Naš ponekad veoma ekstrovertni, kako da kažemo, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen odvalio je prošle nedelje zabrinjavajuću rečenicu: „Mi smo se dogovorili da smo imali dva antifašistička pokreta“; u Drugom svetskom ratu, to jest; danas ima samo jedan.
Oni su se „dogovorili“ (neš‘ ti dogovora…).
To me je podsetilo na jedno tumačenje Bobe Selenića („Memoari Pere Bogalja“): da istina ima raznih. Ukratko, imamo „demokratsku istinu“ koja je „stvar dogovora“; imamo „umetničku istinu koja je u stanju do kraja da dovede ono što demokratska istina već nije dokrajčila“; imamo i „narativnu istinu… koja uvek uzima oblik pripovedača“. Moram da dodam: imamo i kriminalističku istinu koja je plod hladne i nepristrasne primene logike, naučnog metoda i savremene tehnike. Ta istina može, ali i ne mora, da bude dokaz prihvatljiv na sudu; to obično zavisi od toga koliko se razlikuje od dogovorene „demokratske“ istine.
Vratimo se sada njihovom „dogovoru“: on je ishodio kampanjama rehabilitacija, kopanja za Dražom i planiranog otkopavanja grobnica žrtava zversko-komunističkog terora 1944-1946. (valjda; svejedno). Čim uši prestanu da im zvone od vrućeg šamara koji im je u Skupštini zavalio građanin Medvedjev, Dmitrij Anatoljevič, uhvatiće se oni ašova, motike i revizije istorije. Zaboraviće oni na običaj Crvene armije da četnike nahrani, napoji i onda preda narodnooslobodilačkim vlastima; možda su očekivali da im se Rusi za to izvine? Ponavljam: nije lako voleti Ruse i mrzeti antifašiste istovremeno; to je nerazrešiva protivrečnost koja vodi ravno u mentalni poremećaj. Osim ako su oba osećanja lažna, licemerno hinjena – što, znajući s kim imamo posla, nikako ne možemo isključiti.
Sve to zajedno opominje da nam preti sličan moralni ponor poput onoga u koji je Franjo Tuđman pokušao da sunovrati Hrvatsku: mikser za kosti u kome će se pomešati ostaci dželata i žrtava u ime „nacionalnog pomirenja“. Tuđmana je nadahnuo španski fašistički diktator Franko; očekivano. Da: znamo da svako treba da ima grob i to nije sporno, ali pokažite malo dobrog ukusa i lepog vaspitanja, ako ikako možete. Ovo, kako je krenulo, neizbežno nas vodi na Blajburg.
Da vidimo jednu studiju slučaja: uzmimo, recimo, nekog Marisava Petrovića, ljotićevca i prema tome narodnog izdajnika i još pri tom ratnog zločinca, koji je odveo četu đaka da bude streljana u istom danu u Kragujevcu. To što je Marisavu dohakalo pre Blajburga nije bitno; isto bi se proveo i Mita Ljotić, njegov Vođa, da nije poginuo u saobraćajnoj nesreći izazvanoj brzinom bežanja neprilagođenom uslovima saobraćaja. Dakle, primeti neko Marisava u stroju zarobljenih na Blajburgu i prepozna ga. Aha, ko je nama došao; i ustreli ga na licu mesta bez ceremonije. Jao, to je strašno ružno, kažu sada legalisti; nije mu suđeno (a sve i da mu je suđeno, bilo bi ga obesilo, pa bi se danas ti isti žalili na „sudsko ubistvo“). Možda nije bilo zakonito, ali bila je to istorijska pravda.
Zašto Blajburg? Zato što su tamo bežali saradnici okupatora, narodni izdajnici i domaći fašisti; oni koji nisu bili uhvaćeni na teritoriji tadašnje Jugoslavije. To je jedina razlika između njih i onih koji su, pak, bili tamo uhvaćeni. Pritom su do Blajburga prispeli zahvaljujući „salvus conductusu“ Pavelićeve NDH, propusnici za nesmetan prolaz, što je još jedan primer istorijske logike: oni su ipak bili saveznici i imali su istog neprijatelja – partizane. Odakle razni Marisavi na Blajburškom polju? Mrzeli ih komunisti?
Ovima našima bolje bi bilo da se ugledaju na Stipu Mesića umesto na Franju Tuđmana, kakve god inače opravdane primedbe mi na Mesića imali. Mesić je lepo objasnio da niko od onih iz Jasenovca nije kriv za Blajburg, ali da su mnogi, premnogi, sa Blajburga krivi za Jasenovac. Dodaćemo: i za Kragujevac i za Kraljevo i za Banjicu i za Jajince i za Autokomandu i za Glavnjaču itd. Utoliko je nepravedno da Blajburg i Kočevski rog bestidno monopolišu hrvatski i slovenački šovinisti i revizionisti istorije.
U redu: u toj frci 1944. i kasnije stradali su i nevini, nema sumnje i statistički je neizbežno. Zato bi bilo pametnije razmatrati slučaj po slučaj. Pomodno objašnjenje da su bogatije ljude i domaćine ubijali samo zato da bi im oteli imovinu ne stoji: i tada i kasnije mogli su slobodno da uzmu šta hoće od bilo koga bez problema, što su i činili. Francuzi su potamanili prilično nemilosrdno na hiljade svojih kolaboracionista odmah, bez suđenja i ceremonije, a kasnije i po sudskim presudama, pa se oko toga niko nikada nije potresao. Ako mi sada krenemo da – po postignutom „dogovoru“ – rehabilitujemo saradnike okupatora i domaće izdajnike, put ka Blajburgu nam je neizbežan, ako ćemo biti dosledni.
Tu se otvaraju neka protokolarna, praktična i organizaciona pitanja. Sadašnji ustaški spomenik na Blajburgu (sa svega 26 imena!) podignut je na komadu zemlje koji je od nekog austrijskog seljaka kupila hrvatska ustaška emigracija. Ako se „dogovorimo“ da je na Blajburgu stradalo već koliko izlicitiramo „žrtava komunističkog terora“, valjaće kupiti komad zemlje (malo dalje od ovog postojećeg) i podići spomenik sa kipom Mite Ljotića ili Marka Đurišića (Momčilo Đujić se bio provukao) u prirodnoj veličini. Nekoliko hrvatskih vlada, uključujući i onu Račanovog SDP, dopustilo je sebi da tamo šalje svoje delegacije, pa to treba pogledati i sa protokolarne strane. Bilo bi nekako zgodno da se sa Hrvatima dogovorimo da se te komemoracije „žrtvama komunističkog terora“ ne održavaju baš istoga dana: austrijskoj žandarmeriji to ne bi odgovaralo iz razloga javnog reda i mira, a domaćina valja „ispoštovati“. Salvus conductus se podrazumeva. A što se sastava delegacija tiče, imao bih sugestije, mada će oni to znati i bez mene.
Danas, 25.10.2009.
Peščanik.net, 26.10.2009.
REVIZIJA ISTORIJE
