O čemu crkva (ne)može da se pita

SPC, država i društvo u srbiji (2000-2005)

Srpska pravoslavna crkva i društvena pitanja

Boris Tadić, predsednik Srbije, izjavio je marta 2005. godine da “ako crkva i nije deo države, imajući u vidu politička kretanja u kojima smo, crkva je sasvim sigurno deo društva i treba da se pita o mnogim veoma važnim pitanjima života pojedinca i života društva”.^[1] Tadićev stav da “crkva treba da se pita” izazvao je priličnu kontroverzu i brojne reakcije u javnosti. Neke javne ličnosti, uključujući i bivšeg i sadašnjeg ministra vera, su se, u najvećoj meri, složile s predsednikom, dok su se drugi (uključujući mnoge nevladine organizacije) tome usprotivili, smatrajući da njegova izjava predstavlja još jedan poziv na klerikalizaciju srbijanskog društva.

Ovakvo stanje stvari odslikava konfuziju tipičnu za postsocijalistička društva i mlade demokratije u pogledu uloge i statusa religijskih zajednica u novim političkim okolnostima, a naročito odnosa crkve i države. Nova uloga verskih zajednica u balkanskim državama omogućuje im, naravno, da se bave i različitim socijalnim problemima, što nije bio slučaj u socijalizmu. Pa ipak, ta nova uloga crkve u društvu povlači i niz drugih, važnijih i konkretnijih pitanja koja se ređe postavljaju u sličnom kontekstu. Na primer, koji su to društveni problemi koji spadaju u domen crkvene nadležnosti i njenih ustavnih okvira i ograničenja? Koliko su verske zajednice u stanju da se pozabave tim problemima i kakav kapacitet one imaju u njihovom eventualnom rešavanju? Koliko su odgovori crkve relevantni i aktuelni kada je reč o savremenim društvenim problemima i pitanjima? Kakva je crkvena vizija savremenog društva? Kakav je njen odnos s civilnim društvom: da li verske zajednice sebe doživljavaju kao deo civilnog društva ili ne?

U vreme socijalizma, država je jednostrano određivala prirodu svog odnosa s verskim zajednicama. U postsocijalizmu, proširenje religijskih prava i sloboda značilo je i povećanje odgovornosti verskih zajednica u mnogim oblastima. Na primer, ukoliko je pridruživanje Evropskoj Uniji cilj Srbije, sme li Srpska pravoslavna crkva (SPC), ili neka druga verska zajednica, da promoviše antievropski diskurs i tako izaziva konfuziju i podele među vernicima, građanima te države?

U periodu nakon 5. oktobra 2000. godine, SPC je počela sve više da pruža novi ideološki okvir za državne institucije kao što je, na primer, vojska ili škola, popunjavajući, na svoju vlastitu inicijativu, ideološki vakuum ili prazninu nastalu nakon sloma komunizma. Ali njena važnija, socijalna uloga nije tu nimalo jasna. Puno prostora koji zakonski pripada verskim zajednicama (filantropija, zadužbinarstvo, humanitarni i socijalni rad i sl.) ostaje neiskorišćeno, dok se, s druge strane, vrlo lako vrši politizacija ili politička instrumentalizacija crkve ne samo od strane konzervativnih političara, već i njenih vlastitih prelata, episkopa i drugih visokih sveštenika koji često zastupaju njene stavove u javnosti.

Još veći problem tu predstavlja nedostatak pravog kontakta SPC i društva u Srbiji, i to građanskog društva autonomnih individua sa svojim pravima, zasebnim interesima i raznolikim identitetima koje kreira život u savremenom pluralnom svetu. Zanimljivo je da je SPC nakon 5. oktobra ostvarila zavidan odnos sa srbijanskom državom, ali ona, na žalost, još nema pravog kontakta s (civilnim) društvom, kao što ga je, na primer, imala Rimokatolička crkva u Poljskoj još pre svrgavanja komunizma. Predstavnici SPC, doduše, redovno spominju nekakav narod, ali to je gotovo metafizička kategorija, jedan neizdiferencirani kolektiv, “masa”, što je, doduše, koncept koji sasvim odgovara sadašnjem ‘plemenskom’ karakteru SPC (Rak 2005), da ne govorimo o ikakvom pozitivnijem shvatanju civilnog društva i njegovih organizacija i inicijativa koje se često i bukvalno satanizuju u javnosti.^[2]

