U tekstu Borisa Budena Pravo na krivnju prenetog na sajtu Peščanika ovog vikenda, autor između ostalih iznosi i tezu o strategiji “infantilizacije” odbrane okrivljenih od strane liberalno demokratske javnosti, koju potom (odbranu) izjednačava sa stavom državnog tužioca, a samim tim i celokupnim sistemom uspostavljenim na dvadesetogodišnjem, desnom političkom nasilju:

Istina, beogradski anarhosindikalisti nisu počinitelji zločina pravno kodiranog pojmom međunarodnog terorizma, ali nisu bili ni pasivni – “nevini” – promatrači svijeta i društva u kojem žive. A još manje su djeca, kako nas je pokušala uvjeriti strategija njihove javne obrane… Problem sa strategijom infantilizacije nije samo u tomu što sasvim odrasle, punoljetne ljude degradira kao subjekte javnog mišljenja i djelovanja, omalovažava njihove političke stavove i obezvrjeđuje njihov aktivistički angažman. Diskurzivni učinak ove strategije još je pogubniji po javnost samu. Doista, zapitajmo se, čiji je to pogled koji u beogradskim anarhosindikalistima vidi nevinu djecu, koja se ne mogu pozvati na odgovornost za svoja (ne)djela?… Ukratko, pogled oportunizma kao optimalnog modela društvenog ponašanja.

Suprotstavio bih ovom stavu suprotnu tezu: članovi Anarhosindikalističke inicijative “infantizirali” su sami sebe banalnim, nepromišljenim i beskrajno infantilnim delom koje su počinili. Paradoksalno, jedna od najznačajnijih posledica njihovog infantilnog čina jeste konsolidacija javnosti na levim pozicijama.

U kakvom se stanju nalazila ta levica slikovito govori primer ambiciozno zamišljene konferencije Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji koja je povodom objavljivanja zbornika radova “Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam”održana u CZKD-u maja 2009. Konferenciju je organizovala fondacija Friedrich Ebert, tako da se u pauzama dugih monologa, po nedokučivom ključu okupljenih panelista, moglo uživati u hrani i koktelima koje su za tu priliku posluživali kostimirani radnici ketering kompanije. U diskusiji koja je tokom ta dva dana trajala u CZKD-u učestvovali su predstavnici svih generacija intelektualaca koji su nastupali sa šarolikih (polu)levih pozicija. Među njima je posebno zanimljivo bilo pratiti izlaganja i polemiku dvoje najmlađih panelista, Ace Popadića i Vladimira Markovića. Dok je Popadić, urednik anarhističkog portala kontra-punkt.info, pragmatično promišljao političku stvarnost Srbije kroz anarhističke filtere, Vladimir Marković je izlagao jezikom i pojmovima koji su više korespondirali sa kongresom Kominterne iz 1919, nego sa tranzicionom Srbijom 2009, ogrezlom u “predatorskom kapitalizmu”. U polemici koju su ova dvojica mladića vodili u duhu uvodne scene Antonionijevog filma Zabriski Point, mogao se videti možda ključni problem anarho-sindikalnog pokreta u Srbiji – oličen pre svega u izlaganju Vladimira Markovića. Ukratko, taj problem se manifestuje u višku fantazama i manjku osećaja za realnost. Pritom, taj višak fantazma se ne koristi za “otimanje” stvarnosti kroz revolucionarno delovanje, već za jačanje sistema koji deklarativno želi da uruši.

Stara škola kapitalizma

Boris Buden u svom tekstu uočava vezu između filma Stara škola kapitalizma, doku fikciji Želimira Žilnika, u kome članovi Anarhosindikalističke inicijative (pomenuti Vladimir Markovic takođe) glume “sami sebe”, i njihovih postupaka u realnosti. Ipak, kauzalitet događaja iz fikcije i realnosti može se posmatrati i na drugačiji način. U zanimljivom, gotovo psihoanalitičkom rediteljskom postupku, članovima Anarhosindikalističke inicijative dat je prostor za materijalizaciju svojih fantazija. Ilustracije radi, ova grupa anarhista u filmu igra stilizovane akcione junake. Oni organizuju radnike, kidnapuju kapitaliste i pucaju na njih i tranzicone buržoaske mutante, govore u izvornim, arhaičnim anarhističkim frazama, jurcaju kolima i rade sve ono što bi želeli da rade u stvarnosti. Samim tim oni možda delimično oponašaju svoje živote, ali svakako ne glume sebe. Oni u filmu žive svoje fantazije. Pitanje koje se postavlja je: šta oni rade u “realnom” životu?

ASI je organizovala studenstke proteste 2006. i 2007. u Beogradu, podržala prvu gej paradu u Beogradu, učestvovala u antifašističkim protestima u Novom Sadu; takođe redovno organizuje kampanju protiv izlaska na izbore, uređuje i izdaje časopis Direktna akcija, pruža podršku radničkim štrajkovima, organizuje akcije međunarodne solidarnosti itd.

