U subotu uveče 7. novembra, izabrani predsednik Džo Bajden i njegova zamenica Kamala Haris održali su pobedničke govore, podsećajući Amerikance i svet kako politički lideri mogu da zvuče: promišljeno, a ne glupavo; merodavno, a ne arogantno; saosećajno, a ne bezdušno. Obećali su isceljenje i govorili o jedinstvu. Priziv normalnosti bio je neodoljiv.
Bajden je spreman da preuzme kabinet nakon predsednika koji u novijoj istoriji nema pandana po izazivanju podela i nanošenju štete. Izlazeći u susret zajedničkoj želji svojih pristalica da ostave za sobom četvorogodišnju noćnu moru, obećao je da će okončati „mračno doba demonizacije“. Bajden ističe da se, opredeljujući se za njega, većina Amerikanca odlučila da „udruži snage pristojnosti i snage pravičnosti. Da udruži snage nauke i snage nade“ – snage svega što je dobro, pouzdano i poznato, a što nam može pomoći da se otresemo osećaja da živimo u nestabilnoj i tmurnoj stvarnosti. Bajden obećava da će „oporaviti dušu Amerike“.
Dušu Amerike ranio je predsednik koji seje mržnju i laži, vlada koja hoće da uništi samu sebe i koja je, u pandemiji kovida-19, demonstrativno odbacila vrednost ljudskog života. Trampova administracija je Amerikance uverila da nikog neće biti briga za nas, naše roditelje i našu decu, jer su naši životi bezvredni, jednokratni. Uverila je Amerikance da je ova zemlja opasno mesto. Predsednik nam je stalno govorio da će nas ili ubiti ilegalni stranci ili pregaziti nasilni demonstranti – dok je naše neposredno iskustvo pokazalo da smo neprestano na ivici propasti i da nas niko neće zaštititi, od bolesti ili ekonomskih nedaća. Čak i sada, odbijajući da prihvati izborni poraz, Tramp i dalje nastoji da zlostavlja stvarnost kako bi je pokorio.
Kako se može zaceliti duša zemlje posle ovakve traume? Svakako nismo prvo društvo koje je stiglo do tog pitanja. U poređenju sa drugim vremenima i drugim prostorima, naša trauma iz poslednje četiri godine deluje beznačajno. Period koji smo proveli sa surovim, glupavim liderom trajao je blaženo kratko. Druge zemlje su bile prinuđene da se oporavljaju od tiranije i totalitarizma, od gulaga, prisilnih nestanaka i genocida – pa i Sjedinjene Države imaju sopstveno nerešeno nasleđe ropstva i kolonizacije koje daleko prevazilazi posledice trampizma. No, naša aktuelna tranzicija svakako nije obična primopredaja vlasti: u poništavanju Trampovog autokratskog pokušaja, birači su izabrali između dve fundamentalno različite političke budućnosti. Opšte lekcije zemalja koje su prošle kroz tranziciju važe i za nas. U načelu, takva društva su morala da biraju između dva puta: puta suočavanja i puta zaborava.
Argumenti u prilog zaborava već se čuju sa svih strana. Mogli smo ih razaznati u pobedničkim govorima Bajdena i Haris. „Da bismo išli napred, moramo prestati da tretiramo svoje protivnike kao neprijatelje“, rekao je Bajden. Strah od podele – i sama iznurenost koju politika podele izaziva – lako će podstaći želju da se izbegavaju problemi. Kada je početkom 1990-ih prvi ruski ustavni sud postsovjetske ere planirao da održi javno suđenje Komunističkoj partiji, mnogi lideri su pozivali javnost da ostavi prošlost iza sebe. Njihova motivacija je uglavnom bila pragmatična. Pravo suočavanje bi sa javne scene zbrisalo svakoga ko je imao bilo kakvo iskustvo u državnoj upravi, što bi administraciju ostavilo bez kadrova; takođe bi razorilo porodice i zajednice, razotkrivanjem grehova iz prošlosti. Konačno, bilo ono u sudnicama ili po medijima, suočavanje bi neminovno trošilo energiju i pažnju; vlada Borisa Jeljcina htela je da krene boljim putem, onim na kom će prošlost biti manje važna. Taj plan nije uspeo. Samo nekoliko godina kasnije, stare podele pretvorile su se u nepremostivi jaz, dok je neispitana istorija sovjetskog totalitarizma omogućila sveopštu nostalgiju za njim.
Zločini Amerike protiv same sebe ne mogu se porediti sa ruskim, ali argumenti koji se već artikulišu jesu slični: treba da se usmerimo na budućnost, a ne da tumaramo po prošlosti; ne treba da preuzimamo osvetnički narativ od Trampa i nekih njegovih teoretičara zavere; žudimo za vestima rasterećenim trampizma. U proteklih pola veka – počev od oprosta koji je Ričardu Niksonu dao Džerald Ford, preko predaje izbora Ala Gora Džordžu Bušu mlađem, sve do odluke Baraka Obame da ne istražuje zločine Bušove administracije – američka politička kultura pretvorila je opraštanje i zaborav u vrlinu, a potom u fetiš. Suočavanje bi zahtevalo da buduća Bajdenova administracija prekine tu tradiciju. Suočavanje može imati različite oblike – istrage, kongresna saslušanja, suđenja, javne skupove – ali mora biti nacionalni projekat, a ne herojski poduhvat usamljenog federalnog tužioca, državnog pravobranioca ili istraživačkog novinara. Administracija bi morala da ga predvodi i morala bi da pristane da prostor na naslovnicama medija jedno vreme deli sa preispitivanjem Trampovog četvorogodišnjeg mandata.
Razmotrimo posledice odluke da se ne bavimo suočavanjem – šta je to što odluka da se ne osvrćemo na prošlost može izazvati. Republikanski članovi Kongresa koji su omogućili Trampa, od kojih neki odbijaju da priznaju rezultate izbora, verovatno će nastaviti da sede na svojim poslaničkim mestima. Zaposleni u kabinetima izvršne vlasti će nastaviti da objavljuju memoare u kojima sve raskrinkavaju, obezbeđujući sebi položaje u savetničkim firmama i koledžima dok čekaju sledeću republikansku administraciju. Drugim rečima, i dalje će biti pripadnici političke elite, dokazujući da politička moć u SAD sobom nosi dovoljno zaštite od procesuiranja i javne osude. Ili, kako je to Tramp jednom rekao: „Kad si zvezda, ne diraju te. Možeš da radiš šta hoćeš“.
Ako se odlučimo da idemo napred bez suočavanja, u budućnost nosimo teret traume izazvane gledanjem i slušanjem predsednika kog se stidimo; traume koju je mnogim imigrantima naneo strah za sebe i svoju decu, a ostalima prećutno saučesništvo u ratu protiv imigranata; traume posmatranja kako predsednička porodica koristi vladu kao aneks svog privatnog preduzeća; traume gledanja kako se prijatelji i porodica razboljevaju i umiru u pandemiji, čije su posledice mogle biti ublažene; traume usled toga što polovina stanovništva, na čelu sa predsednikom, poriče postojanje smrtonosne bolesti i odbija da zaštiti sebe i druge; traume izazvane slanjem američkih trupa na demonstrante; traume od slušanja kako na pozive da se raskrsti sa strukturnim rasizmom, predsednik odgovara raspirivanjem rasističke mržnje; traume izazvane osećanjem bespomoćnog besa. Predsednički izbori ne mogu da uklone bol, gnev, strah i nemoć, posebno stoga što ovi izbori nisu doveli do ubedljive pobede: na osnovu procenata biračkih glasova datih svakom od kandidata, moglo bi se zaključiti da je ovo bio običan izborni proces. Nije bio.
***
I pored svih trauma koje čovečanstvo sebi nanosi, izuzetno malo znamo o oporavku. Retki su psiholozi i psihijatri specijalizovani za kolektivne, umesto individualnih trauma. Pristup koji preporučuju oni koji su posvećeni proučavanju kolektivne traume, zove se narativna terapija. Pre nekoliko godina, dok sam istraživala za knjigu o totalitarnoj traumi u Rusiji, provela sam neko vreme sa utemeljivačima tog pristupa, u Dalvič centru u Adelaidi, u Australiji. Njihov rad obuhvatao je domorodačke zajednice u Australiji, a isproban je širom sveta. Pristup podrazumeva razne metode, uključujući pripovedanje, pisanje pisama i rituale. Ljudi mogu govoriti o onome što su sami uradili ili o onome što su pretrpeli; mogu ponavljati svoju priču u različitim prilikama i oblicima, a mogu i snimiti svoje priče. Takav pristup postiže nekoliko ciljeva. Stvaranjem novih rituala, daje se glas ljudima koje javnost nije čula. Fokusiranjem na čin govora i slušanja, mogu se demantovati shvatanja da je pravda samo onaj čin koji podrazumeva izricanje krivičnih kazni. Time što se u proces uključuje široka publika, ljudi koji se bave kolektivnom traumom nastoje da se uhvate u koštac sa problemom moralne povrede. U kontekstu kolektivne traume, moralnu povredu trpi društvo kao celina: ne samo žrtve, već i počinioci i pasivni posmatrači – ne na isti način, svakako, i ne u istoj meri, ali štetu oseća čitavo društvo. Cilj suočavanja je moralni oporavak.