Koji su, međutim, realni problemi pluralnog društva u Srbiji, kakvi su interesi tu sve zastupljeni, koje su sve političke, socijalne, ekonomske, kulturne orijentacije građana ove zemlje? O tome se u SPC, bar zvanično, ne čuje nikakva koherentna debata. Zanimljivo je da u zvaničnim crkvenim saopštenjima nema gotovo nikakvih referenci na građane Srbije ili, pak, na društvo u tom sociološkom smislu, nego se najviše, gotovo isključivo, spominje samo narod. S jedne strane, tu je reč o izvesnom nesnalaženju crkve u novim uslovima, karakterističnom za postsocijalistička društva, ali s druge strane, tu je već vidljiva i određena politička filozofija i ideologija SPC koja je dugo bila u drugom planu, svojevrsnom “pozorištu senki” (M. Đorđević), samim tim što je crkva u vreme socijalizma bila malo prisutna u javnoj sferi.

“Simfonija” SPC i države

Od samog početka demokratskih promena SPC je vrlo brzo ostvarila kontakt sa srbijanskom državom, predstavnicima njenih institucija. Mnogo manje se tu, međutim, razumela složenost savremenog društva. Koncepti kao što su građanstvo ili civilno društvo se gotovo uopšte ne pojavljuju u izjavama crkvenih predstavnika, njenih medija i informativne službe, a kada se pojave, to redovno biva u negativnom kontekstu.

Država i većinska crkva u Srbiji (SPC) su gotovo preko noći zasnovale odnos koji im u prošlosti nije bio poznat. Reč je o iskustvu crkve s jednom demokratskom državom. Pre toga SPC je imala posla s autoritarnom državom (i “fasadom demokratije” miloševićevskog tipa); zatim s jednom državom u kojoj je vladao jednopartijski sistem, komunizam, gde je jedna ideologija i partija imala strukturalni monopol nad državom i društvom; i, najzad, pre Drugog svetskog rata, u relativnoj simfoniji su se zajedno našle monarhija i SPC kao njena državna crkva. Ono što je sada novo – i što je crkva imala prilike da doživi jedino u dijaspori, u demokratskim zemljama u kojima su njene eparhije bile prisutne – jeste čitav niz otvorenih pitanja i problema koji se tiču toga šta je demokratija, šta je, uopšte, demokratska država, šta podrazumeva odnos između crkve, odnosno verskih zajednica i države u tim novim uslovima? Šta se, na primer, dešava danas s društvom u Srbiji? S povećanjem prava koje je crkva stekla u najnovijem periodu, povećavaju se, dakako, i njene odgovornosti. Ali kako sama crkva vidi te svoje nove odgovornosti u svetlu novih prava koje je, u međuvremenu, stekla?

Direktan kontakt SPC s državnim institucijama je još u novembru 2000. uspostavljen putem zahteva njenog Arhijerejskog sabora da se veronauka uvede kao redovni predmet u državne škole. Uvođenje veronauke, a krajem iste godine i odobravanje prisustva sveštenika u vojnim institucijama, predstavljali su zahteve kroz koje se prelamalo puno drugih, važnijih problema. Veronauka u javnim školama nije bila samo pitanje modela religijskog obrazovanja koje se predlaže za to novo, oslobođeno društvo, u kome verske zajednice slobodnije “dišu”, imaju više prostora i jedan puno bolji, pravedniji odnos sa samom državom. To je odmah povlačilo i niz drugih pitanja koji se tiču religijskih prava i sloboda u opštijem smislu.

