Prošlonedjeljna vijest da je Evropska komisija preporučila da se Srbiji dodijeli status kandidata za prijem u EU, u Beogradu je dočekana bez pretjeranog oduševljenja. Za to je, tvrde beogradski analitičari, “krivac” izostanak dobijanja datuma početka pregovora, ali i činjenica da je, kao ključni uslov integracija Srbije, navedena “dalja normalizacija odnosa Beograda i Prištine”.
Dramaturga, profesora na beogradskom Fakultetu dramskih umjetnosti i poslanika Liberalno demokratske partije u Skupštini Srbije, Nenada Prokića su, kaže, mnogo više od ovakve preporuke Evropska komisija, razočarali „mršavi troipogodišnji učinci vlade Mirka Cvetkovića“.
– Nažalost, u ovoj zemlji se nisu dogodile nikakve konkretne promene: dvadeset godina nam je bilo potrebno da verbalno prihvatimo evropsku ideju; pitanje je koliko će vremena proći dok je ne prihvatimo i suštinski – objašnjava Prokić za Portal Analitika
Tamara Nikčević: Saopštavajući građanima vijest o predlogu za kandidaturu, lica srpskih zvaničnika su, čini mi se, bila prilično smrknuta.
Nenad Prokić: Naravno. Ta „svečanost“ je više ličila na parastos. Zašto? Zato što nam je jasno rečeno šta ćemo, ako želimo da ta kandidatura bude potvrđena, morati da uradimo do 9. decembra 2011. godine. Mislim da je krajnje vreme da vlast kaže i pokaže da EU, NATO-u i Ahtisarijev plan nemaju alternativu.
Tamara Nikčević: Mislite da vlast građanima do sada tako nešto nije pokazala?
Nenad Prokić: Kada?! Građane je život okrenuo traženju odgovora na pitanja koja su za njih mnogo važnija: kako preživeti, gde se zaposliti, kako dobiti kakvu-takvu platu… Ova vlast građanima nikada nije jasno rekla da je, osim severnog dela, gde Srbija drži svoje institucije i gde, umesto naroda, zapravo brani kriminalce, Kosovo teritorija koja ima svoju suverenost; nije im rekla ni da su na tom severu Srbi instrumentalizovani i da je, umesto saopštavanja istine, od članova skupštinskog Odbora za bezbednost nedavno tražila da se obavežu na čuvanje tajne koju svi znamo. Srbija je zatrovana strahom, preplavljena mržnjom i neznanjem; njeno stanovništvo je zavisnik od političkih sedativa, koji jedva ponekad uspevaju da prikriju pravo stanje.
Tamara Nikčević: Kada spominjete „tajnu koji svi znamo“, na šta mislite?
Nenad Prokić: Mislim na ono o čemu je govorio Čedomir Jovanović kada je zatražio da javnosti Srbije budu prezentovane informacije srpskih službi bezbednosti koje se tiču nedavnih događaja na graničnom prelazu Jarinje. Dakle: da li je KFOR zaista prvi pucao u „goloruki srpski narod“ ili je bilo obrnuto; da li je američkom vojniku iz sastava KFOR-a oteta puška i, ako jeste, ko je to učinio; ko je bio na barikadama i čije interese Srbija zapravo štiti. Na Kosovu danas postoje dve vrste Srba: oni južno od Ibra, koji nemaju nikakva prava i oni na severu, koje, kao, država Srbija štiti, a koji su samo instrument u rukama nekog novog Arkana ili… Nazovite ga kako želite.
Tamara Nikčević: Hoćete da kažete da Srbija ne kontroliše kriminalce sa sjevera Kosova?
Nenad Prokić: Jasno je da ih ne kontroliše. Uostalom, nekome ko dvanaest godina ne plaća PDV, ko se toliko oteo kontroli i obogatio – država ne može ništa.
Ovde se misli da postoje dva granična prelaza sa Kosovom – Jarinje i Brnjak. Ne, postoji njih više! Zašto se onda brane samo ta dva? Pa, zato što se tu švercuje: u NIS-u kod Rusa napunite cisterne, odvezete ih na Kosovo; onda vam država Srbija vrati PDV, a vi benzin u Srbiju. Nažalost, ovakvom politikom Srbija pokazuje da su joj partijski i privatni iznad interesa države i građana, a da Kosovo ponovo koristi kao alibi za ostvarivanje političkih ambicija u samom Beogradu. Ali, poslednji put.
Tamara Nikčević: Ministar spoljnjih poslova, Vuk Jeremić, kaže da Srbija neće mijenjati svoju politiku prema Kosovu.
