Napokon smo dočekali da protesti protiv samodržavlja budu objašnjeni jezikom i metodama nauke: to je u „Politici“ učinio socilog (na čiju je rasudnu moć i etiku uticalo njegovo predsednikovanje upravnim odborom Vajnog servisa) Vladimir Vuletić, što je čitaocima i nečitaocima najstarijeg dnevnog lista predočio Ivan Čolović; nekoliko dana potom, eto nama novog naučnog dela, iz pera Radoša Ljušića, pečatanog u preljubaznom i prepredusretljivom „Danas“-u.
Preslavni istoričar opredelio se skromno za ogled, to stoji i u naslovu naučnog dela, mogao je svoje istraživanje da nazove i studijom, ali je to latinština koja se kod nas odomaćila, dok u ogledu ima nešto naše, sprsko, slovensko, unutra je glagol „gledati“, od čega nam je i ogledalce naše milo, ko je nastariji, a samim tim i najlepši narod na svetu? Ogled je, dakle, povezan i sa lično sprskim glagolom „ogledati se“, ali ne u sferi kozmetike ili narcisoidnosti, nego se tom domaćom i samim tim slatkom rečju označava borba u dvoboju, kojih je u našoj istoriji bilo tušta i tma: ogleda se Srbin sa karadušmaninom, sme i želi da vidi sebe kakav je odista kad se sučeli sa drugim, pa imao taj drugi i tri srca.
Bilo kako bilo, profesor istorije na Filozofskom fakultetu opredelio se skromno za ogled (u užem izboru je bilo sozercanje) i punonadežno ga preporučio redakciji „Danas“-a, koja je delo oberučke prihvatila; ne znam jesu li dražinci profesoru i bivšem direktoru „Službenog glasnika“ i platili za naučni rad i postignuće, ili su obe strane bile istovremeno i podjednako polaskane: „Velika nam je čast što ste došli čak u Alekse Nenadovića, a ‘Politika’ vam je bliža i geografski, i istorijski, i ideološki… Kad god imate nešto naučno, i ovako nepristrasno, i pronicljivo, ne časite časa…“ – „A, ne, ne, ne, nemojte molim vas, meni je čast da u vašem dnevniku, koji, moram priznati, pomalo drži stranu ovima koji protestuju, kažem kako stvari stoje sa stanovišta nauke, čiji sam ja ovlašćeni zastupnik u ovom našem trenutno izgleda mi smušenom nacionu, koji nadam se i vi ljubite makar desetim delom ljubavi kakvom ga ja sa svoje strane nesebično obasipam li obasipam…“
Bilo kako bilo, ogled je obznanjen, pa pogledajmo ga sa dužnom, premda laičkom pažnjom, zove se „Kad Niko postane Neko“ (Ogled o Miri „spremačici“), autorski tekst Radoša Ljušića. Pa čiju pažnju ne bi privukla ova majstorska mešavina filozofije i pukog, ali stanovništvu bliskog i uvek dobrodošlog ogovaranja!? Ko li je Mira, na koga preslavni preistoričar cilja? Izvesna, a meni i dan-danas neizvesna Mira, proslavila se sporošću kako u redovnim studijama, isto tako, ili još i više, u poslediplomskim studijama, a dokopala se, uprkos toj usporenoj karijeri, članstva u SANU, kao dopisna doduše članica, čekaj, upitao sam se, je li građanin Ljušić u SANU, pa mu smeta što je primljena osoba na koju od iskona gleda kroz lornjon, sa visa na kojem obitavaju prepriznati i preslavni naučnici? Moji su mi rekli da Radoš Ljušić nije član ove legendarne premda posve nekorisne ustanove, ali ima istorijske izvore unutra i prenosi nam istorijske činjenice: „Kada se pojavila u zgradi Akademije, svojom fizičkom pojavom, garderobom i ponašanjem, izazvala je komentar jednog starijeg gospodina akademika: ‘Evo nam nove spremačice!’ Otkuda takvo uverenje, blisko istini?“
Znameniti povesničar bio je na korak od toga da čitaocima „Danas“-a oda i ko je Nikomiru uveo u čarobni svet SANU: „Najzaslužniji za njen uspeh jeste veliki srpski nacionalista, koji to nikada u istini nije bio. Ali On je tema za daleko ozbiljniji pristup!“
Tu smo, znači! Bivalo je da o nekom kriptonacionalisti pomislim „glumi ti slobodumnost i širinu, ti si naci!“, kod Radoša je obrnuto: neko se diči time što je nacionalista, i živi štaviše od toga, priznat je, ne može biti priznatiji, a nije nacionalista, i nije nikad to uistinu ni bio! Kad ga Radoš bude jednog lepog dana raskrinkao, izleteće taj maskirani drugosrbijanac iz Akademije, koji je u preelitnu ustanovu ubacio vanrednu profesorku sa posebnim potrebama, a na upražnjeno mesto predlažem da bude kooptiran istoričar koji je prevaru stoleća naučno razotkrio.
Imali smo dosad koliko neprihvatljivih stavova? 1. Sestru u Hristu zvanu Niko. 2. Tešku optužbu neimenovanog kakademika za lažni nacionalizam, za prevaru kakvu SANU ne pamti, i za zloupotrebu nezasluženog položaja. Evo i treće tačke: 3. Radoš, koji nije u Akademiji, divi se drevnom pametnjakoviću koji je, ugledavši Miru, zvanu NIKO, duhovito primetio, a Radoš se zacenio od smeha: „Evo nam nove spremačice!“ Gde smo shvatili kako barem jedan kakademik gleda na usamljenu pripadnicu proletarijata prisiljenu da čisti i sprema u posve nepotrebnoj ustanovi, ali imam još jednu tačku, svidelo mi se da pišem po tačkama, dakle, četvrto, ili ono zbog čega se povesničar mislim i latio pera i čivita: „Tako je u SANU, a ništa bolje nije u Parlamentu, kao ni u drugim ustanovama Srbije. Srpskom narodu preostalo je samo još jedno mesto iskazivanja nade, volje i sposobnosti – Ulica! A kada se ustanove presele na Ulicu, to može biti ili Revolucija ili Komedija.“
Vešto otpočevši pripovest o Miri od koje se nepoznatom mudracu učinilo da vidi novu služavku, usput opanjkavši onog ko ju je Akademiju utrapio (lažnog nacionalistu), čitaocima „Danas“-a ukazao je Ljušić na besmisao njihovog protestnog tumaranja: Revolucija ne može biti po volji nekome ko je odvajka odviše desno i odviše blizu našoj još uvek feudalnoj državi, a u Komediji ne verujem da bi istoričar voleo da uzme učešća, jer duha sam ima onoliko koliko ima i Vladar, koji je nehotični i nevoljni uzrok ove mirne bune.
Radošu se, građanke i građani, na protestu ne nadajte, pa dobro, pokušaćemo bez njega!
Peščanik.net, 26.06.2023.