Naslućujući kraj Trampovog mandata, poneko je u javnosti već sugerisao da bi trebalo pokrenuti komisije za istinu i pomirenje koje bi se bavile njegovim nasleđem. Moja koleginica Džil Lepor, u tekstu za Vašington post, ocenila je ovu ideju kao „užasno lošu“. Ona smatra da nedela Trampove administracije – „korupciju, podsticanje pobune, razdvajanje roditelja i dece na granici, nasilno potiskivanje političkog neslaganja – treba da istražuju novinari, istoričari da ih dokumentuju a, u pojedinim slučajevima, da ih procesuiraju redovni sudovi“. Drugim rečima, tvrdi ona, američka demokratija bi imala najviše koristi ako bi se Trampov mandat tretirao kao loša verzija običnog političkog događaja – predsednik kog su smenili birači i kog zatim procenjuju redovne institucije. (Lepor je inače pristalica komisija za istinu i pomirenje u rešavanju dužih i dubljih trauma američkog društva, kao što su nasleđe porobljavanja i kolonizacije.) U svom odgovoru na njene argumente, Eli Mistal je napisao da se postojećim institucijama ne može do kraja verovati da će izvršiti zadatak suočavanja, jer su se sve te institucije „na neki način pokazale neuspešnim“ tokom protekle četiri godine; njihovo saučesništvo bi moralo biti sastavni deo suočavanja. Neka od nedela Trampove administracije, napisao je Mistal, kao što je nemar koji je doveo do smrti desetina hiljada obolelih od kovida-19, prevazilaze raspon krivičnog dela koje se može procesuirati redovnim kanalima. Ranije odluke da se nastavi dalje, da se obuzda želja za osvetom – kao što je odluka Obamine administracije da ne postavi specijalnog tužioca za istragu nelegalnog pritvora u vreme vlasti Džordža Buša mlađeg – bile su greške koje su nas jednim delom dovele u ovaj položaj.
Mislim da su i Lapor i Mistal u pravu. Ono što jednim delom karakteriše našu trenutnu situaciju jeste činjenica da institucije države nisu u potpunosti korumpirane, dok ljudi koji su pretrpeli tešku štetu nisu sasvim lišeni glasa. Ne moramo da izmišljamo novi set rituala, jer ih već pružaju mnoge postojeće institucije. Suočavanje može da obuhvati kongresna saslušanja, istrage posebnih tela, sudske procese, javne skupove, novinarske projekte, komisije za istinu i pomirenje, kao i neke forme koje tek treba osmisliti. Sve to su ritualizovani oblici priznanja i dokumentovanja štete, pričanja o njoj – i to ne u društvu najbližih prijatelja i porodice, koji već znaju, nego javno, pred publikom u kojoj se mogu naći i veoma različiti ljudi. Sam govor uprkos razlikama čini taj proces političkim. On time stvara i potencijal zalečenja. Pitanje je da li se mi, kao nacija, opredeljujemo za suočavanje sa trampizmom i da li će buduća Bajdenova administracija preuzeti odgovornost da povede naciju kroz takav proces.
Javni rituali pričanja o Trampovoj eri delovali bi isceljujuće utoliko što bi ljudi bili u prilici da saslušaju jedni druge. Tako se stvaraju odgovornost i transparentnost: ne nužno izricanjem krivičnih kazni, već utvrđivanjem reputacione cene kao prepreke onima koji su lagali za Trampa da pređu na prestižne katedre, u sledeću administraciju ili privatne savetničke firme. Što je najvažnije, bili bismo prinuđeni da se zapitamo šta je to što je omogućilo Trampa.
U kratkom predavanju, snimljenom prošlog leta, njujorški psiholog koji izučava kolektivnu traumu Džek Sol izneo je nešto što je nazvao „moralnim predlogom“ za nacionalno isceljenje. Predložio je niz rituala: „rituale sećanja, rituale žaljenja, rituale protesta koji potvrđuju naše temeljne vrednosti i rituale vizije budućnosti koju želimo da ostvarimo i onoga kakvi bismo morali da postanemo da bismo živeli u novom svetu“. Jednostavnije rečeno, moramo razgovarati o onome što se desilo i kako da živimo da se to ne bi desilo ponovo. Naravno, taj proces ne može biti uspešan sve dok gotovo podjednak broj Amerikanaca živi u dve odvojene realnosti, ali on je i naša najbolja šansa da ponovo ostvarimo zajedničku realnost. Duboka rana koja se gnoji ne može se zalečiti pretvaranjem da je nema: mora se prvo očistiti, a onda i zašiti.
The New Yorker, 10.11.2020.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 14.11.2020.
TRAMPOZOIK