Nije slučajno da se odluka o uvođenju veronauke iz 2001. godine, koja je potvrđena vladinom uredbom, vrlo brzo našla pred Ustavnim sudom Srbije. Jedan broj nevladinih organizacija i privatnih advokatskih kancelarija uložio je žalbu na ustavnost takve odluke.^[3] Organizacijama, na snagu je, naime, stupila uredba koja je već u svojoj preambuli definisala status sedam tradicionalnih verskih zajednica (gde se očigledno išlo na kontinuitet s Kraljevinom Jugoslavijom), a da položaj tih verskih zajednica nije uopšte bio prethodno definisan višim pravnim aktima. Prejudicirano je, dakle, nešto što zadire u religijske slobode i odnos verskih zajednica i države: na primer, ako samo sedam verskih zajednica ima pravo da izvodi veronauku u javnoj školi, kako se onda može govoriti da su verske zajednice jednake pred zakonom i Ustavom? Ako su one zaista jednake, zašto samo neke od njih mogu da ostvare ova prava? Da li je tu reč o diskriminaciji, pa i nepravdi nanesenoj tim verskim zajednicama i, uopšte, kako će njihov status biti regulisan u budućnosti? To je jedan od problema. Drugi problem je odnos prema laičkim državnim institucijama kao što je javna škola: da li su škole u Srbiji još uvek laičke institucije u tradiciji prosvećenosti? Da li je javni školski prostor i dalje tu “nepovrediv”, nekonfesionalan, da li on ima neku vrstu autonomije, tako da verske zajednice ne mogu učestvovati u obrazovnom procesu bez određenih promena samog zakonodavstva?

To je samo jedan broj pitanja, a uvođenje verskog obrazovanja je, svakako, predstavljalo povod da se o tome ozbiljnije razmišlja. Prelomilo se tu, naime, puno toga što se tiče jednog opštijeg odnosa crkve i države. SPC je, s jedne strane, uspela da postane ravnopravan partner s državom u obrazovnom procesu. Ulazak Bogoslovskog fakulteta u Univerzitet bio je, isto tako, problematičan, kako sa stanovišta akademskih kriterijuma, tako i sa stanovišta autonomije univerziteta, a još više s aspekta poštovanja ljudskih prava, s obzirom na upisnu politiku prema kojoj samo studenti pravoslavne veroispovesti, koji dobiju blagoslov episkopa, mogu pohađati taj fakultet Univerziteta u Beogradu.

Redefinisanje odnosa države i crkve vidi se, isto tako, i kroz novi odnos SPC i Vojske SCG. Još krajem decembra 2000. godine, Uprava za moral Generalštaba tadašnje Vojske Jugoslavije (VJ) organizovala je okrugli sto na kome se zalagala za ‘uvodjenje vere u Vojsku’: “U Vojsku Jugoslavije treba uvesti vojne sveštenike pravoslavne veroispovesti”, jer “religije u našem društvu, iako su jednake pred zakonom, nisu jednake pred našom nacionalnom kulturom i istorijom, odnosno nemaju podjednak doprinos nacionalnoj kulturi i očuvanju nacionalne samobitnosti i državne samosvojnosti srpskog naroda”. Koriste se tu termini kao što su “istorijski i kulturni značaj”, “kontinuitet”, ulazi se, dakle, u neke kategorije koje više nisu samo pravne, već vrednosne. Ubrzo nakon toga imenovan je episkop za saradnju s vojskom (Porfirije), koji je predvodio vojnu posetu Hilandaru u aprilu 2002. godine. U manastiru Vavedenje kod Čačka je 2004.g. organizovano i prvo kolektivno krštenje oficira i vojnika jedne vojne jedinice u Srbiji.

