Klupa na kojoj piše: The most hated
Foto: Peščanik

Suprotstavljam se u okv. sv. mogućnosti omiljenim klišeima savremenika, ali sam sad izgleda baš zabrazdio, džarnuo sam u antivakseraj, modni trend koji prerasta u novu veru.

Pišući bogme deceniju i po za „Istinomer“, obilazim – kao što seljak obiđe dvorište, štalu, oborac, kočine, tor, pre nego što pođe na počinak – taj moj mali gradski posed, da vidim koliko je duša pročitalo ili odslušalo ono što sam sročio, ali više od broja posetilaca pratim okršaj dva palca na brvnu, koliko je onih koji mi palcem pokazuju „tako je, starino!“, a koliko je duša uzrujano, razočarano, uvređeno ili zgađeno.

Simpatizera sam imao znatno više, a opet, nijedan moj službeni uradak nije prošao bez oborenog palca: to mi sleduje taman pisao o oltovanju voća; pretpostavljam da sam i ja sektor nekolicini botova, ja sam njihov dosadni radni zadatak, koji mogu obaviti ne pročitavši nijednu moju reč; ovi pregaoci i sinovi interneta uglavnom ne kasne, ali za njima još nijednom nije krenula bujica.

Najviše osuda zaradim kad pišem o svetinjama, koje za mene nisu svetinje, kad se protivim rasipanju novca na sportiste, na spomenike, kad tvrdim da dodikovci ne pripadaju mojoj državi, ako patrijarhu zamerim što ga više zanimaju šampioni nego nišči i neuspešni, i ja sa tim umerenim, premda nezadrživim opadanjem moje negdašnje da ne kažem baš omiljenosti (prihvatljivosti) računam, iščekujem svoj pad i merim ga, pripravan da opet budem neslavna ličnost, pa ipak, tek kad sam napisao šta mislim o onima koji ponosito neće da se vakcinišu – prepolovilo se, ah, moje čitačko telo.

U traktatu „Sloboda je u modi“ odrekao sam se slobode kad sam shvatio ko se za nju bori, kako ju moji dugogodišnji poznanici (moji novi neznanci, tako sam se dao izraziti!) shvataju: usled ljubavi prema slobodi opiru se saborno vakcinaciji. I, gle, broj oborenih palčeva je za dva dana dostigao možda i rekord; posetioci podnose ili pozdravljaju kad pišem nepohvalno o našem vlasniku i o njegovim vazalima, i sad su bili radi da pogledaju koju sam nakaradnu stvar iz raskošne despotove ponude uzeo za temu nedelje, kad tamo – lično oni!

Većina još uvek, ipak, pozdravlja ukor pred isključenje koji sam izrekao mojim novoneznancima, ali eto ti raskola i u jatu od nekoliko hiljada duša! Kako i ne bi, pa razdor je i u znatno manjim grupama, žena se vakcinisala još proletos, muž ne sačeka ni da ga sagovornik čestito upita je li se vakcinisao: „Ne pada mi na-pa-met!“ Čovek, vidi se, ushićen svojom premudrom odlukom i svojom stamenošću!

I ljudi razmerno samosvojni imaju tabue o kojima ne sme da se pisne, kao što je na primer onaj o nedeljivosti srpstva na bilo kakve sastojke, „dokle ćemo da se delimo?!“, ponavljaju gorko, kao da oplakuju nekog dragog, moji sunarodnici, željni da se od milja rastope u moru Srbadije kao što se zrnce šećera istopi u vrelom čaju. Kao da bi bilo prirodno i samim tim mnogo bolje da smo kao pilav koji nije uspeo, gde se zrna pirinča ne raspoznaju nego se između krila i karabataka vidi i potom oseća bela homogena smesa, nalik na poparu od juče.

Morao sam, ko ne bi, da se delim, da se odmaknem od pojedinaca i grupa koji žive poštujući tri ili četiri uboga klišea, koji u rasuđivanju koriste nekoliko gotovih obrazaca, koji ponavljaju jednu te istu frazu, i to tuđu, zajedničku, ko zna kojoj prilikom usvojenu kao dopadljivu i zgodnu za svakodnevnu upotrebu: „Nole je za Srbiju učinio više nego svi sportisti od Prvog srpskog ustanka do danas“, dobro, mislim se, možda je učinio, ali će ostatak čovečanstva umeti da razluči šta je uspeh pojedinca, a šta su sve neuspesi i porazi zajednice iz koje je potekao, nazovi zajednice, ogrezle u korupciju, demagogiju, licemerje i nehaj za sve koji nisu šampioni, ali, gle, već nailazi novi pripadnik mnogostradalnog naroda i brblja, lažno i neuspešno predstavljajući tobožnju misao kao svoju vlastitu: „Sve mogu da nam rade, sve mogu da nam uzmu, ali Kosovo, čoveče, pa nikad, nikad“. Hteo bih da osporim, hronološki, tvrdnje da sve mogu da nam rade, sve da nam uzmu, doveo bih u pitanje i herojski krešendo „ali Kosovo – nikad, nikad“, jer nas dvojica nećemo biti besmrtni da bismo to „nikad“ proverili u praksi, štaviše, to nikad-nikad možda se uveliko zbiva, sad-sad, ali bivam isključen iz razgovora čim samouki glumac shvati da nisam pao na njegov izliv, na rečenicu (apodiktički sud) zbog koje mu je davnym davno uzavrla krvca: kad ju je prvi put čuo, toliko mu se bila dopala da je namerno zaboravio od koga ju je čuo, ili se u tom trenu sjedinio sa recitatorom i otad se više nikad nisu delili. Treći će, a vidi se da to ne govori prvi put: „Da nije bilo Srpske pravoslavne crkve mi bismo danas bili ko zna koje vere, od srpskog jezika ne bi ostao kamen na kamenu, ćirilice ne bi bilo…“

Moj krvni srodnik, neću reći kog je pola, da ga ne bi rodbina uzela na zub, poslao mi je što bi se danas reklo preljubazan SMS, kako sam ja, kako su moji, jesmo li se nas dvoje oporavili od bolnice, sve kako Bog miluje, a završava se, kao što je nekad na kraju pisma было принято napisati SF – SN: „Ja neću da se vakcinišem“. Šta će mi taj tvoj prkosni poklič, da sam poguzijaš koga malo malo pa moraš da dvoriš, pomislio bih da predupređuješ time moju posetu?

Druga pak osoba, do ove godine uzorna, razborita, obelodanila je veselo pod kojim bi uslovom pristala da se vakciniše: „Samo ako mi ponude stan u Beogradu na vodi!“, pa znaš šta, ja bih voleo da svi vi nevakcinisani istrajete u svojoj samodopadljivosti i prkosu, i da tako necepljeni dobijete stanove u toj preelitnoj nastambi, pa da ova bude omaž nekadašnjem leprozorijmu, ne, ne bih da se porazboljevate, to mi morate verovati, ali bih voleo kad bi vas sila višnja smestila sve na jedno mesto, da znam gde ste.

Barem dvadesetoro mojih staroznanaca govorilo je: „Ako se svi vi vakcinišete, ja ne moram, zar ne!?“ Ko god mi je ovo izgovorio gledao me je, smeškajući se, ispod oka, da ustanovi jesam li to već od nekog čuo – bi li dosetka mogla proći kao lično njegova?

Ne moraš da se podvrgneš ni čipovanju, ni genetskim promenama (premda bi ti neke možda dobro došle), svuda neko mora da ispadne najpametniji, sad je tvoj red.

Peščanik.net, 24.08.2021.

KORONA VIRUS