Šta sam naučio iz razgovora sa vernicima širom sveta

 
Ove nedelje u bioskopima počinje prikazivanje filma Sudar, koji u žanru priče o “prijateljstvu i putovanjima”, govori o prošlogodišnjoj debati između sveštenika Daglasa Vilsona, predavača na Novom koledžu Sv. Andreje, i vašeg sluge pokornog. (Ne zamerite mi: film se može pogledati i na DVD, a možete da kupite i malu knjigu koja beleži našu raspravu, pod naslovom Da li je hrišćanstvo dobro za svet?)

Kritičarka Newsweeka savetuje vam da ne gledate film, i to najviše zato što se u njemu pojavljuju dva sredovečna belca koja pokušavaju da utvrde koji od njih je dominantni mužjak. Za mene bi to bio sasvim dovoljan razlog da kupim kartu, ali možda bi se ovoj kritičarki više dopala rasprava održana prošle nedelje u Londonu, u kojoj učestvujemo na jednon strani ja i Stiven Fraj (dva očaravajuća primerka belih sisara), protiv poslanice u parlamentu, koja je pokatoličena torijevka, i rimokatoličkog nadbiskupa Abuje iz Nigerije. Rasprava je napunila jednu od najvećih gradskih dvorana, a mnogi nisu uspeli da uđu. Pitanje religije se, iz raznih razloga, ponovo nalazi tamo gde i treba da bude – u samom središtu svake rasprave o suprotstavljenim pogledima na svet.

Od kako sam u proleće 2007. počeo da izazivam verske propovednike na verbalne dvoboje, sve vreme me zadivljuje spremnost druge strane da se odazove mom pozivu i pozivima mojih saveznika. Priznati naučnici, poput Ričarda Dokinsa, koji je navikao da puni sale sa svojim predavanjima o evolucionoj biologiji, često debatuju sa ljudima koji istinski, dubinski veruju da je evolucija samo “jedna teorija”. Lično sam putovao svuda po jugu Amerike i pred velikom publikom razmenjivao gledišta uglavnom sa protestantima, ali i sa katolicima i (uglavnom umerenim) Jervejima u Njujorku, na zapadnoj obali i u Kanadi, u velikim i prepunim sinagogama. (Do sada nisam dobio nijedan poziv od ortodoksnih Jevreja, mormona ili muslimana.)

Još uvek nisam naišao na stav koji bi promenio moje uverenje. Na kraju krajeva, svaki vernik – ma kako uman bio, i ma kako dobar u raspravi – mora da se prilično čvrsto drži teksta koji je unapred poznat, i koji je i meni poznat. Ipak, ustanovio sam da su hrišćanski desničari manje monotoni i mnogo prijatniji i gostoljubiviji nego što sam mislio, i nego što mnogi liberali misle. Još me nisu pozvali na Univerzitet Bob Džons, ali sam dobio poziv da dođem na stari univerzitet Džerija Favelsa – Univerzitet Liberti u Virdžiniji, iako još nismo ugovorili termin.

Vilson nije jedan od onih hrišćana koji vrdaju i gotovo izvinjavajućim tonom mrmljaju kako su neke priče iz Biblije zapravo samo “metafore”. Ne, on prilično žestoko tvrdi da je Isus iz Nazareta bio onaj Hrist i da nas njegova žrtva izbavlja iz stanja greha, koje je nastalo kao rezultat naše pobune protiv Boga. On se ne izvlači kada ga pitate zašto Bog dopušta toliko zla i patnje – Bog sve to mora da dopusti, jer je to neizbežno stanje pobunjenih grešnika. Ovakva iskrenost mi se mnogo više sviđa nego ono maglovito, pitonsko davljenje kakvo čujem od međuverskih i ekumenskih skupina koje jedva da poštuju vlastitu tradiciju, a vera im je samo jedna od mnogih reči vezanih za održavanje zajednice. (Tu imam i jedno uzgredno pitanje: kada će predsednik Barak Obama konačno odlučiti kojoj crkvi pripada?)

Često kada nekog kalvinistu pitam da li je zaista kalvinista (u smislu – da li, na primer, stvarno veruje da ću ja završiti u paklu), primetim kod sagovornika malo oklevanje da kaže “da” u primetime programu i izazove negodovanje svoje pastve. Zaključio sam da to ima neke veze sa nadaleko čuvenim južnjačkim gostoprimstvom: nije lako pozvati čoveka u svoju crkvu, a onda i na večeru, da biste ga na kraju obavestili kako je osuđen na propast. I s tim u vezi, vrlo brzo otkrijete da mnogi od onih koji dolaze u crkvu nisu baš sasvim upoznati sa svim crkvenim učenjima, kao i da ogroman broj katolika ne veruje ni u pola od onoga čemu ih crkva uči. Svako malo nabasam na rezultate ankete prema kojoj više Amerikanaca veruje u bezgrešno začeće i u đavola nego u darvinizam: siguran sam, međutim, da barem neki od njih nisu spremni da ispovede svoje sumnje anketaru preko telefona. A opet, ispada da oni koji se ne priklanjaju nijednoj crkvi (ne kažem da su svi oni ateisti, možda samo skeptici) čine manjinu u Americi čiji broj najbrže raste. I nemoj da mi neko kaže kako rat uvećava veru i kako po rovovima nema nevernika. Baš su me nedavno pozvali na jedan prilično produhovljeni sastanak slobodnih mislilaca na Akademiji Air Force u Kolorado Springsu, gde su studenti protestovali protiv nastavnika naklonjenih Bibliji i protiv njihovih propovedi.

Zahvaljujući budalaštinama grupe koja propoveda takozvani inteligentni dizajn i koja je besramno prokrijumčarila učenje kreacionizma u naše škole, pod najglupljim mogućim nazivima, i zahvaljujući fanaticima druge vere koji neumorno propovedaju mržnju i nasilje (uz razne druge srodne vrste ponašanja) protiv našeg društva, poput suludih pokušaja mesijanskih Jevreja da otmu zemlju od drugih naroda, sekularni pokret u Sjedinjenim državama dobija na snazi kakvu nije imao godinama, dok mnogi od onih koji veruju u otkrovenje, propoved i molitvu pokazuju sve jaču potrebu da se pravdaju. To je sasvim dobar razvoj događaja, i kao takav predstavlja doprinos pluralizmu i policentrizmu – što i jesu odlike ovog društva, koje moramo da odbranimo od svih neprijatelja, stranih i domaćih.

 
Slate, 26.10.2009.

Prevela Vesna Bogojević

Peščanik.net, 01.11.2009.