Vojska SCG (institucija koja je ionako bila ideološki profilisana u socijalizmu, verovatno najviše od svih državnih institucija) gotovo preko noći je prihvatila pravoslavlje, jednu novu ideologiju i kulturno-istorijsku misiju. Jasno je da je tu, odmah nakon oktobarskih promena, uspostavljena jedna dugoročnija, stabilnija veza. Danas se, na primer, u nekim “nacionalnim” časopisima, u intervjuima s vladikama SPC, otvoreno govori o “specijanom ratu” koji novi, “anticrkveni ideolozi” vode protiv crkve i vojske.^[4]

Istovremeno, SPC ispoljava začuđujuće odsustvo sluha za probleme savremenog društva, međucrkvena i interreligijska kretanja u savremenom svetu, nerazumevajući pritom razliku između komunističke ideologije i modernih oblika sekularizacije što imaju svoje ishodište u evropskoj prosvećenosti. Antiekumenski stav velikog broja predstavnika SPC, koji je došao do izražaja i povodom nespremnosti Crkve da podrži posetu prethodnog pape Jovana Pavla II Beogradu, kao i kruto pridržavanje fudamenata svoje vere, koji se ne mogu podvrći reinterpretaciji u duhu novog vremena, samo su neka od obeležja današnje isključivosti SPC.

Politička intencija nove vlade Srbije s premijerom Vojislavom Koštunicom došla je do izražaja i putem sastavljanja Prednacrta Zakona o slobodi vere, crkvama, verskim zajednicama i verskim udruženjima (iz jula 2004.) u kome je država predvidela velike ustupke Crkvi, uključujući i instituciju imuniteta sveštenika pred zakonom. Nakon burnih reakcija u javnosti, taj Prednacrt je, međutim, povučen iz procedure. U tom dokumentu, zakonopisac eufemistički određuje SPC kao primus inter pares u odnosu na druge verske zajednice, pri čemu je jasno da bi u praksi ta crkva, uz logističku pomoć države, imala puna ovlašćenja da odlučuje o tome ko sve ima pravo da slavi Boga na njenoj “vekovnoj teritoriji”. Pritom se Ministarstvo vera Srbije postavilo gotovo kao nekakav spoljni, državni “servis” SPC. U stvari, tu se danas sve manje nazire jasnija razlika između crkve i države. Strukture političke moći se sve više prilagođavaju religijskim strukturama, i obratno, pa se tako otvara nesmetani put ka klerikalizaciji društva.

Zanimljivo je da se još iz samog naslova Prednacrta nazirala njegova diskriminatorska intencija. Verske zajednice se tu svrstavaju u tri kategorije, a iz teksta tog dokumenta se jasno vidi da one neće imati ni jednaka prava prilikom upisa u registar. Zakonopisci, naravno, ne kažu ništa o tome da li će u skladu s njihovim dokumentom biti modifikovan i budući Ustav Srbije (tj. da se i u Ustavu otvoreno, nedvosmisleno kaže da verske zajednice u Srbiji nisu jednake pred zakonom). U jeziku Prednacrta prepoznaje se, štaviše, i bogoslovska terminologija koja je potpuno strana modernim zakonskim aktima: reči kao što su bogoslužbeni, bogomolje, sveštenoslužitelji, verski dostojanstvenici, žarišta duhovnosti, duhovna misija, i sl. dolaze, naime, više iz pravoslavnog, nego građanskog vokabulara. Prema tom pravnom dokumentu, država je dužna da obezbedi ili jemči crkvama niz garancija (npr. nastavu veronauke u javnim školama), a verske zajednice i njihovi službenici su gotovo nedodirljivi, oslobođeni poreza, imuni pred građanskim zakonima.^[5] Tu vrstu autonomije i privilegije crkve u Srbiji jedva da su imale i u kraljevini.

Kao što su u doba socijalizma činjeni pokušaji da se ideološki pospeši proces sekularizacije, tako sada u Srbiji država i SPC čine zajedničke napore da se ubrza proces desekularizacije, ali na jednako silovit način, time što se vrše kvazi-teorijske i ideološke intervencije (čak i s ministarskih mesta) u oblasti obrazovanja, kulture i, uopšte, javnog života. Lični, privatni pogled na svet bivše ministarke prosvete Srbije Ljiljane Čolić (sada predsednice upravnog odbora Studija B), trebalo je da dekretom bude nametnut kao pogled na svet školske dece u Srbiji. U duhu fundamentalističkog osporavanja teorije evolucije i afirmacije kreacionizma, ministarka prosvete u vladi Vojislava Koštunice pokušala je, naime, jednim “privatnim dekretom” da odstrani Darvinovu teoriju evolucije iz školskih programa. Istodobno, njen kabinet je načinio veliki napor da se veronauka, na uštrb građanskog vaspitanja, nametne u srbijanskim školama, iako su oba predmeta do tada imala jednak status među izbornim predmetima. Ta vrsta “teorijskih odluka” u prosveti podseća najviše na vreme komunizma. Toliko intervencionizma u oblasti prosvete nije u Srbiji bilo ni u vreme Miloševića, čiju vladu, doduše, prosveta i nauka nisu osobito ni zanimale.

Izvesna snishodljivost i udvaranje Srpskoj crkvi bili su prisutni i u prethodnoj srbijanskoj vladi (DOS). Na prijemu koji je 29. januara 2002. godine priredio Sveti arhijerejski sinod, tadašnji ministar vera Republike Srbije, Vojislav Milovanović, “predao je Njegovoj Svetosti Patrijarhu G. Pavlu i članovima Svetog arhijerejskog sinoda izveštaj o radu Vlade u prvih godinu dana rada”. Isti ministar izrazio je, na prijemu koji je Vlada Republike Srbije priredila za članove Svetog arhijerejskog sinoda 15. maja 2001. godine, “zadovoljstvo, što je posle toliko godina ponovo uspostavljena simfonija državne i crkvene vlasti” (podv. M.V.).

Jedan od najsvežijih primera mešanja crkve u državne poslove, koji je, međutim, više ličio na kakofoniju, nego simfoniju, jeste, svakako, obraćanje Svetog arhijerejskog sinoda javnosti 1. oktobra 2004. godine, u kome se navodi da “Sinod poziva sve političke faktore u Srbiji” da “ne upućuju poziv kosovsko-metohijskim Srbima za učešće na izborima za tamošnje organe vlasti”. Istog meseca, patrijarh Pavle se obratio pismom predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću i predsedniku Vlade Republike Srbije, Vojislavu Koštunici, u kome apeluje na njih da “ne pozivaju ostatak progonjenog i mučeničkog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji na izbore za organe tamošnje vlasti”. Dok je Koštunica na ovaj apel odgovorio pozitivno, obavestivši patrijarha pismom da “nema prava da kao predsednik Vlade pozove Srbe da izadju na izbore”, Tadić je, ipak, uputio poziv kosovskim Srbima 5. oktobra 2004. Istog dana reagovao je episkop raško-prizrenski Artemije, koji u otvorenom pismu predsedniku Tadiću ocenjuje njegov potez kao “izdaju od Predsednika naše matične države”.

Ovakvo mešanje crkve u državne poslove nije zabeleženo od uspostavljanja demokratije u Srbiji. SPC je i danas, sa srpske strane, jedan od glavnih političkih aktera na Kosovu. U poruci Sabora SPC o kosovskim pregovorima iz novembra 2005., javno se upozorava da bi “čin otimanja KiM od Srbije ma koliko bio prikriven imao suštinski karakter okupacije”.^[6] Štaviše, vladika Artemije je u istom periodu uputio neuobičajeno oštre, uvredljive reči na račun šefa UNMIK-a na Kosovu Petersena. Srbijanska vlada očito ne vidi nikakav problem u tome što se SPC tako aktivno i pristrasno meša u državnu politiku.

Novi zakon

Nekakav indikator “uzvratne ljubavi” između crkve i države bio je, svakako, već spomenuti Prednacrt zakona o verskoj slobodi i verskim organizacijama i udruženjima iz jula 2004. godine. Nekoliko predloga i prednacrta tih zakona bilo je od 2000. stavljeno na dnevni red, a neki od njih su ušli i u skupštinsku proceduru. Međutim, kako je došlo do transformacije prethodne savezne države (SRJ), onda je i prvi od tih predloga izgubio svoju relevantnost u novoj državnoj zajednici, pa se išlo na nekakav novi nacrt republičkog zakona o verskoj slobodi i verskim organizacijama. Čak i taj (pred)nacrt zakona, koji je od leta 2004. došao do javnosti, nije bio predmet naročite rasprave, a ni samo Ministarstvo vera, koje ga je predložilo, nije podstaklo nikakvu značajniju debatu. Oštre reakcije su, međutim, stigle od strane nezavisnih intelektualaca i nevladinih organizacija koji su u tome videli jedan bitan i značajan pomak ka klerikalizaciji srpskog društva. Ovog puta je država, odnosno njeno nadležno Ministarstvo, načinilo čitav niz ustupaka crkvi, koje ona zapravo nije ni tražila. To je jedan prednacrt zakona kojim se sama država odriče puno toga što jedna savremena sekularna liberalno-demokratska država ne treba da čini, i nije tipično za nju. Reč je o stavovima oko imuniteta sveštenika, što je bez presedana u takvim pravnim dokumentima, a zatim i čitavom nizu pitanja koja se tiču novostečenih prava crkve. Crkva je odjednom postala javna institucija na državnom budžetu, a ide se čak tako daleko da u jednom članu zakona piše da su organi lokalne samouprave dužni da raspišu referendum ako to traži crkva ili verska zajednica. Tu se, dakle, sve manje nazire razlika između crkve i države. Strukture političke moći se sve više prilagođavaju religijskim strukturama, i obratno, pa se otvara nesmetani put ka klerikalizaciji društva.

Došlo je, u međuvremenu, i do izvesne revizije tog prednacrta, ali nije sasvim jasno kako će se cela stvar odvijati u budućnosti. U Srbiji takvog zakona nema još od 1993. godine. Od 1977-1993. postojao je zakon o pravnom položaju verskih zajednica, a neki stručnjaci liberalnije orijentacije vele da takav zakon nije ni potreban, da ustav jednostavno može da definiše odnos crkve i države na načelima ravnopravnosti i verskih sloboda. Onda bi već same verske zajednice našle svoje mesto na “religijskom tržištu”. Ali spomenuti prednacrt zakona iz 2004. jeste u velikoj meri bio indikator tog novog odnosa države prema crkvi.

Promene koje su usledile nakon 5. oktobra, a koje su se ticale novog odnosa države prema verskim zajednicama, pa samim tim i prema SPC, jesu nešto što je već viđeno i u drugim post-socijalističkim državama i društvima. Ono što je kod nas, ipak, bilo specifično jeste izvesna konfuzija u pravnom domenu, kako od strane države, tako i same crkve, gde se nije, čini mi se, dovoljno razumelo šta su uopšte religijske slobode i prava, šta one podrazumevaju: na primer, da je to pravo ne samo da se veruje, nego i pravo da se ne veruje. Savremeno shvatanje religijskih sloboda i prava znači da građanin ima pravo da učestvujete u nekom verskom obredu, ali i pravo da ne učestvuje u njemu. Nečija deca mogu, ali i ne moraju da pohađaju časove veronauke. Dakle, savremeni koncept religijskih sloboda podrazumeva oba ova aspekta verskih sloboda i prava: slobodu religije, ali i slobodu od religije. To je ono što je formulisano u prvom amandmanu na Ustav SAD, gde je jasno rečeno, još 1791. godine, da kongres neće donositi nikakav zakon kojim se ustanovljava neka religija ili zabranjuje njeno slobodno ispoljavanje. Često se, međutim, previđa onaj aspekt religijskih sloboda prema kome neko ne mora učestvovati u verskim aktivnostima: deca, recimo, ne moraju da budu prisutna na času tokom vršenja određene verske službe, čak i ako je to školska slava. To pravo nije uopšte dovoljno shvaćeno u Srbiji ili se, pak, namerno previđa, a to su stvari koje bi do kraja trebalo razjasniti.

Ako bi se situacija u nas uporedila s onom u drugim postsocijalističkim društvima, jasno je da su tamo prvo doneseni zakoni o verskoj slobodi, pa se tek onda raspravljalo kakav model religijskog obrazovanja će biti uveden u javne škole. Ovde je prvo donesena uredba, pa se tek onda išlo na izradu odgovarajućeg zakona. Tu je redosled poteza bio obrnut, a sve to nije samo pitanje procedure, već jedna suštinska stvar. Oko toga se mora imati nekakav konsenzus i javna rasprava, recimo, u obrazovnom procesu. U toj raspravi treba da učestvuju i đaci, i nastavnici, i Ministarstvo prosvete, i niz drugih aktera, stručnjaka za tu oblast: sociolozi, psiholozi i pedagozi, koji će pomoći da se sve to razume pre nego što se donese neka odluka. Važno je znati i kakve posledice te odluke mogu da budu. Kakve su, recimo, posledice za budući status države, da li će se ona i dalje definisati kao država odvojena od crkve, ili ne. U našim prednacrtima i predlozima zakona samo se 2002. godine preciziralo da “ne postoji državna religija” (čl. 2). U ostalim prednacrtima, sve do četvrte verzije tog zakona, uopšte nije definisan takav stav.^[7] U svim tim predlozima se izdvaja sedam tradicionalnih verskih zajednica i potvrđuje njihov kontinuitet u odnosu na Kraljevinu Jugoslaviju. Ali koliko je državâ od te Kraljevine na našem prostoru promenjeno? I zašto baš Kraljevina Jugoslavija? Zašto jedan model koji je bio tipičan za monarhiju, za jedno sasvim drukčije državno ustrojstvo? Ili zašto baš tih sedam? Kraljevina Jugoslavija je bila država u kojoj je SPC imala status državne crkve. Znači li to da će i Republika Srbija uskoro da se konstituiše kao država s državnom crkvom? Sama činjenica da je taj predmet došao pred Ustavni sud Srbije govori o složenosti cele problematike.

Četvrta po redu verzija prednacrta Zakona o pravnom položaju verskih zajednica (iz 2005)^[8] izostavljena kvota potrebna za registaciju neke verske zajednice (taj broj je bio čak 1000 u prednacrtu iz 2004!), a u članu 5 se, kao što smo videli, po prvi put eksplicitno tvrdi da su “verske zajednice ravnopravne i nezavisne od države”. Pa ipak, i u toj novoj verziji je zadržana diskriminatorska klasifikacija verskih zajednica na tradicionalne crkve, istorijske verske zajednice, veroispovedne zajednice i dr. Religije u Srbiji bi, po tom nacrtu, i dalje bile diskriminisane prilikom upisa u registar,^[9] a u čl. 24 novog prednacrta se opet tvrdi da se “u obavljanju bogoslužbene delatnosti sveštenicima jemči puna sloboda, autonomija i imunitet pred javnim vlastima“. Član 46 i dalje predviđa mogućnost raspisivanja referenduma na lokalnom nivou na zahtev verske zajednice. Zašto je tu crkva, odnosno verska zajednica, iznad drugih institucija? Zašto ista prava ne važe i za druge, građanske organizacije i inicijative.

Kada je reč o vrednosnim određenjima, iako se, na primer, u preambuli Ustava Evrope spominje samo jedna opštija i dovoljno inkluzivna formulacija “religijsko, kulturno i humanističko nasleđe” (bez posebnog apostrofiranja hrišćanskog nasleđa), čl. 11 našeg prednacrta Zakona ističe tradicionalne crkve u Srbiji kao “nosioce evropske hrišćanske kulture”. Doprinos evropskoj kulturi ne ističe se, međutim, u slučaju jevrejske i islamske verske zajednice (čl. 15-17), kojima zakonodavac samo “vaspostavlja kontinuitet”^[10] sa pravnim subjektivitetom stečenim u Kraljevini Jugoslaviji.

Najnovija, peta verzija prednacrta Zakona još nije dostupna ni stručnoj, akademskoj, a ni široj javnosti u Srbiji. Ceo proces pripreme ovih prednacrta zakona je i inače veoma netransparentan. Novi nacrti se ne postavljaju na web site Ministarstva vera, a javnosti nisu dostupni ni na neki drugi način. Štaviše, ima indicija da u izradi ove najnovije, pete verzije Zakona o pravnom položaju verskih zajednica učestvuju neposredno i predstavnici SPC, iako je reč o pravnom dokumentu koji predlažu i usvajaju državne institucije.

