoj je reč, zapravo je jubilej Andrićeve Nobelove nagrade za književnost (1961), koji je ispunio medijski prostor ovih dana.

Stariji i lepši Višegrad

U Višegradu su se početkom januara, povodom “književnog jubileja”, sreli ministri kulture Republike Srbije Nebojša Bradić i Anton Kasipović (Republika Srpska), dok je izostao predstavnik Federacije BiH Gavrilo Grahovac, koji je videvši kuda sve to smera brže-bolje promenio odluku, oglasivši se iz svog kabineta kratkom porukom da “zbog izmena u protokolu” neće moći da prisustvuje radnom sastanku. Naposletku, tu se našao i režiser Emir Kusturica koji je sa Mećavnika došao donoseći 3D animaciju svog velikog projekta za obeležavanje jubileja. Podržan osmesima i ispraznim govorima dvojice ministara kulture, Kusturica je izneo svoj pledoaje.

Naime, došao je trenutak da se realizuje njegova mladalačka želja i konačno se upusti u snimanje filma po Andrićevom romanu “Na Drini ćuprija”. Međutim, tako nešto nije lako izvesti. Neophodna je bogata scenografija za takav spektakl. Stoga je Kusturica otkrio svoj plan o građenju “starijeg i lepšeg Višegrada”, tj. filmskog Kamengrada. Ideja i realizacija su njegovi, a sredstva – opštenarodna. Trebalo bi izgraditi pedesetak kamenih kuća, objasnio je režiser, “na prostoru od ćuprije do ušća Belog Rzava u Drinu”. Ova radikalna intervencija u prostoru od kulturno-spomeničkog značaja, biće u početku samo scenografija za film, dok će kasnije postati turistička atrakcija i velika “šansa za srećniju budućnost Višegrada”. Režiser je naglasio da ga je posebno ohrabrila podrška Milorada Dodika koji je u ovakvoj ideji, svakako, video još jednu šansu da se prostor Istočne Bosne, obeležen stravičnom senkom srpskog genocida nad muslimanima, te progonima i etničkim čišćenjem, preoznači maskaradom jubileja, a nedavna prošlost estetizuje i prezida novim tucanikom iz obližnjih kamenoloma.

Ono što nije izrečeno prilikom izlaganja proslavljenog režisera, za koga je i Abdulah Sidran nedavno rekao da “ipak zna svoj posao i da danas ne vidi novog Kusturicu”, jeste Kusturičina vlasnička aspiracija koju je maestralno pokazao u scenografskom projektu “Život je čudo”, nakon čega je to postao njegov posed, ranč, grad-hotel na Mokroj Gori po ugledu na Sveti Stefan u Crnoj Gori. Vlasti u Srbiji su mu sa zadovoljstvom ustupile ovaj komad zemlje na raspolaganje. Verujem da se ni Dodik neće mnogo dvoumiti oko toga.

Nobelova kometa leti i za sobom ostavlja rep. Ljudi je gledaju i padaju im na pamet razne stvari. Jedni, poput Kusturice, požele da lete, što ćemo svakako videti i u ekranizaciji Andrićevog dela, dok drugi požele da postanu sâm Andrić. Gotovo svi mediji su pre dva dana u Srbiji preneli vest da Dobrica Ćosić kreće po treći put u pohod na Nobelovu nagradu! Akademik, koji je nedavno zagazio u desetu deceniju života, prihvatio je to nerado, sa već poznatom zabrinutošću. Tako je bilo i 1992. kada je, na nagovor svojih prijatelja, naravno, pristao da postane predsednik SRJ. A svojevremeno je voleo da se hvali svom biografu Slavoljubu Đukiću kako ni u SANU ne bi ušao da jednog davnog dana nije sreo Ivu Andrića u šetnji Knez-Mihailovom. I tada ga je Andrić zabrinuto pitao otprilike ovako nešto: “Pa, što ti, Dobrice, pobogu, nećeš u Akademiju? Jednog dana, njena streha biće ti dagoceni zaklon od oluje.” Taj kratki savet je, navodno, uticao da Ćosić prelomi i uđe u Akademiju. Što se mora nije teško, reklo bi se.

Stariji i lepši nobelovac

Sada je uloga nagovarača dodeljena izvesnom dr Svetislavu Jariću, doktoru filozofije, matematike i prava. Piscu opskurnih knjiga poput “Kolapsa (zapadno)evropske duhovnosti” (2005), jednom od autora pogovora (zajedno sa Jovanom I. Deretićem) za naučno delo “Srbi jesu narod najstariji” Miloša Grozdanića (2008), omiljenom sagovorniku voditelja sa RTS-a i Studija B (emisija “Agape”; topik: O genijalnosti), nosiocu grupe na Facebooku pod naslovom “Svetislav M. Jarić – Najveći srpski um današnjice”. Po outfitu, dr Jarić neodoljivo podseća na jednu od verzija Radovana Karadžića – dr Dragana Davida Dabića. Sada je, dakle, pod uticajem komete, dr Jarić pokrenuo inicijativu da se političar i akademik Dobrica Ćosić kandiduje za Nobelovu nagradu. Nije bilo teško pridobiti srpsku elitu: svi koji su do juče sedeli na promocijama Kusturičine knjige “Smrt je neprovjerena glasina” (2010), listom su se izjasnili za Nobela. Tu su krležijanac Gojko Tešić, neizbežni Matija Bećković, dramski pisac Dušan Kovačević, operska pevačica Jadranka Jovanović i mnogi drugi. Jedino je Ćosić uzdržan i, ako je verovati glasinama, bolestan. Poslao je kratko pismo urednicima “Politike”, moleći ih da objasne javnosti kako on s tim nema veze, ali javnost nećkanju ne veruje. Emir Kusturica koga su nedavno pominjali kao budućeg leureata Nobelove nagrade, povukao se u korist starijeg kolege, naglašavajući da Dobrica tu nagradu zaslužuje.

Sličnog su mišljenja i političari, narodnjaci i radikali. Nisu daleko ni demokrate, samo ih još nisu intervjuisali. Podršku iz inostranstva dali su Noam Čomski, Peter Handke, Elena Guskova, Edgar Moren. Sada dr Jariću i sviti ostaje teži deo posla, tj. da za Ćosićevu stvar, kako najavljuju, pridobiju i nemačkog nobelovca Gintera Grasa, čije su knjige do juče izbacivali iz biblioteka. Posao nije lak, ali ni Nobelova kometa ne preleće svaki dan. Carpe diem.

Novosti, 22.01.2011.

Peščanik.net, 23.01.2011.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)