čovek sedi sam na autobuskoj stanici
Foto: Peščanik

Poslednje četiri decenije globalizacije i tehnoloških inovacija bile su zlatno doba za ljude sa unosnim radnim veštinama, kapitalom i dobrim vezama. Oni su od novih tržišta i novih poslova imali najviše koristi. Za obične radnike, s druge strane, ovo su bila teška vremena.

Zarade radne snage s nižim kvalifikacijama uglavnom su stagnirale u naprednim ekonomijama, uprkos znatnom rastu produktivnosti. Od 1979. godine plate proizvodnih radnika u Sjedinjenim Državama porasle su za manje od jedne trećine ostvarenog rasta produktivnosti. Nesigurnost radnih mesta i društvena nejednakost nastavljaju da rastu. Posle zatvaranja fabrika i preseljenja proizvodnje u druge zemlje mnoge lokalne zajednice prepuštene su same sebi.

U zemljama u razvoju, tamo gde bi prema učenju prihvaćene ekonomske teorije radnici morali imati najviše koristi od nove globalne podele rada, najveći dobitnici bile su velike korporacije i vlasnici kapitala. Adam Dean, profesor sa Univerziteta George Washington, pokazao je u svojoj novoj knjizi kako trgovinska liberalizacija vodi do erozije radničkih prava čak i u zemljama u kojima dominiraju demokratske snage.

Problemi na tržištu rada proizvode šire društvene i političke probleme. U poznatoj knjizi Kada nestanu radna mesta sociolog William Julius Wilson opisuje kako nestajanje poslova za pripadnike radničke klase vodi do ubrzanog raspadanja porodica, zloupotrebe droga i rasta kriminala. Ekonomisti Anne Case i Angus Deaton nedavno su iscrpno dokumentovali porast samoubistava, „smrti iz očajanja“ u populaciji slabije obrazovanih muškaraca u Sjedinjenim Državama. Sve je više empirijskih nalaza koji upućuju na zaključak da je uspon autoritarnog desničarskog populizma u naprednim ekonomijama posledica nestajanja dobrih radnih mesta za obične radnike.

Sa globalnom pandemijom kovida-19 problemi na tržištu rada dospeli su u centar pažnje – što je i razumljivo. Pitanje je kako pomoći radnicima da steknu fer udeo u prosperitetu društva i dobiju pristup poslovima koji će im omogućiti smislen život?

Jedan od mogućih izlaza je uzdati se u to da će velike korporacije same prepoznati sopstveni interes u tome. Zadovoljni i ispunjeni radnici su produktivniji, lojalniji i spremniji da pruže dobre usluge. Zeynep Ton sa MIT-a pokazao je da maloprodajna preduzeća mogu smanjiti troškove i uvećati profit ako zaposlenima daju dobre plate, ulažu u radnike i reaguju na njihove potrebe.

Ali mnoga od velikih preduzeća koja se načelno zalažu za visoke standarde u oblasti rada istovremeno se oštro protive sindikalnom organizovanju radnika. Ograničavanje zarada i prava radnika često se vidi kao profitabilnija strategija. Istorijski posmatrano, dobrom položaju radnika uvek je najviše doprinosila upravo sposobnost pružanja otpora – kroz sindikalno organizovanje i zajedničke akcije.

Otuda bi druga mogućnost bila strategija koja će uvećati moć radnika i omogućiti im da se organizuju i zajednički nastupaju u pregovorima sa poslodavcima. Američki predsednik Joe Biden izričito se opredelio za takav pristup, tvrdeći da je nestajanje srednje klase u Sjedinjenim Državama posledica propadanja sindikata, zbog čega se obavezao da osnaži organizovano radništvo i njegove kapacitete za kolektivno pregovaranje.

U zemljama u kojima su sindikati izgubili snagu, kao što su Sjedinjene Države, takva strategija je neophodna da bi se otklonio problem neravnoteže moći u pregovorima rada i kapitala. Ali iskustvo više evropskih zemalja u kojima su organizovano radništvo i kolektivno pregovaranje još relativno snažni pokazuje da to možda neće biti dovoljno.