Nenad Prokić: Izjave tog čoveka su vrlo često bile u suprotnosti sa onim što su govorili predsednik Republike i ljudi iz Vlade Srbije. Jeremić govori kao da se Srbija sprema da bude član neke ruske ili evroazijske federacije, a ne EU. Ne zaboravite, reč je o diplomatskom žutokljuncu koji engleskog ambasadora uči engleskom jeziku, čoveku tokom čijih govora ambasadori velikih sila u UN napuštaju sednicu i odlaze na kafu. Jeremić je najlošiji ministar u ovoj inače lošoj vladi.
Tamara Nikčević: Mislite da Vuk Jeremić vodi samostalnu politiku?
Nenad Prokić: Nastupi i vokabular Vuka Jeremića predstavljaju nastavak politike Vojislava Koštunice, koji je, nažalost, moguće detektovati i u politici koju vodi ili ne vodi Boris Tadić. Jeremić je zaštićen od strane onoga ko jedini u ovoj državi može da ga zaštiti, a to je predsednik Republike. Zašto? Zato što pokušava da homogenizuje onaj deo biračkog tela Demokratske stranke čiji je nacionalni naboj izraženiji. Istovremeno, ne vodi se računa o tome da nas upravo taj šef diplomatije konstantno svađa sa susedima.
Tamara Nikčević: A dobri odnosi sa susjedima su jedan od uslova daljih integracija Srbije.
Nenad Prokić: Naravno. Muka mi je od priče kako je Srbija lider u regionu. U čemu je lider?! U korupciji, odlivu mozgova, abortusima, nepismenosti, u najmanjim platama, u broju azilanata izbeglica? Srbija ima trgovinski suficit sa tri države na svetu: sa Makedonijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom i sa Kosovom, šta god ono bilo; istovremeno, upravo sa njima ima i očajne diplomatske odnose!
Odnos Srbije prema Crnoj Gori i način na koji se ona petlja u unutrašnje stvari te zemlje ne samo što liče na pubertetsku oholost, nego i nisu fer. Savetnik predsednika Tadića, koji izgleda kao da je ispao iz šešira Dobrice Ćosića, meša se u unutrašnje stvari drugih država. Ili, pogledajte Bosnu! Srpska nacionalistička nomenklatura je, na neki način, u tišini digla ruke od Kosova i svoje ambicije prebacila na BiH, gde će pokušati da nađe zadovoljenje svojih propalih ofanziva.
Nažalost, neke stvari se ovde ne menjaju još od vremena Miloševića – iste strukture, isti ciljevi, iste misli u glavi. Od balvana do balvana – prolaze decenije i postaje jasno da je zapravo reč o balvanima koje neko konstantno podiže prema Evropskoj uniji. Ti balvani su uvek u Srbiji samo tome i služili.
Tamara Nikčević: Hoće li ti „balvani“ konačno biti uklonjeni, šta mislite? Šta će vlada učiniti da 9. decembra dobije potvrdu kandidature za članstvo u EU?
Nenad Prokić: Pokušavajući da oponaša matricu starog sistema, vlada će tražiti mogućnost da, lupanjem u talambase i busanjem u junačka prsa, biračko telo najpre homogenizuje, a onda prevari i slaže. To je radio Milošević, to je radio Koštunica, to radi i Tadić: jedno govore našim građanima, drugo Briselu, treće Moskvi, četvrto Vašingtonu. Za razliku od njih, LDP svoje birače nikada nije lagao. Činjenicu da smo dva puta ušli u parlament – tvrdom pričom koju su ovde svi znali, ali niko nije hteo da je saopšti – razumeli smo ne samo kao pobedu LDP-a, nego i kao pobedu demokratskog potencijala Srbije.
Tamara Nikčević: Pa, pet procenata i nije baš neki „demokratski potencijal“!
Nenad Prokić: U ovom trenutku – ipak malo više! LDP je najjača liberalna stranka u Evropi. Politika LDP-a je nekada nazivana ekstremističkom; danas, to je državna politika koja se još uvek sramežljivo sprovodi. Sve ono što smo govorili o Crnoj Gori, Bosni, o Kosovu – sve se ostvarilo. Ne zato što smo mi to rekli, nego zato što je to bila realnost koju su u Srbiji, kao i obično, svi prećutkivali; ponajviše zaradi lažnog patriotizma i sitnih privatnih i partijskih interesa…Kosovom se ovde oduvek trgovalo…
Tamara Nikčević: Da, ali, Kosovom nisu trgovali samo političari, nego i intelektualci; sjetite se naricanja o „najskupljoj srpskoj reči“…
Nenad Prokić: Kosovo je i bukvalno najskuplja srpska reč: ono Srbiju košta 16 eura u sekundi, ili 6 milijardi eura od 1999. godine!
