Gori, Gruzija, foto: Konstantin Novaković

Gori, Gruzija, foto: Konstantin Novaković

Da je bolje biti kažnjen uslovno, a ne realno, činjenica je koju ne treba posebno dokazivati.

A to što se vlast očigledno jako trudi da nas navikne na to da građanin u savremenoj Rusiji može biti osuđen „nizašta“ i da se treba radovati što je kazna blaža, a mogla je biti i oštrija – e to je zaista gnusno.

I to je još jedan od mnogih simptoma bolesnog društva – pojava sve žešćeg sužavanja manevarskog prostora za javnu diskusiju. Sve je manje tema (među njima i onih oštrih, bolnih – a kako bez njih) svrsishodnih za civilizovanu društvenu raspravu; gotovo svaka koja bi vam pala na pamet lako može postati predmetom neke sudske i/ili kaznene procedure.

Da – očigledno se treba radovati. A šta nam drugo preostaje? Ona, nekad davno smišljena i na ovim prostorima rasprostranjena leksička konstrukcija „ćuti, moglo je biti gore“ kao da je ponovo ušla u široku upotrebu, a povremeno se čak čini da u sebi sadrži prilično pojačan instrumentalni naboj.

Našem sovjetskom građaninu su često davali priliku da se raduje. On se radovao tome što ga je prodavačica samo prostački izvređala, a ne i pokrala, što su mu iznenada upali u stan i izvršili pretres, ali ga nisu priveli, a ako su ga već i priveli, radovao se što su ga potom pustili a ne prebili, a ako su ga već prebili što ga nisu i osudili, a kad su ga već osudili, što je na kraći, a ne na duži rok, a kada su mu već dužu kaznu dosudili, dobro je što su ga u Mordoviju, a ne u Kolimu poslali.

Nekoliko pokolenja je proživelo svoje živote prepričavajući onaj stari sovjetski vic: „Koliko su ti godina dali?“ – „Dvadeset pet“. – „A za šta?“ – „Ma nizašta!“ – „Lažeš! Za „nizašta“ daju samo deset“. Uzgred, vic je dobar ali ne i tačan. Jer, po pravilu su i za „nizašta“ takođe davali dvadeset pet.

A ruski građanin se i danas neprekidno raduje. Naravno ne tako žestoko kao u onim surovim vremenima, ali ipak.

Sloboda štampe i govora? Ko kaže da je ugrožena? A da li znate šta vam se za jednu takvu tvrdnju može desiti? Pa to je tipično podrivanje! Podrivanje čega? Znate vi čega! Nemojte da se pravite blesavi.

I ko to malopre reče da u našoj zemlji cveta mračnjaštvo? Ko – nek’ digne ruku. Niko? No dobro, idemo dalje.

Kod nas cenzura!? Ma, otkud’? Ne verujete? Sami zavirite u ustav.

Tačno! U ustavu masnim slovima piše da je cenzura u Ruskoj Federaciji zabranjena. I da mene neko pita, ja bih za javno pominjanje reči „cenzura“ uveo isto ono pravilo po kojem javno pominjanje nekih prokazanih organizacija mora biti praćeno prefiksom ili sufiksom „zabranjena u RF“. Neka sve građane obavežu da baš tako govore i pišu. Ja bih, na primer, tu obavezu bez bilo kakve prinude prihvatio. Govorio bih i pisao recimo ovako: „Cenzura – zabranjena u Ruskoj Federaciji – ponekad poprima zaista najneobičnije forme“.

A te forme su plod takođe vrlo neobičnih zakona koji se u Dumi, udarničkim tempom, bukvalno svakoga dana štancuju. I ako nekom slučajno padne na pamet da ih sve redom poštuje, treba da zna da u tom slučaju ni malim prstom neće moći da mrdne.

Ovde ga čeka član o propagandi nečega što se ne sme propagirati, tamo vređanje nečijih uzvišenih osećanja, onde pozivi na nešto na šta se ne sme pozivati, a odmah tu, iza ugla, sačekaće ga kaznena odredba za neodgovarajući izraz lica u trenutku opštenarodne žalosti ili, naprotiv, svenarodne radosti i likovanja. Uostalom, zašto „naprotiv“? Ova dva popularna žanra društvene razonode se po spoljnim manifestacijama tek minimalno razlikiju.

