Mediji izveštavaju da je „sve poskupelo“.
I zaista, nema toga što nije skuplje od prvog dana oktobra.
Tražeći objašnjenje, svi se uglavnom zadovoljavaju konstatacijom da je od tog dana stupio na snagu novi zakon po kome je povećana stopa poreza na dodatu vrednost, poznatijeg kao PDV.
Zašto je povećan PDV?
Povećanje nije bilo iznenađenje jer državni činovnici već mesec i više dana najavljuju da će Vlada povećanjem PDV-a (plus akcize na cigarete i gorivo) prikupiti još više nedostajućeg novca u budžet, koji je opasno ugrožen a iz koga treba finansirati razne državne potrebe.
Šta se želi postići povećanjem PDV-a?
Očuvanje status kvoa u javnoj upravi, jer će najviše novca od povećanja PDV-a biti potrošeno na penzije i plate 750.000 zaposlenih koji rade u (najšire rečeno) javnoj upravi. Svi oni ostaju na svojim mestima, ali to nisu klasična radna mesta, jer mnogi od tih „radnika“ zapravo nemaju posao; oni svakog jutra dolaze u kancelariju i ceo radni dan faktički provode „šetajući papire“ ili igrajući kompjuterske igrice. Veliki deo tih „radnika“ zaposlio se u poslednjih deset godina „preko veze“, uglavnom partijske veze. U državnoj upravi, ministarstvima, javnim preduzećima, domovima zdravlja i bolnicama, osnovnim i srednjim školama, agencijama, pravosudnim institucijama, a naročito u lokalnim komunalnim preduzećima i opštinama… zaposleno je na hiljade i desetine hiljada bratanica, sestričina, jetrvi, zaova, raznih drugih rođaka, kumova, prijatelja… Ko god je bio u prilici da nekim poslom prođe kroz ministarstva, opštinske zgrade, komunalna preduzeća, škole i domove zdravlja bio je u prilici da vidi nepreglednu količinu neuposlene radne snage kako se „vrti“ po kancelarijama, glavinja i „baza“ po hodnicima državnih nadleštava.
Kakva je poruka povećanjem PDV-a poslata tim „radnicima“?
Njihov poslodavac (država) im je poručila da će oni i dalje, bez obzira na ekonomsku krizu, biti zaposleni i da će redovno primati neumanjene plate.
Kakvu su reagovali zaposleni kod države?
Svi oni u glas bi mogli da kažu: „kriza je naša šansa“ i „neka kriza traje što duže“. Jer što kriza duže traje, oni će i dalje imati sigurno zaposlenje i sigurnu platu.
Ali, ko će to da plati?
Pa svi građani Srbije, odnosno svi potrošači koji svakog dana ulaze u prodavnice i nešto pazare.
Pa, da li je to onda dobra mera?
Nije. Iz dva razloga.
Prvi je da ni u jednoj državi u okruženju povećanje PDV-a nije donelo boljitak budžetu. Naprotiv, posle samo četiri-pet meseci pojedeni su efekti povećanog PDV-a tako što je smanjena potrošnja.
Drugi razlog je navikavanje zaposlenih u državnoj upravi da su zakonom zaštićene „biljke“ i da ih je država PDV vakcinom učinila otpornima na ekonomsku krizu. To su jedini radnici u Srbiji, regionu, Evropi i dobrom delu sveta koji i dalje mogu da pevaju „radio, ne radio, svira ti radio“. Oni ne moraju da brinu o svojoj produktivnosti, efikasnosti, oni ne moraju da se edukuju, ne moraju da budu marljivi niti da brinu o odnosu prema klijentima. Njihovo zaposlenje (ne ni posao, ni radno mesto nego zaposlenje) je zagarantovano i za njih će uvek biti sigurnih, redovnih i pristojnih plata.
Malo gde u svetu postoji takvo nešto. I zato je logično pitanje – dokle je to moguće?
Peščanik.net, 03.10.2012.