Po mom mišljenju, intelektualci su najodgovorniji za ukupni porazni bilans Srbije, za sve što se događalo poslednjih dvadeset godina. Ovde postoje dve vrste intelektualaca: nacionalistički, koji su se pokazali čvršćim u pogledu podrške svojim političkim predstavnicima i oni građanski, evropski i demokratski, koji se, nažalost, uvek umore od podrške već na prvoj krivini. Taj umor je ohrabrio i onaj deo države Srbije koji je, 12. marta 2003, ubio sopstvenog premijera na ulici, kao psa…
Tamara Nikčević: Čekajte! Ne možete te ljude da optužite…
Nenad Prokić: Ne mogu da ih optužim!? E, žao mi je, ali mogu! Znate, da bi neka politička opcija uspela, morate je podržavati malo duže od dva meseca; u suprotnom, postavlja se pitanje vaše sposobnosti da budete saveznik u bilo kom političkom poslu.
Tamara Nikčević: Zar se lojalnost nekoj političkoj opciji potvrđuje tako što ćete bespogovorno podržavati i svaku glupost njenih protagonista?!
Nenad Prokić: Naravno da ne, ali, ako spasiocu – jedinom koji je trenutno na raspolaganju na tvorenom moru, u velikoj oluji – kao prvo i najvažnije pitanje postavljate koliko košta taj prsluk za spasavanje koji ima na sebi i koji je i vama doneo, onda ćete se opet, po ko zna koji put, uspešno udaviti. Dakle, niko ne traži blanko podršku; ali, u potpuno devastiranom društvu, zbog palanačkih ogovaranja dovoditi u pitanje politički projekat koji ste i sami stvarali, osim što je luksuz, ravno je i samoubistvu.
I recite mi, molim vas, koje su to gluposti oni podržavali kod Đinđića ili kod nas? Koje su to gluposti bile? Da li ih je uopšte i bilo?
Tamara Nikčević: Kako mislite – da li ih je bilo?! Naravno da jeste. Evo, na primjer, uvođenje vjeronauke u škole…
Nenad Prokić: Pa, znate šta: ovde, s jedne strane, postoji velika nesposobnost biračkog tela da u odlučujućem procentu glasa za preokret; s druge strane, postoji i ona isto toliko velika sposobnost da se ćuti i podnosi najgore. U zemlji u kojoj se prenaglašava odgovornost pojedinaca na vlasti, a prenebregava svoja, ne može ni biti drugačije.
Kada je Zoran Đinđić ubijen, postao je sveta krava; više nije bio lopov, saradnik Zemunskog klana i slično. Niko više ništa nije dovodio u pitanje! E, pa hvala na takvoj podršci, ne treba nam.
Tamara Nikčević: Ako barem za trenutak ostavimo na miru Zorana Đinđića, bojim se da ćemo doći do toga da su vašu ljutnju na intelektualce tzv. druge Srbije izazvale njihove kritike na račun LDP-a. Hajde, onda, da razgovaramo otvoreno: zar zaista mislite da od poslednjih izbora i ulaska LDP-a u parlament ne postoji ništa u vašoj politici što zaslužuje kritiku?!
Nenad Prokić: Postoji, siguran sam. Ali, banalnost te kritike, koja se u suštini svodi na priču o skupocenim spasilačkim prslucima proizlazi iz opšte nesposobnosti društva da političkoj ideji koja obećava i koja nudi preokret, pruži adekvatnu podršku. To vas uvek zaustavlja na pola puta i vraća na početak…
Tamara Nikčević: Šta je vas zaustavilo na pola puta? Pa, govorili ste kako će podrška LDP-a vladajućoj koaliciji biti uslovljena smjenom Aleksandra Tijanića sa mjesta direktora RTS-a; pokrenuli ste krivične prijave protiv Miroslava Miškovića, Vojislava Koštunice, Mlađana Dinkića, Božidara Đelića… I, nakon izbora, o tome ni riječi!
Nenad Prokić: Rekli smo da ćemo Tijanića smeniti ako postanemo vlast, a kako nismo postali vlast, moraćete Tadića da pitate zašto do te smene nije došlo. Ako je reč o Miškoviću, skupili smo 33.000 potpisa i pokrenuta je skupštinska inicijativa; osim Velje Ilića, niko za nju nije glasao. Kada je o Koštunici reč, upravo se ovih dana na sudu raspravlja o političkoj pozadini ubistva premijera Đinđića…
Tamara Nikčević: Da, po ko zna koji put!