Povoda za radost kao što vidite uvek ima. Recimo, nekoga koji poseduje prefinjen osećaj za maternji jezik, tekstovi sudskih presuda mogu samo da raduju. Oni izgledaju kao da ih je sam Mihail Zošćenko napisao, a potom poverio nekom od svojih junaka da ga monotonim glasom, u maniru nejasne brzalice, i pročitaju.

I nije važno što ovi tekstovi nemaju nikakve veze s pravom i pravosuđem. Oni su u umetničkom smislu i te kako vredni. Još kada bi neposredni konzumenti ovih tekstova za posledicu imali isključivo umetnički doživljaj, a ne onaj koji zapravo imaju, cene im ne bi bilo.

Bukvalno sve što je u njima sadržano mami da bude uvršteno u citate, a gotovo polovina će, kako je to jednim drugim povodom već rečeno, s vremenom biti pretočena u poslovice.

Na primer: „… razumevanje situacije bezgrešnog začeća…“

Ili: „… ove izvitoperenosti kod građana izazivaju samo zabunu…“

Ili: „… povredio je mnogobrojne osećaje raznih društvenih grupa ne samo u slovesnoj formi, već i motoričkom aktivnošću svoga lica…“

Ne znam kako vi, ali ja ću tu „motoričku aktivnost lica“ svakako uključiti u svoj lični vokabular.

I hteli to ili ne, mi smo prinuđeni da se radujemo, da se radujemo bez obzira na to što smo svi mi, strogo rečeno, već unapred proglašeni krivim, što svi mi već izdržavamo svoje uslovne kazne. Jer nema tog među nama koji se već nekih vrednosti ne odriče, koji kod nekih nešto ne izaziva i raspiruje, i koji nekog nečemu makar i nehotice priziva. Bilo šta od toga (ili sve zajedno) treba samo podvesti pod neki član (ili par njih) i eto ti prvoklasne presude.

A ovako, sve u svemu niko ništa ne zabranjuje. Samo nemoj naglas. A ako je već naglas, potrudi se da te ne čuju oni kojima je zgodno da te baš tog trenutka čuju.

Još iz detinjstva se sećam jednog starog, dorevolucionog vica koji mi je pričala moja mama, a njoj ga je očigledno ispričala njena mama.

Na ulici nekog (na primer) beloruskog gradića, pozorniku prilazi Jevrejin i pita ga: „Gospodine pozorniče, imam jedno pitanje za vas. Može?“ – „Hajde, pitaj“. – „Gospodine pozorniče, šta će da se desi ako ja sada kažem da je gospodar imperator idiot?“ – „Kako šta će da se desi? Ščepaću te za vrat i odvesti pravo u policijsku stanicu. Zatim ćeš stati pred sud i sud će te osudit na dve ili tri godine zbog uvrede njegovog carskog veličanstva. A u slučaju da ti se posreći, provući ćeš se s povećom novčanom kaznom“. – „Shvatio sam gospodine pozorniče. A može li još jedno, sasvim kratko pitanjce“? – „Dobro, hajde“. – „A šta ako ne kažem, nego samo pomislim?“ – „Da misliš možeš šta hoćeš. Evo na primer ja. I ja to isto mislim“.

Ne bih želeo da neko pomisli da mi je namera da se pomirim ili bezrezervno prihvatim sva ta nametnuta pravila koja su ne samo do bola besmislena i praktično neostvariva, već često i nemoralna i društveno neodgovorna, kako za one koji ih nameću, tako i za one kojima su nametnuta. To ne.

Slobodno misliti i govoriti je po meni ne samo dužnost, ne samo neizostavan uslov i mnogim ljudima svrha postojanja, već i ogromna radost. Ne ona o kojoj sam ovde prethodno naširoko govorio – već prava. Ima li uopšte takvih koji se radosti ne raduju?

Inliberty.ru, 12.05.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 24.05.2017.