Nije neuobičajeno da se promene uloge u vladi usred krize iz najmanje dva razloga: kako bi joj se povećao autoritet, a ponekad čak i legitimnost. Nije neuobičajeno i da se promeni sastav koalicije, ukoliko je reč o takvoj vladi. Nisu retki ni prevremeni izbori, posebno ukoliko se smatra da je potrebno proveriti koji je program izlaska iz krize koji ima podršku većine. Nove vlade, do kojih se dolazi na jedan ili drugi način, ne bi trebalo da predstavljaju znak slabosti, već upravo utemeljenosti demokratije. Vlada, i ministri takođe, moraju da imaju podršku, mandat dakle, da predlažu mere skupštini i donose odluke koje su potrebne da bi se našao izlaz iz krize, a i da bi se posle krize došlo do stanja ili procesa koji je u skladu sa interesima većine.
Šta se podrazumeva pod mandatom? Uopšteno govoreći, reforme najčešće, mada ne uvek, znače privremeno odricanje, ponekad većine stanovništva, kako bi se kasnije obezbedilo trajnije poboljšanje za većinu, a sa vremenom i za praktično čitavo društvo. Vlada koja bi trebalo da predloži strategiju reforme i da dobije podršku u skupštini da je sprovede trebalo bi da ima podršku većine pre nego što u to sve krene. Ta podrška, to je mandat vlade. On može, u krajnjem smislu, da potiče samo iz izborne volje: večina bi trebalo da ovlasti vladu da sprovede reforme koje su interesu te većine, dugoročno posmatrano. Ili, ako je to ovlašćenje postojeća vlada zloupotrebila, onda se promenom sastava vlade može obnoviti izgubljeni mandat. Ono što nije moguće jeste da se promenom uloga u postojećoj vladajućoj koaliciji dođe do mandata koji vlada nema ili ga je izgubila.
Primer za ovo drugo jeste tek sprovedena rekonstrukcija vlade. Problem ove vlade jeste što je obećala dve stvari koje nije ispunila. I to ne zato što nije mogla, nego što tome nije u stvari ni težila. Prvo obećanje je bilo da će ključni cilj biti pridruživanje Evropskoj uniji. To je, međutim, gurnuto u stranu, postalo je sekundarni cilj, sve do odluke Međunarodnog suda pravde. Što je najgore, zbog toga niko nije odgovarao. Bilo bi prirodno da je posle odluke Suda došlo do reorganizacije vlade, kako bi se obnovio izborni mandat u toj stvari. Na tome je vlada izgubila autoritet, a verovatno i legitimnost.
Drugo obećanje je bilo da će vlada biti socijalno odgovorna. To se svelo na obećanje da će se poboljšati položaj penzionera, što je delimično i postignuto, bar na početku. Izgubilo se iz vida, međutim, da se ne može biti pravičan prema penzionerima, ukoliko je sistem nepravičan prema zaposlenima. Nije moguće plaćati penzije, ako nema radnika koji zarađuju plate. Nema socijalne pravde, ako nema posla. Onaj deo vlade koji je dobio mandat da se time bavi – dakle ministarstva finansija, privrede, ulaganja (njih čak ima više), rada i socijalnog staranja, i još njih nekoliko, uz naravno samog predsednika vlade – pokazali su se potpuno nespremnim i nesposobnim da se staraju o socijalnoj pravdi u vreme finansijske i prirvedne krize. Pad zaposlenosti i dohodaka je bio znatno veći nego što je recesija zaista zahtevala. Ove će godine biti nadoknađen gubitak bruto domaćeg proizvoda, ali će biti potrebne godine da se zaposle svi oni koji su ostali bez posla, a neki više posao neće ni videti, osim ukoliko ga ne nađu u inostranstvu. Tako je taj deo vlade izgubio i autoritet i legitimnost.
Takvoj vladi, reorganizacija ne može da pomogne. Pre svega zato što ni posle nje, vlada ne može da ponudi program reformi, bilo obnavljanjem izbornih obećanja, bilo pozivanjem na novi model rasta (nezavisno od toga koliko je on dobar, o čemu je potrebna posebna rasprava). Ono što vlade obično čine u okolnostima kada ne mogu da obnove mandat, jeste da gledaju da izađu u susret kratkoročnim problemima sa kojima se suočava većina, sa nadom da će se kasnije dobiti prilika da se izvrše temeljnije promene.
U tom kontekstu bi trebalo razumeti i predlog da se reprogramiraju dugovi domaćinstava. Zaduženost je nesumnjivo ključni problem sa kojim se privreda suočava, a to znači i da je to velika prepreka trajnijem oporavku. U najgorem položaju je zemlja u celini, jer je spoljni dug prešao 80% bruto domaćeg proizvoda. Potom su tu dugovanja preduzeća, koja su već izazvala niz rasprodaja, ali ne i tamo gde bi to bilo najvažnije, znači u javnom sektoru (opet za to je potrebna vlada sa mandatom). Slede banke, koje se suočavaju sa rastućom količinom nenaplatnih potraživanja, jednim delom je tu reč o kreditima domaćinstava. Konačno, tu je rastući javni dug, koji je potencijalno značajno veći nego što se sada vidi ili očekuje. Jer će sva ta reporgramiranja starih dugova koštati poreskog obveznika, a to znači da će se on morati dodatno zadužiti, a to znači rast javnog duga.
Vlada bi da pred izbore olakša finansiranje dugova domaćinstava, jer bi to trebalo da donese glasove. Više od toga ova vlada koja nema ni autoritet niti legitimnost ne može da čini. Problem je, međutim, u tome što, bar kako sada stoje stvari, stranke ne izlaze sa programima kojima bi konkurisali za mandat da sprovedu potrebne reforme, što znači da većina nema koga da ovlasti da kratkoročnim odricanjima obezbedi dugoročan napredak. Svi nude nove vlade i guraju pod tepih stare dugove.
NIN, 10.03.2011.
Peščanik.net, 10.03.2011.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
