Kako to ovde u poslednje vreme obično biva, (vice)premijer preti, urla i oplakuje samoga sebe, a ono što bi u stvari trebalo da izgovara, izgovaraju drugi. Cirkuski manevri ovog trbuhozborca su krajnje prozirni, i utoliko je tužnije što su ovde donekle uspešni. To mnogo više (lošeg) govori o ovom društvu nego o njemu samom.

Dakle, dok (vice)premijer plaši publiku, predsednik, novinari, posmatrači sa strane iznose različite ekonomske programe koji bi Srbiju trebalo da spasu od kolapsa. Posebno se izdvojio predlog da Srbija traži naknadu štete koja joj je naneta bombardovanjem od strane NATO-a. Ta šteta se procenjuje (ne kaže se kako) na nekih 30 milijardi dolara. Predsednik Srbije od oka je opet procenio da nam taman toliko treba da država stane na noge. Predlog su spremno podržali novinari i urednici javnog servisa (koji nije nimalo javan, ali jeste servis izvršne vlasti), profesori, analitičari i pojedini „prvaci“ buduće „opozicije“. Tek jedan od njih skromno je upozorio da ne postoji pravni osnov za podnošenje zahteva za takvu nadoknadu. Razume se, to našim analitičarima, političarima, profesorima, novinarima, urednicima, ništa ne smeta – ako postoji „politička volja“, ko mari za pravo.

Zašto bi ovo bio idealan ekonomski program za Srbiju? Ima više razloga za to. Prvo, to je novac koji je prema ovdašnjem shvatanju pravde praktično već naš. Samo treba da nam ga daju, a mi (pod ovim „mi“ uglavnom mislim na političare koji u ovom trenutku zastupaju „naše“ interese) i dalje ne moramo ništa da radimo, to jest možemo mirno da nastavimo da urlamo, pretimo, hapsimo i oplakujemo sami sebe.

Drugo, on se savršeno uklapa u sliku koja nam se uporno nameće – o nama kao večitim žrtvama. U ovome posebno prednjači predsednik, pa ne čudi što je baš on prvi predložio ovaj „genijalni“ program. To što taj program podrazumeva da nam novac daju upravo naši večiti neprijatelji, kontradikcija je do koje ovaj segment javnosti ne dobacuje. To je taj infantilni element domaćeg nacional-fašizma – spas se očekuje od onoga koga sve vreme optužujemo da nam nanosi nepravdu.

I treće, ako program ne uspe i taj novac ne stigne (kao što ni neće stići), to će samo potvrditi da mi jesmo večite žrtve nepravde i da nam stalno oduzimaju ono što nam pripada. Drugim rečima, ovaj narativ o tome da nama neko nešto sve vreme duguje utoliko je savršen jer lišava svake odgovornosti njegove autore.

Pretpostavimo sad da jedan ovako besmislen zahtev zaista i bude upućen nekome izvan granica zemlje (naime, siguran sam da se niko neće usuditi da ovakvu glupost zaista i izgovori nekome spolja, takve stvari smišljaju se isključivo za domaću upotrebu). Šta bi mogao biti odgovor? Osim zgražanja nad moralnom nedotupavnošću jednog dela domaće elite, moguća su i neka konstruktivnija rešenja.

Recimo, da se Srbiji daju tih nesrećnih 30 milijardi, ali pod jednim uslovom. Da tim novcem Srbija nadoknadi štetu koju je nanela ljudima u Vukovaru, Dubrovniku, Sarajevu i na Kosovu. Naravno, to onda više ne bi bio program ekonomskog oporavka, ali bi bilo nešto mnogo važnije i hitnije od toga – program moralne obnove i izgradnje posrnulog društva.

Peščanik.net, 18.04.2014.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)