Foto: Milica Jovanović
Moderni politički trendovi u svetu diktiraju štednju a Srbija ne voli kad joj kažu da zaostaje. Krajnje je vreme, uostalom, jer je ovih dana saopšteno da je država dužna ukupno dva biliona dinara – ako se tako kaže dve hiljade milijardi. Ili, drugim rečima, 19 milijardi i kusur evra.
Teško je ove cifre i zamisliti. Običnom građaninu neće mnogo pomoći ni podatak da učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu iznosi 59,1 odsto, ali razumno je pretpostaviti da to u stvari znači da se u Srbiji troši nesrazmerno mnogo više nego što se ima – odnosno da se, kako je to kritičare jugoslovenskog socijalizma posle njegovog sloma s pravom brinulo, živi od kredita.
Čini se da je u Srbiji održiva još samo proizvodnja dugova. Famozne investicije na kojima se zasniva ekonomija bar dve poslednje administracije, računajući i njihove rekonstruisane verzije, na kraju se nekako uvek ukažu kao subvencionisana obećanja i „povoljni krediti“. Za koje se onda ispostavi da su mogli biti i povoljniji, samo da se htelo.
Ako su dugovi možda suviše apstraktni, štednja je lako zamisliva. Naročito je lako uživeti se u ulogu očajnog domaćina okruženog rastrošnom familijom kojoj nikad nije dosta. Vest o bečkom Srbinu koji je nožem iskasapio svoju ženu u suterenu šoping-centra, ispraćena je u ovdašnjim medijima s posebnim uputstvom za razumevanje – „svađa“ je izbila zbog visokih računa; jasno je ko je tu prava žrtva.
Negativni junak godine na izmaku postao je lažni Oliver Tvist, drznik koji preko ’leba traži pogaču – i to samo zato da bi napakostio dobroćudnom gazdi, prikazao ga kao diktatora i tako mu omeo planove za bolji život. Praznični hit s lomljenjem kvake i pravedničkim urlanjem na aveti prošlosti, simboličke predstave stare godine, ubrzo je dobio i svoju umereniju inscenaciju u ministarstvu privrede. Tamo je zaplet pokrenulo interno pismo nezadovoljnog državnog službenika koji je tobož zatražio pravdu za decu zaposlenih u svom resoru a koja će, za razliku od onih po drugim ministarstvima, ove godine ostati bez novogodišnjih paketića. Pismo je osvanulo u medijima umesto mudre božićne pouke, uz denuncijantsku računicu da je za decu službenika iz komšijskih resora izdvojeno „od 8.000 do 13.000 dinara“ i očinski strogu pridiku ministra privrede o teretu reformi i parazitima na leđima društva.
Ideja se, navodno, već primila i u ministarstvu prosvete dok ostali zasad ćute. Ministarstvo inostranih poslova je za decu svojih zaposlenih obezbedilo deda-Mraza još početkom decembra u postupku javne nabavke male vrednosti, a daronosac je ugovorom obavezan da donese „oko 250“ jednokratnih viza kartica s iznosom od „orijentaciono 7.500 dinara“. Ovaj praznični posao državne diplomatije vredan je blizu dva miliona dinara, a sudeći po godišnjim izveštajima ministarstva – stvar je već uhodane tradicije.
Igrom slučaja, osnovica za isplatu socijalne pomoći građanima koji žive bez ikakvih prihoda jednaka je iznosu koji će se naći na ovim poklon vizama „povodom Nove godine i Božića“, ali je strah od zloupotreba u vremenima štednje nesrazmerno veći. Sit gladnom, uostalom, ni ne treba da veruje. Baš u vreme dok se u skupštini glasalo za predlog zaduživanja i trošenja u narednoj godini, tiražni tabloid preduzeo je dodatni pritisak za štednju.
Ideja doduše nije nova, naprotiv, tabloid je reciklira u pravilnim razmacima – ali je jednako alarmantna. Od „državne milostinje“, tvrdi se, u Srbiji živi više od stotinu hiljada porodica ili preko 250 hiljada lica, dok je prema „nekim“ procenama svaki drugi korisnik socijalne pomoći u Srbiji – radno sposoban. Suprotno očekivanjima, neimenovani sagovornik iz ministarstva rada uporno će tvrditi da iznos novčane socijalne pomoći „nije toliki da bi radno sposobno lice pribegavalo ovom primanju umesto radnom angažovanju“, ali tabloid se nije dao zavarati. Izračunato je da „osnovica“ za isplaćivanje socijalne pomoći iznosi 7.530 dinara a da ovu vrstu državne pomoći prima 264.350 osoba. A od njih „jedva svaki peti“ aktivno traži posao.