Pored danas tako retke odanosti plemenitim idejama i vrednostima, osnovna karakteristika svih dosadašnjih akcija ASI je: neefikasnost i automarginalizacija članova Inicijative. Tu nema ni traga “eksplicitnoj artikulaciji potrebe i volje za – lijevim – političkim nasiljem” o kojima piše Boris Buden. Njihovo dosadašnje delovanje više podseća na teturanje manekena po klizavoj i arhaičnoj ideološkoj pisti, nego na bilo kakvo promišljeno delovanje koje za cilj ima ukidanje vlasti čoveka nad čovekom i uspostavljanje novog političkog poretka zasnovanog na jednakosti. Ukratko, samodovoljna margina postojećeg sistema postaje cilj sama po sebi, a delovanje anarhosindikalista je u savršenoj harmoniji sa jednim od glavnih normativnih načela na kojem se temelji liberalno demokratska javnost, načela posttotalitarne ekvidistance spram oba vida političkog terora, lijevog i desnog.

Na tako postavljenoj i lokalizovanoj sceni, članovi ASI bravuozno igraju uloge infantilnih marginalaca.

Kako drugačije objasniti potrebu članova ove Inicijative da pored tolikog broja nameštenih tendera, propalih privatizacija i organizovanog desnog političkog nasilja, za metu svoje prve akcije, kojom “demonstriraju levo političko nasilje” u znak solidarnosti sa uhapšenim grčkim kolegom, izaberu: Grčku ambasadu! Pritom očigledno bez ikakve namere da demonstriraju ozbiljno nasilje – samim činom razbijanja zapaljive boce o zid ambasade. O kidnapovanjima, pucanju i jurnjavi kolima da ne govorimo.

Da su zaista želeli da pridobiju potencijalno levu orjentisanu javnost, izabrali bi atraktivniju metu, koja bi im donela znatno širu podršku.

Kako drugačije, osim kao konformističku, razumeti potrebu najaktivnijeg anarhosindikaliste Ratibora Trivunca da, nekoliko dana nakon bacanja molotovljevih koktela, a pre hapšenja, istupa u javnosti sa stavom da ASI nema nikakve veze sa tim činom. Pritom je već tada svakom informisanijem posmatraču (a naročito policiji) bilo jasno da ima najviše 10 ljudi u zemlji kojima takva ideja može da padne na pamet.

Sa tako podeljenim ulogama optuživati nekakvu liberalno demokratsku javnost za “infantilizaciju” okrivljenih čini se neopravdanim.

Ono što Buden naziva liberalno demokratskom javnošću u Srbiji je zapravo malobrojna grupa od poraza umornih ljudi koja sa nevericom posmatra novouspostavljenu SPS-DS-LDP političku realnost.

Stiče se utisak da su jednom delu te javnosti događaji vezani za hapšenje anarhista ubrzali proces kritičkog preispitivanja pozicija postojećeg sistema. U Tadićevom spin- simulakrumu države, pitanje promene vlasti postaje izlišno, jer ne donosi promenu. Samim tim postavljaju se nova, sistemska pitanja.

Nova škola socijalizma

Na kraju Boris Buden kaže da beogradska šestorka nije otvorila nikakvu Pandorinu kutiju. Naprotiv, ona nas je podsjetili da je ta kutija zla i nasilja čvrsto zapečaćena – zajedno s nama u njoj… Povijesne pretpostavke koje su politici ljudskih prava svojedobno garantirale moralni prestiž i mobilizacijsku snagu, činile je opće razumljivom, poželjnom i perspektivnom, urušile su se.

Na urušenosti ovih istorijskih pretpostavki i u senci nove unifikovane političke realnosti Srbije trebalo bi tražiti novi ugao percepcije i političkog delovanja. U “zapečaćenoj kutiji nasilja” nama je potrebno novo oružije, tj. novi diskurs. Nosioci tog narativa svakako nisu korumpirane institucije, korporativno ustrojene nevladine organizacije, kao ni anestezirana liberalno demokratska javnost. Ali vesnike novog narativa svakako ne bi trebalo tražiti u predstavnicima dogmatičnih i zatvorenih sistema koji se, bez obzira na svoje humanističke pozicije, koriste arhaičnim pojmovnim aparatom i nepromišljenim akcijama koje su u harmoniji sa sistemom koji bi trebalo menjati.Tako velika očekivanja i tapšanja po ramenu neodgovorna su, kako prema samim članovima ASI, tako i prema tzv. društvu u celosti.

U skorijoj istoriji, politička realnost Srbije nikada nije bila pogodnija za delovanje levičarskih pokreta i organizacija. U toj borbi ima mesta za sve, ali je neophodno da svako u tom procesu igra svoju ulogu. Za podelu tih uloga potrebno je definisati najmanji zajednički sadržalac svih učesnika pokreta i ostvariv cilj. Kompromis oko percepcije realnosti i taktike neće učiniti borbu za bolje društvo manje efikasnom. Naprotiv, omogućiće svim učesnicima da jasnije sagledaju kontekst delovanja i razumeju sopstvene uloge u tom procesu. Posle toga, neka baca ko šta hoće. Sa krivicom ili bez nje.

Peščanik.net, 08.03.2010.

Leave a Reply