“Beograd je jedan od veoma retkih gradova čije “središte” nisu mogli odrediti drugačije, nego kao ono što obuhvata jedna tramvajska linija, “dvojka”. Nije li mu i ime prazno, neobojeno, Beo-grad? Stoga su valjda realne slike Beograda za mene uvek potpune, sa trenutkom, svetlošću, bojama, zvukovima, ukusima, temperaturom, čak i dodirom.

Takva je usamljenost ulice Tadeuša Košćuškog u letnje popodne, sa mirisom asfalta koji se topi, i paklenim zvukom tramvaja koji juri nizbrdo, između Kalemegdana i početka grada. Ili Bulevar Revolucije u žutoj noćnoj svetlosti, sa snegom koji je pokrio sve, i načinio seoski sokak od najveće gradske arterije, u novogodišnjoj noći kada su objavili da je Tito prenesen u bolnicu u Ljubljani. Ili kiša na terazijskoj padini, gledana kroz staklo restorana u hotelu “Moskva”, na dan pucanja jednoga dugogodišnjega prijateljstva. Ili lagano plesnivi miris podruma-sale Kinoteke u Kosovskoj ulici, koji nijedna obnova neće uništiti, kao ni utisak podzemnoga hrama, sa slavnim licima filmskih boginja i bogova koja okružuju skrušenoga vernika. Ili škripa klupa i poda u Univerzitetskoj biblioteci i zapuštene sveske Mercure de France u njenim hodnicima; Ili miris ugrejanoga vunenoga štofa pod vlažnim platnom i peglom u krojačkoj radnjii brata moje bake, na uglu ulice sa čije je jedne strane Novo groblje, i to nikada posećivana vojnička groblja, italijansko i rusko, a sa druge kafana “Zapis”. Ili terasa na vrhu kuće u kojoj sam živela, u nedelju popodne, kada sakupljam osušeni veš koji miriše na Sunce, dok se sa dva susedna ugla oglašavaju, uvek sa dva minuta razlike, zvono sa crkve Bogorodičin pokrov, pravoslavne, i sa Svetoga Antuna, katoličke, sagrađene po Plečnikovom planu. Ili parola “Dole Neron!”, koju su moji prijatelji Milan i Zoran upisali belim polikolorom na asfaltu Knez-Mihajlove pred policijskim kordonom 1971, i koja se videla sve dok celu ulicu nisu popločali, kojih petnaest godina docnije…”

Ovo učtivo sećanje na Beograd deo je priloga koji, sa glamuroznim fotografijama i greškama u prevodu na slovenački i engleski tamo gde mi je najvažnije, u knjizi-razbibrizi, krasi džepove sedišta u avionima Adria Airways-a. Trebalo je da se pojavi zajedno sa konačnim ponovnim otvaranjem avionske linije Ljubljana-Beograd; postignuti dogovor prekinuo je novi direktor JAT-a, prvoga dana svoga nastupa na novoj dužnosti. Ja sam sa svoje strane prihvatila ponudu zato što mi se javila nekadašnja saborka iz mirovnih akcija na početku rata, koja sada radi u Adria Airways-u. Sve zajedno, splet loših uspomena i slabe nade. Čekajući na avion, moja majka je čak dočekala hrvatsku vizu, te će sada u posete zagrebačkim prijateljima, pa onda na letnji provod u Beogradu, vozom – dakle i neki rezultat. Morala bih i ja, bar zbog proslave 35. godišnjice mature, ali mi se tako ne ide…

1974, dočekala sam u Grčkoj pad diktature. Prvih šest meseci slobode bilo je najviše posvećeno povratku ljudi koji su napustili zemlju jer nisu hteli da žive pod vlašću koja ih je sramotila, proganjala, nervirala, ometala. Još godinu dana docnije mediji, izdavačke kuće, javni razgovori bili su uglavnom o tome – šta su doživeli, kako ocenjuju situaciju, šta će sada raditi svi ti ljudi. Grčka vojna diktatura trajala je sedam godina, nije izazvala ni građanski rat u zemlji, ni u susednim zemljama, i nije pobila više od 10.000 ljudi, računajući i ustanak studenata i radnika kojim je počeo njen pad. Pod grčkom vojnom diktaturom prosečni standard se podigao, inače elitistički grčki univerziteti dobili su stotine novih studenata sa sela zahvaljujući novim stipendijama – tako je diktatura platila nove generacije da se osveste i smaknu je.