Istina, 17 miliona evra deluje kao ogromna suma, i sasvim je na mestu pitanje da li je država u stanju da izdvaja tolike novce za izdržavanje građana, od kojih je četiri petine lenjo. Konačno, pitanje je i da li je društvo voljno da plaća toliku cenu solidarnosti?
Prema neažuriranim podacima nadležnih službi, među najsiromašnije u Srbiji spada preko hiljadu izbeglih i blizu osam hiljada raseljenih Srba iz regiona, 22.098 Roma kao i 19.416 samohranih roditelja nebitnog etničkog porekla. Lokalna kancelarija UNICEF-a je jesenas iznela podatak da ispod granice siromaštva živi 9,2 odsto stanovništva Srbije, a nemaštinom su najviše pogođena deca mlađa od 14 godina. Kako se navodi, u poslednjih nekoliko godina stopa siromaštva među decom gotovo se udvostručila, dok blizu 50 odsto romskih porodica živi ispod linije siromaštva.
Rashodi za dečije dodatke već godinama jedva dosežu nivo od 0,3% bruto društvenog proizvoda, što Srbiju svrstava među zemlje sa najnižim izdvajanjem za ovaj program podrške porodicama sa decom. Dečiji dodatak se porodicama obustavlja kod četvrtog deteta. Statistike su pokazale i da je takozvana greška isključenosti izuzetno visoka, odnosno da je iz različitih administrativnih razloga troje od petoro dece i pored objektivnog prava na dečiji dodatak isključeno iz ovog programa podrške.
Dok se u javnosti indukuje revolt prema sirotinji koja neće da radi, neka budžetska izdvajanja naprosto više nije pristojno dovesti u pitanje. Četiri milijarde dinara namenjeno je zamišljenoj zajednici srpskih opština na Kosovu koja još nije ni formirana, niti je jasno na šta će se pare trošiti i ko će kontrolisati raspodelu blaga za opstanak severa. Iz budžeta će se uzeti i 150 miliona za „zaštitu verskog, kulturnog i nacionalnog identiteta“, 120 miliona za podršku srednjem teološkom obrazovanju, 170 miliona nevladinim organizacijama koje se bave gradnjom i obnovom verskih objekata. Zatim i sto miliona dinara nevladinim organizacijama koje brinu o srpstvu u dijaspori i regionu, pa 26 miliona „za socijalnu zaštitu iz budžeta“ licima koja spadaju u ingerencije kancelarije nacionalnog saveta za saradnju sa haškim tribunalom. Oko 40 miliona dinara predviđeno je za dotacije nevladinim organizacijama za dvorski kompleks na Dedinju, a onaj deo nevladinog sektora koji je posvećen manastiru Hilandar dobiće 70 miliona dinara.
Šest stotina miliona dinara otići će za „specijalizovane usluge institucionalnog predstavljanja kulture u svetu” u okviru obeležavanja sto godina od početka Prvog svetskog rata. Ko prvi trepne u ovoj patriotskoj igri zurenja u brojke, loše mu se piše.
Sedam i po milijardi dinara isplatiće se javnim servisima.
Naravno, zlonameran izbor budžetskih stavki namenjenih održavanju nepokorenog inata novom svetskom poretku ili čemu već danas Srbija prkosi lokalno i globalno, potpuno je neobjektivan prikaz prioriteta Srbije u narednoj godini. Zbir čitave te tlapnje i dalje će se teško takmičiti sa iznosima koje država troši na građane s kojima ne zna šta će – a poslalo bi ružnu sliku da ih tek tako pusti da crknu od gladi.
Jednog lepog dana, humanitarna dela preseliće se iz budžeta na margine političkog i poslovnog života, gde i pripadaju. Primer je već dala nimalo marginalna Fondacija „Dragica Nikolić“ supruge predsednika Srbije, koja je podelila 600 novogodišnjih paketića u Kuršumliji deci iz socijalno ugroženih porodica. Donacijom od 55.000 evra koju su uz fondaciju, obezbedili domaći proizvođač slatkiša i neimenovani kineski privrednici koji posluju u Srbiji, privremeno su vraćeni kolokvijalni osmesi na lica dece jedne od tri najugroženije opštine u Srbiji, čiji se čelnik srdačno zahvalio na „prvoj donaciji ovolikih razmera“.
Osmehnuli su se ovih dana i penzioneri jer je vlada „u cilju zaštite standarda građana sa najnižim primanjima“ odlučila da im isplati jednokratnu pomoć u iznosu od 4.000 dinara.
Stiže Nova godina, vreme je da zamislimo štednju.
Peščanik.net, 30.12.2013.
NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI