Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Po ko zna koji put, u svom ko zna kojem po redu obraćanju naciji, predsednik države nam je držao pridike o našem mentalitetu. Pogađate već, naš mentalitet je kriv za sve nevolje i, ako ga pod hitno ne promenimo, predsednik države ne može da učini ništa za spas naših duša.

Pa, dobro, kako može da se promeni taj mentalitet? Kako se menja neki skup navika, verovanja, stanja koji određuje neku osobu ili kolektiv? Kako se postiže da se većina stanovnika u istim situacijama ponaša na sličan, očekivan način pa onda za njih kažemo da im je mentalitet mediteranski, balkanski ili skandinavski, svejedno?

Za početak, menja se boljom ponudom, na primer. Pa se tako sredinom devedesetih, sa pojavom prvih privatnih autobusa, „mentalitet“ beogradskih putnika u javnom prevozu promenio bukvalno u jednom danu. Autobusi su bili kao u međugradskom prevozu, čisti i uredni, imali „stjuarde“ i „stjuardese“ (neki su čak delili i bombone) i odjednom se više niko nije gurao da uđe preko reda, svi su plaćali karte i bili ljubazni u ophođenju. A da niko nije morao da im prethodno održi pridiku o kulturnom i nekulturnom ponašanju.

Ili drugi primer. Banke su u jednom trenutku uvele jedno pravilo i takođe momentalno izmenile naš „mentalitetski“ običaj da se zbijemo oko šaltera. Prosta linija na podu nas je začas odučila od toga da ljudima duvamo u okovratnik i zagledamo u novčanik dok obavljaju svoje finansijske transakcije.

Mentalitet se takođe menja doslednom primenom dobrih zakona – ljudi su počeli da vezuju pojas u kolima ne zato što su shvatili da su tako bezbedniji, već što su za nevezivanje počeli da plaćaju kazne.

A kada je u pitanju odnos prema radu, koji predsednika jedino i zanima kada govori o mentalitetu (izuzimajući njegovu opsesivnu potrebu da se okanemo društvenih mreža), i on se menja promenom uslova. Da bi ljudi radili marljivo (reč koju predsednik posebno voli da koristi, a koju nemate prilike da čujete posle osnovne škole), potrebno je da se takav rad vrednuje (redovna plata, pauza i naročito – pristup klozetu se podrazumevaju). Jer, kao što i predsednik dobro zna, taj „naš mentalitet“ koji on tako revnosno kritikuje – nestaje kad se ljudi zaposle u inostranstvu.

I za sve te promene nisu potrebne ni godine, ni nespavanje na kojem predsednik posebno insistira. A svakako nisu potrebne neprestane pridike. Mentalitet se stvara ili menja tako što država donosi dobre zakone i sprovodi ih jednako prema svima. Drugim rečima – vladavinom prava koju je predsednik upravo nazvao zadnjom rupom na svirali, tačnije trećom po značaju – posle Kosova i Rusije.

Dakle, kad vlast bude spremna i sposobna i kada joj uopšte bude u interesu da donosi dobre zakone i sprovodi ih bez izuzetaka, i da svojim građanima omogući uvid u rad države (umesto što državi omogućava nekontrolisan uvid u građane), a da svojim službenicima onemogući nekažnjeno korumpiranje, onda može da se nama obrati sa zahtevom da menjamo mentalitet. Dotle, neka se obrati samoj sebi.

Jer i jednom zasvagda – kakva je vlast, takva je država. A kakva je država, takav je mentalitet.

Peščanik.net, 14.08.2017.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.
Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)