Kako sam se zalagao za to da centralna banka pređe na režim ciljane inflacije, mogu samo da podržim tu odluku, kao što mogu samo da podržim odluku o daljoj liberaliziaciji finansijskih transakcija sa svetom, budući da sam i to zagovarao. Ima li izgleda da ta nova monetarna politika uspe?

Kako sam je zagovarao, obavezan sam da odgovorim potvrdno. Najpre da kažem koje su prednosti ovoga režima. Prvi je u tome što nedvosmisleno locira ko je odgovoran za inflaciju. U režimu ciljane inflacije, centralna banka je dužna da najavi stopu inflacije u narednom periodu i odgovorna je ako ostvarena inflacija otstupi od najavljenog cilja. Ovde valja biti još precizniji: odgovorna je i ako ostvarena stopa bude niža a ne samo ako bude viša od ciljane. Jer centralna banka mora da ima valjane razloge zašto se odlučila upravo za onu stopu koju je najavila, pa ako ona bude niža, to znači da se banka rukovodila rđavim razlozima, što dovodi u sumnju njenu sposobnost da realistično i zasnovano određuje ciljeve monetarne politike.

Recimo, ako centralna banka najavi inflaciju od 6 posto u 2007, pa ona recimo bude negativna, tada ne vredi reći, kao što se čulo tokom ovoga leta, „odlično, imamo deflaciju“. Jer, najpre, deflacija nije nešto što je poželjno, i ne bi nikako trebalo da bude cilj koji bi banka trebalo, čak i nenameravano, da priželjkuje, a potom, i mnogo važnije, takav bi podbačaj cilja jedino mogao da znači da je izabrano pogrešno sredstvo, to jest da je monetarna politika bila pogrešna. Ili, što je najgore, da centralna banka u stvari ne može efikasno da kontroliše inflaciju, što bi bilo pogubno po njenu kredibilnost.

Kredibilnost je ključna reč. Razumljivo je, u tom kontekstu, što je guverner izjavio da je „samo centralna banka zaslužna za usporavanje inflacije“ u toku leta. Ne bi to trebalo shvatiti bukvalno, jer bi se time otvorilo nekoliko nepotrebnih pitanja. Nepotrebnih zbog toga što bi tu izjavu trebalo shvatiti kao obećanje: centralna banka je jedina koja je odgovorna (što je nužan uslov da bude zaslužna) za inflaciju. To je dakle guvernerovo obećanje da će politika centralne banke biti kredibilna.

Zašto je kredibilitet važan? Zato što se moderna teorija monetarne politike zasniva na ideji o centralnoj banci kao koordinatoru očekivanja učesnika u privrednom životu. Ako svi oni imaju poverenje u banku da će voditi monetarnu politiku koja je upravo takva da je u skladu sa ciljanom inflacijom, tada će se oni ponašati u skaldu sa tim očekivanjima, a takvo njihovo ponašanje je neophodan uslov da izabrana politika banke ostvari upravo onaj cilj koji je najavljen i kome se teži. Ovo može da se čini kao ne baš naročito čvrst temelj za efikasnu monetarnu politiku. To bi mogla da bude očekivana reakcija javnosti koja je navikla na to da su samo vlast i prinuda efikasni. Međutim, u tržišnoj privredi je od veće vrednosti upravo ta stabilnost očekivanja jer se time oslobađaju preduzetničke sposobnosti i racionalizuje preuzimanje rizika.

Odmah bi trebalo upozoriti da nije dovoljno da guverner ukaže na jedan ili dva pozitivna podatka i da izjavi kako je nameran da učini sve da i ubuduće, bar kada je reč o inflaciji, budemo suočeni samo sa pozitivnm podacima. Neophodno je da banka izađe sa veoma jasnim i detaljnim dokumentom o monetarnoj politici koju namerava da vodi. Tako da svako može taj dokument da pročita i da vidi je li i koliko je uverljiv i da može svaki budući potez centralne banke da uporedi sa najavljenim namerama, ciljevima i instrumentima. Isto tako, banka mora svaki korak koji preduzme valjano da obrazloži, a posebno mora da detaljno objasni zašto je došlo, ako dođe, do odstupanja od cilja ili od najavljenih instrumenata. Ako takav dokument postoji, on bi morao biti dostupan javnosti.

Ako on postoji a nije javan, to je već problem. Još su veći problem neki od argumenata iznetih u prilog prelaska na novi režim, ali to već zaslužuje duži napis. Najveći je problem u tome što je centralna banka do sada pokazala sklonost da bude u službi ciljeva ministarstva finansija. I tu mi se čini da, paradoksalno govereći, leži najveći razlog što verujem da ova nova politika ima izgled ana uspeh. Ovo je i način da se centralna banka i svi koji u njoj rade emancipuju od političkog uticaja. Ta ambicija, ako je ima, ohrabruje.

 
Peščanik.net,  28.09.2006.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija