– detinja ljubav (nagrada mami i tati)
– zavist (zbog nagrade, lepote, mladosti)
– moj siroti tata u zatvoru
– kontroverznost (haškoga suda)

Moji snovi u Beogradu ispunjeni su braćom Karićima: ogromni neonski grb sa mnoštvom drevnih elemenata, uključujući i neke sumnjivo stare datume, reklamirajući široki raspon usluga, proizvoda i ukratko moći porodice Karić, svetli direktno u moju spavaću sobu. To je poslednja stvar koju vidim pre nego što zaspim, i prva koju vidim kroz prozor kada se probudim. Ponekad sanjam taj grb i u Ljubljani. Novac je brz, vidljiv, napadan, osnovni pokretač društva kome, kako zaneseno piše jedan ugledni novinski komentator, “sada težimo”. Težimo tome da, uz što manje komplikovanih misli, što veći broj onih kojima se umesto novca nudi šarena laža o brzom i lakom sticanju, omogući što manjem broju da ga se u što većim količinama domogne. Svojim znojem, svojom bedom, svojim životima. Dosada se još nije uspelo – a izgleda da nema ni prave potrebe – da se kapitalizam objasni određenim ideološkim sistemom, da se racionalizuje, da se snabde uspešnom naracijom. Logika kapitalizma parazitski životari na hrišćanstvu, a uspevala je da se integriše u rasizme, fašizme, diktature svih vrsta, desničarsko praznoslovlje. Idealni spoj mislenosti koja je potrebna sticanju novca i moći danas je na vlasti u Italiji – o Bušovoj Americi da i ne govorimo… Berluskonizam pokazuje, svakome ko iole poznaje italijanske prilike, zaprapašćujuće paralele u medijskome govoru i proizvodnji slika između apeninskog i balkanskoga primitivizma – od količine mesa u zategnutim šorcevima, do intelektualca za široku upotrebu u agresiji i rasizmu, izvesnoga Zgarbija.

Kada se pokaže da je u pitanju novac, javni govor skoro po pravilu postaje krajnje jednostavan, “ljudski”, motivi za delovanje se uproste, prizivaju se emocije kojima se ne može odoleti. Četiri modela javnog obraćanja i opravdanja, koja sam navela na početku, prepoznaju se upravo po tome. Stepen razumevanja, odnosno pozitivnoga reagovanja, zahteva određeni stepen obrazovanja – tačnije što je mogućno niže obrazovanje. U toj se tački susreću idiotizam jednopartijskoga socijalizma, idiotizam nacionalističke ohlokratije, i idiotizam tranzicijskoga kapitalizma. Jednopartijski socijalizam je, međutim, davao jasan, dakle i dovoljno pošten znak o tome da nema nikakve sumnje o vlasti, time što je vlast govorila drugim, nerazumljivim jezikom, dovoljnim pokazateljem arbitrarnosti značenja: zabune nije moglo biti, izbor je svakome bio jasan. Ili si za, pa ćutiš/odobravaš i plivaš odnosno veslaš, zavisno od sreće i stepena prilizivanja, ili ne ćutiš, pa plaćaš posledice, zavisno od sreće i stepena lajanja.

Nacionalistička olhokratija i tranzicijski kapitalizam u tome su neuporedivo pokvareniji: svaki izbor zavijen je u prljave krpe “osećanja”, pa ili si protiv mame i tate, ili protiv svih mama i tata (naroda), protiv “svojih”, koje drugi, zlikovci, hoće u zatvor, u Hag, u siromaštvo…A ti drugi mrze te jer si mlad, lep, bogat, uspešan, srećan, običan, Srbin – sve što oni nikako ne mogu biti. Tu se predsednik Koštunica ne razlikuje mnogo ni od Marije Milošević, ni od dobitnice nagrade braće Karić, ni od novinarskih umova koji optužuju kritičke glasove zbog “zavisti”. Pa biraj šta više voliš, u stilu stare kineske mudrosti, da li je bolje biti mlad, lep, srećan, zdrav i bogat, ili star, ružan, nesrećan, bolestan i siromašan! Naravno, ako ti je izbor uopšte mogućan, a pošto nije, najbolje da nemaš nikakvo pravo oglašavanja, učešća u demokratiji, a možda ni građanska prava. Prazno mesto stare ideologije moglo je biti popunjeno kritikom kapitalizma i građanskim raspravama, da nije postalo gnojna nacionalistička rupa. Slobodni prostor nezavisnih medija, posle osam meseci grozničavoga traženja pozicije a i hleba, više ne pruža mnogo nade, jer se ključna pitanja opozicijskog identiteta u njemu nisu otvarala ni rešavala za poslednjih pentaest godina. Opozicijska medijska elita nije negovala, još manje raspravila pravila građanskoga ponašanja, političke korektnosti, osnovnog obrazovanja za dijalog. Slučajevi pretvaranja veštine novinarskoga komentara u čaršijsko sektaštvo dešavali su se sve vreme, samo što oni poslednji najgore deluju. “Druga Srbija”, dok ne izgradi solidne alternativne institucije, stil, ponašanje, i moral, nema pravo da se poziva na slavnu prošlost.