Nenad Prokić: Ko je za to kriv?! Ovde je država najveći kriminalac i, u tim okolnostima, LDP teško može da učini više od onoga što već čini.
Ali, hajde da se vratimo na početak: nisam rekao da ne zaslužujemo kritiku; rekao sam da je neozbiljno, pogrešno, destruktivno i glupo partiji koju ste i sami stvarali i koja je u to vreme jadva držala glavu iznad vode, 24 sata pred izbornu ćutnju upućivati takve luksuzne zamerke. Dva puta su na taj način zbunjivani glasači pred lokalne izbore i bilo je dosta. Nismo prošli, ostali smo ispod cenzusa. I, onda, posle zdravog razlaza, na prvim lokalnim izborima, dobili smo 17,6 odsto. Kada smo oglasili da sa njima više ne igramo u istom timu, nije bilo zbunjivanja. Dakle, neka nastave da nas kritikuju i pred izbornu ćutnju; naprosto, nismo u istom taboru!
Tamara Nikčević: Opet se ljutite… Ali, evo: u kampanju za prethodne parlamentarne izbore, LDP je ušao sa tezom koja se, nažalost, pokazala kao tačna – ako je Koštunica novi Milošević, ko je novi Koštunica…
Nenad Prokić: Tačno je: Tadić je bio „novi Koštunica“, jednim delom zaista nastavio Koštuničinu politiku. Zato je LDP jasno rekao da će podržavati Tadićevu evropsku agendu, ali da će mu, u ostalim stvarima, biti opozicija i nepodnošljivi opominjač. Tako je i bilo.
Tamara Nikčević: „Evropska agenda“ je bio i Zakon o informisanju?!
Nenad Prokić: Zakon o informisanju nije bio dobar, ali je Dinkić, koji je i ranije rušio vlade, pretio da će srušiti i ovu ako se ne usvoji zakon koji se sveo na njegov lični rat sa Kurirom. Rekao sam da ću glasati za taj zakon samo ako moj glas bude neophodan, tj. 126- ti. I, pošto je bio, glasao sam. Naprosto, činilo mi se da je od neke buduće priče unucima kako sam bio bezgrešni intelektualac koji je podržao samo ono što je idealno, mnogo važnije da podržim nešto što jeste daleko od idealnog, ali čime bih sprečio da ono lošije ne dođe na vlast. Reč je bila o Tomislavu Nikoliću kao mogućem novom predsedniku parlamenta. E, onda su se nad svojom sudbinom razjecali isti oni novinari koji javnost, recimo, danas ne obaveštavaju o tome da dva sporna prelaza izmedju dve nebeske Srbije nisu i jedina i da su toliko važna samo zato što se preko njih švercuje sasvim konkretna, zemaljska roba.
Pre tri i po godine, iz istih razloga smo podržali i gradsku vlast u Beogradu: s obzirom na to da sa Socijalističkom partijom Srbije nismo hteli, podržali smo onoga ko je sa njima mogao – Demokratsku stranku.
Tamara Nikčević: Kako to – niste mogli sa SPS-om?
Nenad Prokić: Posle izbora u Beogradu, sa SPS-om nismo mogli u koaliciju; zato smo, kako Aleksandar Vučić ne bi postao gradonačelnik, dali manjinsku podršku DS-u. Iako su tim postupkom mnogi naši prvoborci bili zbunjeni i razočarani, siguran sam da nismo pogrešili.
Tamara Nikčević: Sa SPS-om niste mogli u koaliciju, ali vam to nije smetalo da, na proslavu rođendana LDP-a, gotovo kao počesne goste, pozovete Ivicu Dačića i Slavicu Đukić Dejanović! Pa, nemojte…
Nenad Prokić: Posle tri godine dobre saradnje na nivou Beograda, naravno da smo ih pozvali!
Tamara Nikčević: Ali niste one intelektualce i „prvoborce“ koji su vas podržavali i koji su vam pomogli da uđete u parlament!
Nenad Prokić: Nisam siguran da nisu bili pozvani. Ako se i desilo, onda je u pitanju javašluk koji će, siguran sam, biti ispravljen… Ali, kada toliko potencirate, reći ću vam: SPS je stranka sa kojom će, posle sledećih izbora, LDP možda ući vlast i na republičkom nivou.
Tamara Nikčević: Govorite o Miloševićevom portparolu koji danas grmi o…
Nenad Prokić: Da, baš o tom Dačiću govorim! To je ponuda; drugih ponuda Srbija nema! Sa kim drugim, recite mi, molim vas?