Problem sa širokim pravima zaposlenih je u tome što dovode do udvajanja na tržištu rada i usmeravanja svih beneficija na „insajdere“, dok mnogi radnici sa manje iskustva ostaju bez ikakvog posla. Zaštita prava u pregovaranju sa poslodavcima i na radnom mestu svakako je donela mnogo koristi francuskim radnicima. Ali, u poređenju s drugim razvijenim zemljama, Francuska danas ima jednu od najviših stopa nezaposlenosti među mladima.

Treća strategija je usmerena na smanjivanje stope nezaposlenosti i podrazumeva primenu ekspanzivnih makroekonomskih politika za povećanje tražnje na tržištu rada. Ako fiskalnim politikama podignemo nivo agregatne tražnje za radom, poslodavci će juriti za radnicima – a ne obrnuto – a stopa nezaposlenost će opadati. Istraživanja koja su sproveli Larry Mishel i Josh Bivens iz Instituta za ekonomsku politiku pokazala su da plate radnika u Sjedinjenim Državama kaskaju za rastom produktivnosti još od 80-ih godina 20. veka upravo zbog prihvaćenih makroekonomskih politika štednje. S druge strane, agresivan odgovor Bidenove administracije na krizu izazvanu pandemijom kovida-19 doneo je značajan porast zarada.

Pad ponude na tržištu radne snage koristan je za radnike, ali to u isto vreme nosi rizik inflacije. Osim toga, makroekonomske politike se ne mogu selektivno usmeravati tako da deluju na radnike sa nižim kvalifikacijama ili regione kojima su nova radna mesta najpotrebnija.

Zato bi četvrta moguća strategija trebalo da uključuje restrukturisanje tražnje u korist radnika sa nižim kvalifikacijama i nerazvijenih regiona. Nestašica sigurnih radnih mesta za pripadnike srednje klase direktno je povezana sa nestajanjem radnih mesta za radnike u proizvodnji, uslugama i administraciji – što je posledica globalizacije i tehnoloških promena. Kreatori politika moraju pokušati da povećaju ponudu radnih mesta u srednjem delu distribucije radnih veština da bi tako suzbili efekte koji produbljuju polarizaciju.

To podrazumeva reviziju postojećih programa razvoja proizvodnje i poslovnog okruženja i pružanje prilagođenih podsticaja onim preduzećima koja mogu ponuditi pristojne poslove na željenim lokacijama. Konvencionalne razvojne politike fokusirane na kapitalno intenzivnu proizvodnju, napredne radne veštine i značajne poreske olakšice ne mogu doprineti otvaranju dobrih radnih mesta za one kojima je to najpotrebnije.

Takođe, moramo ispitati kako nove tehnologije doprinose ili štete interesima radnika i revidirati državne politike u oblasti inovacija. Sadašnjim narativom dominira ideja da se radnici moraju prekvalifikovati i prilagoditi novim tehnologijama, dok se premalo razmišlja o prilagođavanju inovacija raspoloživim radnim veštinama.

Kao što naglašavaju Daron Acemoglu, Joseph E. Stiglitz i Anton Korinek, smer tehnoloških promena može se modifikovati cenovnim podsticajima, poreskim politikama i prilagođavanjem prihvaćenih normi u svetu inovacija. Državne politike mogu usmeriti razvoj automatizacije i veštačke inteligencije na način koji će biti manje poguban po radnike, tako što će nove tehnologije dopunjavati njihov rad umesto da ga zamenjuju. Moja koleginica sa Harvarda Stefanie Stantcheva i ja razmotrili smo neke od preliminarnih ideja u izveštaju koji smo sastavili za francuskog predsednika Emmanuela Macrona.

Konačno, rast zarada i vraćanje dostojanstva radu podrazumevaju jačanje pregovaračkih pozicija radništva i rast ponude dobrih radnih mesta. To bi popravilo položaj svih radnika i osiguralo fer udeo rada u budućem prosperitetu.

Project Syndicate, 10.12.2021.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 22.12.2021.