Bol za izgubljenim predsednikom, čini se, veća je i iskrenija kod SPS-a za Miloševićem, iako ni tamo nije neka naročita, nego što je kod Tadića za Đinđićem. Eto vam nove paralele u srpskoj politici, koja tako mnogo govori, i to baš o svemu i svima! A ona prava bol biće vidljiva već s jeseni, kada na red dođe izglasavanje restriktivnog budžeta i stezanje monetarne politike, kada će ta bol opet biti direktno isporučena najsiromašnijim građanima Srbije, dakle ogromnoj većini. Svako ima svoju bol.
Naslov ovog teksta preuzet je sa albuma Idola, koji se na folirantski način nešto kao bavio pravoslavljem i koji je 1986. godine proglašen za najbolju ploču YU rocka, skupa sa numerama „Rusija“ i „Nebeska tema“. Prevarivši sve u bivšoj državi, taj muzički napor utro je put budućim lažnim pravoslavcima i tobožnjim nacionalistima, čiji je najveći dokaz bezgranične i vizantijski plave navodne vere obično bio drveni krst koji se klati na retrovizorima polovnih zapadnih automobila, koji se drmusaju putevima jedne sasvim nesrećne zemlje.
Taj muzički napor je, kao prototip svih budućih foliranja, postavio i granice onih tipično lažnih patriotskih zanosa, kojih se nismo ratosiljali ni danas.
Iza tog lažnog muzičkog pokušaja pojavili su se, kao endemska podvrsta ljudi, neki Beograđani bez uverenja, morala i elementarne društvene svesti. Kao što iza te muzike nije stajalo ništa, tako ni danas iza njihovih akcija u srpskom društvu, bilo da je reč o koalicionom pravljenju vlade, ustava ili komercijalnog spota za uloške, ne stoji ama baš ništa. Ili stoji laž, uglavnom nasleđena od njihovih dobro situiranih očeva, koja se – tako dobro usvojena – pojavila najpre u muzici, a zatim odmah, opet u politici.
Sinovi su postali uspešni direktori pozorišta, koji ne znaju u kojem tačno veku je rođen Šekspir, autori muzike sa uzorom u pravoslavlju, a da ne znaju u kojem je veku delovao sveti Sava; pa su postali i predsednici partija, čak i države, koja nema pojma šta joj se dešava, gde su joj granice, ko su joj prijatelji, ni kakva je budućnost čeka.
A naizgled, bili su to fini i lepo vaspitani momci. Ovoga puta nisu montanjari zapržili čorbu. Ljudi sa planinskih venaca, koji su svakih pedeset godina silazili u gradove i od ulica pravili njive, i koje je samo Julije Cezar uspeo da smiri tako da dvesta godina ne puste glasa od sebe – vekovima su proglašavani za kapitalne protivnike građanstva u Srbiji.
Gotovo je: gradovi više ne rastu, nema više silazaka sa planina u gradove. Ovoga puta, građanstvo u Srbiji je dobilo svoju petu kolonu. Ti mladići o kojima pišem, verovali ili ne, trenutno su najveći neprijatelji građanske i evropske Srbije. Zašto? Mislim da ni oni sami ne znaju, a i da znaju, bilo bi ih baš mnogo briga.
U takvom nepoštenom neznanju mogućno je poistovetiti i nespojive bolove, kao što su oni za Miloševićem i Đinđićem. U tim nespojivim bolovima pomešali su se pragmatičnost, sebičnost, sujeta, glupost, nepoštenje, koristoljublje, tobožnje pravoslavlje i lažni patriotizam; i razgovori s tatom, igranje na stolu u kafani, pevanje na predizbornim mitinzima i sva ta loša muzika, koja nam se olupala o glavu.
Tekst posvećujem neumrlom Šabanu Bajramoviću, kojeg je ta sjebana Srbija pustila da umre kao pas, samo zato što je od početka do kraja, beskrajno iskreno, koristio svoj beskrajni talenat.
IN MEMORIAM Šaban Bajramović – Djelem Djelem
E-novine, 10.06.2008.
Peščanik.net, 12.06.2008.