Tamara Nikčević: Izvinite, ne razumijem zašto morate biti vlast po svaku cijenu! Pa, zar upravo LDP nije insistirao na tome da „nema kompromisa oko suštinskih stvari“?!
Nenad Prokić: Jeste i kompromisa sa suštinom nikada nije ni bilo! Ali, šta vi mislite?! Da ćemo celog života biti opozicija i čekati neke nove miloševiće i koštunice?! Društvo se menja kroz institucije. Dosta je bilo ulice! Dakle, svakoj političkoj partiji, pa tako i LDP-u, vlast je potrebna kao sredstvo pomoću koga će pokušati da napravi preokret. Pa, evo: pogledajte Beograd! Grad u kome nismo opozicija izgleda bolje nego ikada!
Tamara Nikčević: Na koji tačno dio mislite? Na posiječeni Bulevar kralja Aleksandra, na Paradu ponosa, na ulice kojima krstare čopori pasa lutalica?!
Nenad Prokić: Što se tiče posečenih platana u Bulevaru kralja Aleksandra, zar danas nemamo novi, zdravi drvored i prelepi Bulevar?! Osim toga, u Beogradu se prave mostovi, praviće se metro; prvi put, nakon decenija, zahvaljujući LDP-u, Beograd je dobio završni račun. Je li to dovoljno?! Ili možda mislite da bi bilo bolje da je gradonačelnik Aleksandar Vučić?
Tamara Nikčević: U čemu je, molim vas, razlika između Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića?
Nenad Prokić: Deluje kao da moram da objašnjavam zašto su, u vreme Ante Markovića, štrajkovali „gladni“ koji su imali plate 3000 maraka, a zašto su ćutali na Miloševićeve dve! To pitajte njih, to je i meni velika tajna.
Tamara Nikčević: Ne, ne, objasnite mi razliku. Jer, kada slušam Đilasa ili Tadića, imam utisak da i svojim građanima, a i Evropi objašnjavaju kako su primorani da vode politiku nacionalista, homofoba, Koštunice, Tomislava Nikolića, Vučića ili koga već hoćete, kako bi spriječili da Nikolić i Vučić dođu na vlast. Dakle, zašto je važno da li će istu politiku sprovoditi Vučić ili Vuk Jeremić? To vas pitam!
Nenad Prokić: Ako ne mogu da vam objasnim razliku, prošetajte do Zemuna, pa vidite urbanu devastaciju koja je plod vlasti Tomislava Nikolića tokom devedesetih. Ili sačekajte da Tadić ode s Nikolićem, pa će vam oni objasniti. Njihova koalicija je, i onako, pred nosom.
Tamara Nikčević: Nemam šta da šetam do Zemuna; gledala sam kako izgleda vlast SPS-a – i u Srbiji i van nje! Tog SPS-a koji je, kažete, vaš mogući koalicioni partner!
Nenad Prokić: Opet vam kažem: radimo sa onim što postoji; druge saveznike nemamo! Ne tražimo idealnu situaciju kako bismo u nju mogli da smestimo svoju oholost. Naravno, mnogo više bih voleo da na raspolaganju imam Švedske liberale; nažalost, nemam ih! Vidite i sami: Srbija se i 2011. vrti u začaranom krugu. Dokaz je i onaj nedavni slogan – “Volim devedesete”. Ako se zlo devedesetih danas ukazuje kao nostalgija, onda, preko tog negativno-represivnog slogana, neko i dalje Srbiju želi da zadrži u vrtlogu zla, nesposobnosti, inflacije, zločina, gladi, terora i turbo folka. Ko li je taj, baš se pitam?! Eto, zato LDP toliko insistira na preokretu koji je Srbiji neophodan; do njega ćemo doći…
Tamara Nikčević: Sa Ivicom Dačićem, Oliverom Dulićem, Božidarom Đelićem, Draganom Đilasom, Homenom, Rasimom Ljajićem…?
Nenad Prokić: To je ono što Srbija trenutno ima. Kada bih mogao, iz groba bih vrlo rado digao Ulofa Palmea i sa njim pravio koaliciju; ali, ne može. Dakle, ako građani Srbije budu hrabri i budu spremni da zaplivaju prema nekim drugim obalama, posle ovih izbora, ući ćemo u vladu koja će svima postaviti jasne uslove. Ti uslovi će morati biti poštovati. A koliko će LDP zaista moći da menja Srbiju, rekao sam, zavisi od podrške birača. Sa dosadašnjih manje od šest posto, učinili smo, verujte, mnogo više nego što taj procenat realno omogućava.
Analitika, 19.10.2011.
Peščanik.net, 21.10.2011.