Odnos prema demokratiji i sekularizaciji

Kasne osamdesete i početak devedesetih godina u Srbiji bi se sociološki mogli označiti kao period desekularizacije društva, gde je desekularizacija shvaćena, pre svega, kao jedan društveni proces. U najnovijem periodu, obeleženom Koštuničinom vladom, dešava se, međutim, i izvestan pomak ka klerikalizaciji. Crkva je, naime, sve više vidljiva u domenu koji se tiče javne politike i državnih poslova. S druge strane, država je mnogo kooperativnija u svom odnosu prema crkvi nego što bi se to u jednom sekularnom društvu moglo očekivati. Jer ovde sekularizacija nije bila samo nametnuta kroz ateističku, komunističku ideologiju, nego je to, uopšte, jedan društveni proces kroz koji je Evropa odavno prošla.

Između crkve i države u Srbiji postoji sada prisna politička saradnja u oba smera, iako bi građani, možda, više očekivali od SPC da se izjasni oko niza društvenih pitanja i problema koji još uvek pritiskaju Srbiju. Nekakvo koherentnije socijalno učenje se, međutim, uopšte ne nazire u krilu crkve. Tu su onda i neraščišćeni odnosi s jednom kriminalnom državom iz prošlosti. SPC, po svemu sudeći, to ne doživljava kao naročit problem, ali za nju su veliki problem sekularizacija, demokratizacija društva, civilni sektor i nevladine organizacije. Kada se pogledaju različita saopštenja Informativne službe SPC, jasno se uočava stav da je sekularizacija za crkvu nekakvo zlo koje je zadesilo ovo društvo, te da je ona “dovela Srbiju do prosjačkog štapa”. Istovremenoi se ne preispituje da li je Srbiju do prosjačkog štapa dovela jedna pogubna politika, rat, destrukcija i kriminal, pre nego sekularizacija. U tim saopštenjima se još veli i to da se “posledice demokratije već pogubno osećaju na telu srpskoga naroda”. Kada se te izjave posmatraju pojedinačno, jasno je da tu ima različitih stavova episkopa i drugih predstavnika crkve. Nekad su ta saopštenja ambivalentna, pa čak i kontradiktorna. Ako se, međutim, uzme u obzir kumulativni efekat tih izjava, može se nedvosmisleno zaključiti da je tu, zapravo, najviše reč o satanizaciji civilnog društva, malih verskih zajednica, kao i negativnom odnosu prema demokratiji i sekularizaciji. Sve to je prisutno u zvaničnom, javnom diskursu SPC. To je, zapravo, neka orijentacija i smer koji ukazuje na to kako crkva vidi naše društvo i, uopšte, kako percipira državu.

Poput drugih pravoslavnih crkava, i SPC se poziva na princip sabornosti kao ključno načelo svog delovanja, ali nijedna od tih pomesnih crkava nije imala sabora od svetskog, vaseljenskog značaja još od 8. veka, dakle, više od 1200 godina. Srpska crkva gotovo da nema odgovora na pitanja savremenog sveta, već uglavnom ispoljava negativne reakcije na taj svet koji se inače slabo razume, jer se ne uklapa u dogme iz Konstantinovog ili Nemanjinog vremena. Današnja Evropa se, na primer, sve očiglednije vraća svojim pretkonstantinovskim, pluralističkim korenima, dok SPC, poput pristalica islamskog selefizma, koji se okreću prvobitnom halifatu, tu i dalje kao ideal vidi nemanjićku državu ili, pak, hrišćansku crkvu iz vremena vaseljenskih sabora.

Ova studija deo je šireg projekta “Religija i društvo” koji je realizovan zahvaljujući fondaciji Heinrich Böll, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2005.

Pročitajte celu studiju: O čemu crkva ne može da se pita

Peščanik.net, 17.07.2005.