“Nova mislenost” pokazuje kako je mogućnosti za prave promene manje, kako za mogućno izvođenje promena ima sve manje ljudi, konačno kako je osetljivost na glupost neizdržljiv teret za napredovanje mimo mogućnih i preko potrebnih promena…Tako misogini, homofobni, nacionalistički, primitivni, denuncijantski komentari nekoga drugoga dobitnika nagrade braće Karić, shvaćeni kao “prirodni” nastavak već poznatoga mentaliteta, mogu da se veselo nastave. I kao takvi, oni nisu skrivena suprotnost objašnjenjima dobitnice, već njihov dopunjujući deo. Kao što su, sa druge strane, u savršenoj saglasnosti sa izjavama da je haški sud “kontroverzan”. Iz usta doktora prava, ova izjava bi trebalo da znači da je status suda u međunarodnom pravu odnosno među stručnjacima za to kontroverzvan, što je, blago rečeno, iskrivljavanje situacije.

Kod onih građana koji nemaju dovoljno znanja iz međunarodnoga ili bilo kojeg drugog prava, “kontroverzno” bi moglo da znači da sud ne prihvataju građani današnje Jugoslavije. Iz usta predsednika države, ova paušalna procena nije posebno smotrena, jer očito hoće da preduhitri mnoge nivoe rasprave – skupštinski, komisijski, i da autoritarno utiče na javno mnenje. Konačno, iz usta domaćeg heroja tranzicije, izjava šalje lokalnu poruku lokalnoj publici: “kontroverzno” znači da sledi cenkanje, a nije zgodno da se to baš tako kaže. To je prilično razočaravajuće, već na nivou stila. Ne više, doduše, nego osnivanje i sastav komisije u čijem su imenu “odgovornost” i “istina”. Sem sasvim drugih, privatnih i ljudskih razloga, mogu da za dva istaknuta intelektualca koji su istupili iz rečene komisije, Vojina Dimitrijevića i Latinku Perović, bez teškoća zamislim razloge istupanja: prvo, istina nije legitiman koncept za društvene i humanističke nauke, jer pripada domenu vere i teologije. Nauke se ne bave istinom, već pomeranjem granica znanja. “Naučna istina” je floskula stare ideologije, jedna od mnogih zamki postavljenih da bi se intelektualci kontrolisali. Drugo, u kombinaciji sa odgovornošću, na nižem nivou, istina naprosto znači manipulaciju nacionalističke politike – oni nama odgovornost, mi njima istinu. Primera radi, za odgovornost učešća u ratu u Bosni, mi vraćamo istinu o “dokazanom” muslimanskom bombardovanju sarajevske pijace…Iskežena čivijaška logika viri iza imena komisije – o sastavu da ne govorimo. U lokalnome govoru, istina bar desetak godina znači samo trik zvanične politike da se uspešno laže – setimo se samo raznih komiteta, delegacija, predstavnika, uglednika, koji su svojom “misijom” u svetu smatrali predstavljanje nečega što se, sa potpunim nedostatkom srama, zvalo “srpska istina”. Za to su, naravno, bili i plaćeni. Novi državni i društveni sistem sebi ne bi smeo dozvoliti ni upotrebu reči, dok je javno ne očisti od prethodnih zloupotreba…

Primer sam navela zato što nova mislenost ne može da u potpunosti funkcioniše bez ovoga važnoga semantičkoga ključa – čivije, namiga, lokalne samouverenosti da smo ih sve uspešno prešli i presaldumili, da prodajemo jedno a pakujemo drugo. U zapadnim društvima u kojima je prizemna mislenost opšte polje javnoga komuniciranja, može se javno posumnjati kada neko u ozbiljnim godinama krene da pominje mame i tate, kada za jasan problem upotrebljava termin “kontroverzno”. U kulturi čivije i namiga, sitne prevare i lažinjanja, nema nikakvoga mesta sumnji, jer nema ionako ni trunke verovanja u priču, već samo u strategije prevare, pri čemu je trenutni uspeh najvažniji. Uistinu, šta je drugo sem zavisti moglo navesti novinarske kolege, a naročito koleginice, da postave pitanja?

 
Peščanik, 30.05.2001.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)