Pad diktature bio je pobeda gradske elite, srednje klase, čak i bogatih desničara sa čvrstim demokratskim ubeđenjima. Socijalistima je trebalo još teških sedam godina da osvoje vlast na izborima. Situacija sa srpskim i beogradskim režimom je i u najblažim ocenama neuporedivo gora: desetogodišnji rat, još nezavršen, stotine hiljada mrtvih, pad kulturnog nivoa, nepismenost, sujeverje, beda, socijalna nesigurnost, uništenje srednje klase, bekstvo elite, kriminal. U toj situaciji, međutim, ne samo da niko ko je otišao nije dobrodošao nazad, već se čitava “revolucionarna” javnost od oktobra 2000 jako trudi da ocrni otišle, da im slučajno ne dozvoli učešće u novim raspodelama, ekspertizu koju bi mogli doneti, znanje, o ljubavi da i ne govorimo. Razlog zaista masovno denuncirane “nepodobnosti” mogućnih povratnika je preteća opasnost provetravanja cenzurisanoga sećanja, koje ljudi izvan uglavnom nemaju zašto da prikrivaju, a ljudi iznutra često imaju, i zašto i šta. U Grčkoj su doduše policija i vojska uspele da zaštite najgore krvnike, uglavnom poznate samo svojim žrtvama, ali svako ko je bio u javnosti, politici i kulturi pod pukovnicima – zaposlen, prisutan, neutralan – morao je da se povuče.

Ti kratkoročni i površinski postupci javne katarse imaju svoje pedagoško dejstvo – zato se i izvode. No kada afatični novinari i frfljave novinarke na beogradskim televizijama satima intervjuišu likove poput Brane Crnčevića, Dragoša Kalajića, uz njih još cele ešalone minornijih nacionalističkih mislitelja, pomagača, ćutača, prevrtljivaca, ili naprosto pijanih kretena, onda postaje jasno da nikakva dublja mislenost nije odgurnula katarsu. Ona se naprosto ne isplati, u neviđenoj gužvi za nove podele: ambasadorski talas je prošao, sada ostaju još sekretarske pozicije, komisije za istinu, direktorko-urednička mesta, i sličan sitniš, sve u okvirima “nove razumnosti”.

Nebojša Pajkić, heroj bosanskih ratišta i kulture za naše borce, mora da u Vremenu objasni šta je sve ovo vreme radio, jer je, zaboga, u pitanju važan jubilej, a u tome je u bivšem svetu učestvovao i Nebojša Pajkić. Na toj strani sećanje radi. Na drugoj strani mozga – desnoj ili levoj, ne sećam se više – ne radi. Pajkić, ugledni univerzitetski profesor, mentor mlade dramaturško-pozorišne generacije koja je sada na vlasti, ne samo u kulturi, i koja ga se nikada nije javno odrekla, mora uz put da objasni i šta mu radi/je radila supruga, drugi heroj pozadinske ratne kulture u Bosni, autorica besmrtnih drama o seksu i patriotizmu među UNPROFOR-ovcima i urođenicima…

Hoće li posle toga pomisliti na povratak ljudi koji su sa teškom mukom izgradili karijere u teškim uslovima, bez lokalnih mreža i ponižavajućih kompromisa, verni svojim antiratnim ubeđenjima? Odgovor je suvišan. Promena mora imati svoje čitljive znake, svoje slike, simbole, naracije, inače naprosto nije promena. “Pobeda” je teška reč, i možemo se odmah saglasiti da može imati teške realne posledice na ljudske živote. Ali izvinite, ko je pobedio? Pajkić sa konsortkinjom, Kalajić, ćutljivi nacionalisti, primireni ratoljupci? Otkud neverovatno perverzna ideja da su pravi krivci pacifisti, nepomirljivi protivnici nacionalizma, i naravno uvek za žrtvovanje pogodne žene? Nije li logično da javnost koja guta takve perverznosti, proguta i naslovnicu Vremena sa Marijom Milošević? No za razliku od nedavnoga ratnoga doba, pitanje više nije KAKO? već mnogo jednostavnije, ZAŠTO? Premda se mnogima u Beogradu čini da se od oktobra lovi u mutnom, situacija je zapravo transparentna, vidi se sve, baš sve, do praznoga dna Pandorine kutije: izgleda da je nada takođe uspela da izleti.

ZAŠTO je, dakle, pitanje koje muči sve koji imaju nostos za Beogradom. Za vreme najgorih godina, uvek je leti bilo dovoljno povratnika, koji su došli zbog brige za roditelje, rođake i prijatelje, spontanih etno-arheologa i antropologa-amatera, spremnih da se suoče sa realnošću i svakodnevicom svojih donedavnih saplemenika, i da proučavaju, za nekoliko nedelja, njihove nove, čudne domorodačke običaje. Po povratku u Čikago ili u Beč, sa olakšanjem su zaključivali da povratak nije moguć. Sada moraju da zaključe da sami nisu mogućni. To boli, jer njihova nostalgija može sada biti samo nostopatologija. Mogućni obrat bio bi u zameni nade radoznalošću, odgovornošću, željom da se pomogne. Pišem, dakle, sa dvostrukim ciljem – da nađem lek od nostopatologije, i da u Beogradu, u nekoj manje ili više udaljenoj budućnosti, nađem trenutke i prostore normalnosti i dosade: to je, uostalom, ono što je svima nedostajalo poslednjih petnaestak godina.

Nostos – grčka reč, znači “povratak (kući)”, osnova za izvedenicu nostalgía, “bol, čežnja za povratkom”

Peščanik.net, 23.05.2001.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)