Pola godine nakon izbora, zvanična politika Srbije pretrpela je suštinske promene u odnosu na platformu koju je u prethodnoj kampanji, i nakon formiranja kabineta, nudila vladajuća koalicija. Pokvarili su se odnosi sa svim državama naslednicama bivše jugoslovenske federacije. Odnosi s Rumunijom i Bugarskom ne odvijaju se u dovoljno jasnom okviru evropske integracije Srbije i regiona u celini. Izveštaj Evropske komisije nagovestio je nesposobnost i nedostatak političke volje da se u Srbiji nastavi evropski proces, ne samo u domenu istrage ratnih zločina i zločinaca. Tu materiju ni ova vlada nije udostojila posebnim ministarstvom, kojih je inače gotovo polovina suvišna. Srbija ponovo vidno zaostaje u domenima pravosuđa, školovanja, zdravstvenih usluga, unapređenju komunikacija i infrastrukture, javne bezbednosti. Parlament je spor i neefikasan, i njegovim radom dominira uvredljiva retorika omraza svih oblika i sadržaja. Dok predimenzionirana partijska država neumoljivo generiše korupciju, sistem je složen, spor, nekad i zlonameran. Svakodnevica je dodatno zatamnjena vestima o potresnim porodičnim nesrećama. Naročito o mladim ženama koje se odlučuju na samoubistvo.
Predsednika Tadića pratila je sreća nakon izbora 3. februara 2008. Proglašenje kosovske nezavisnosti koje je odmah zatim usledilo navelo je premijera Koštunicu da sa svojim delom kabineta dopusti da dominantna politika podivlja, a rulja demolira prestonicu, čime je prevazišao granicu koju su i ovdašnja javnost i demokratska međunarodna zajednica bili spremni da podnesu. Zastrašujući Srbiju i Zapad, sasvim osnovano, povratkom radikala na vlast, potpisivanjem uslovljenog SAA sa EU, i aranžmanom s Fijatom, Tadić i njegova koalicija dobili su ubedljivo političko poverenje na izborima 11. maja. Vlada u koaliciji sa socijalistima i njihovim partnerima okupljena je uz dodatno posredovanje zapadnih diplomatija koje su i politički i poslovni establišment uspele da uvere u neophodnost da se Srbija vrati na evropsku putanju. U istoj sprezi uticaja raspolućeni su radikali i obezbeđena podrška liberalne opozicije.
Ukoliko je Zapad zaista doprineo mekoj putinizaciji, taj apsurd je pre svega vezan za tradicionalne odlike srpske politike koja se nakon 2000. nije dovoljno transformisala. U međuvremenu su, međutim, predsednik i vlada namerno napustili kolo sreće. Koje je u Srbiji i dalje jedan ukleti, začaran krug. Svetska finansijska kriza poslužila je da se zaustavi privatizacija već iznova feudalizovanih javnih preduzeća. Kosovska retorika, kao istorijsko bunilo srpske politike, ponovo je obuzela medije i ogroman deo inače podložne javnosti. Navodno štiteći suverenitet nad Kosovom, koji je Srbija faktički izgubila pre gotovo deset godina predavši ga međunarodnoj zajednici, zvanična srpska diplomatija osporila je suverenitet Crne Gore i Makedonije u domenu njihovog prava da donose odluke u spoljnoj politici i ličnostima koje će ih zastupati. Srozali su se odnosi sa Sarajevom i Zagrebom. Zvanični Beograd je zaboravio na karakter i hronologiju događaja u kojima je Miloševićeva Srbija izvela oružanu agresiju na Hrvatsku, potom i na BiH. I da je Hrvatska tužila Srbiju tek 1999, pošto je Milošević prestao da se na Zapadu smatra činiocem mira i stabilnosti, kao aktivni učesnik Dejtonskog sporazuma iz 1995. Ionako je tužba neuverljiva, budući da je etničko čišćenje srpske Krajine izvedeno uz obostranu uzdržanost Beograda i Zagreba, najverovatnije u dogovoru Miloševića i Tuđmana, koji se zapravo odnosio na podelu Bosne iz 1992.
U Srbiji je ponovo javno proradio recidiv omraze. Ministarka za NIP, inače politički i ekonomski spornog projekta prethodne, antievropske, autoritarne i koruptivne vlade, izjavila je: „što se Hrvatske tiče, činjenica je da smo mi na saradnju osuđeni, s obzirom na to da se graničimo i da nemali broj naših građana živi u Hrvatskoj.“ Ali i to da se duboko ne slaže sa izborom „nekih ljudi koji su u prethodnom periodu u javnost izlazili s diskutabilnim političkim stavovima“. Ti su „ljudi“ zapravo nastavili da neguju politiku sukoba koji su doprineli krvavom raspadu Jugoslavije, i učestvovali u utemeljenju autoritarnog koncepta prethodne vlade koji je takođe imao svoje ljudske i materijalne žrtve.
Ponekad se učini da se istorija, kad se ponavlja, promalja kao farsa, izrugujući se sebi samoj. Ali se to u stvari ne događa. Učenja o prošlosti koja za sobom ostavlja zakonitosti su u srži svakoga političkog, verskog i kulturnog totalitarizma. Uloga prošlosti je i u naknadnoj pameti, i tu nema ničega lošeg. U uzajamnim procesima suočavanja sa žalosnim ostacima nasilne jugoslovenske dezintegracije, i onima u kojima se nastoji izgraditi nova regionalna zajednica u opštim, evropskim okvirima, ondašnja farsa o bratstvu i jedinstvu danas deluje ozbiljno i proročanski. O tome je, u ovim novinama, pisao advokat Dragoljub Todorović, u sećanju na Nikicu Marinović, na Šekularca, na Crvenu Zvezdu kao pojavu u društvu i kulturi čije su vrednosti bile mnogostruke i suštinske. Zato su i uništene. I zato je potrebno liderstvo koje će obnavljati kolektivizam koji je plemenit, koji nije isključiv. Koji se zasniva na slaganju različitosti, umesto na jedinstvu istog, ionako stranog razvijenoj ljudskoj prirodi i njenoj civilizaciji, čija je vrednost u individualizmu.
Danas, 25.11.2008.
Peščanik.net, 25.11.2008.
