Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Kako se, iz ugla Kovida 19, razlikuje odlazak na posao od izlaska u šetnju? Ili: zašto je manje opasno pod pretnjom zaraze napustiti kuću radnim danom i zbog posla nego subotom i nedeljom zbog, recimo, rekreacije? Konačno: zašto je u vreme zaraze upravo rekreacija opasnija po život od, recimo, rada na gradilištu? Tako je, sve su ovo retorička pitanja i čitalac zna da ili nema razlike ili je opasnost veća u prvom slučaju, odnosno manja u potonjem. Pa ipak, od nas se traži da vikendom sedimo zaključani, a radnim danima se pravimo kao da je sve u redu.

Naravno, čitaocu je već palo na pamet i to da isto pitanje postavi u vezi sa zabranom kretanja svakim danom posle 17 časova. Da se odmah razumemo, ako je verovati brojevima sa lekarskih konferencija za novinare (a ima razloga da se u njih sumnja, o čemu ćemo nešto kasnije), očigledno je da mere daju rezultate. Nema eksponencijalnog rasta broja obolelih. Štaviše, iz dana u dan se broj novozaraženih (i umrlih) smanjuje. Kako to kažu lekari sa konferencija, kriva bolesti je „zaravnjena“. I iz toga oni hitro izvode zaključak da mere daju rezultate.

Samo što ne kažu koje mere tačno. Jer ako ljudi idu na posao pet dana u nedelji i poštuju utvrđena pravila ponašanja (što se popularno nazivaju socijalnim distanciranjem) te vidimo da to ne podstiče divlji uspon krive bolesti, onda bi se iz toga moralo zaključiti da izlazak iz kuće i kretanje nisu opasni sami po sebi, nego je opasno ponašati se mimo pravila za izbegavanje zaraze. Zabrana kretanja i kretanje uz poštovanje jasnih pravila, dve su sasvim različite stvari. Potonje zvuči razborito i pokazuje se pet dana u nedelji kao efikasno, dok prvo liči na puko iživljavanje.

Ne kažem da je sigurno reč o iživljavanju, nego da na to liči. Da bismo otklonili sličnosti, neko bi morao da nas uveri u čvrstu vezu između „zaravnanja“ i zabrane kretanja. Takvu vezu, međutim, nije moguće utvrditi. Evo zašto.

Prvo, ne zna se precizno vreme inkubacije. Ono varira od par dana do dve nedelje, ako je verovati lekarima. Stoga je jako teško povlačiti uzročno-posledične veze između mera i broja zaraženih. Sigurno je samo da je nacereni režim iz prvih dana zaraze direktno odgovoran za to što su prvi brojevi obolelih bili veći nego što bi bili da se Kovid 19 odmah ozbiljno shvatio.

Drugo, na rezultate testiranja se čeka više dana. Kada nam se dnevno izlažu brojevi, to su brojevi na osnovu rezultata testiranja, ali nam se ne kaže kada su brisevi uzeti i koliko je prošlo od tada do rezultata.

Treće, vrlo malo ljudi se testira. Da bi se neko uopšte testirao, mora da ispuni visoko postavljene kriterijume. Otuda zapravo lekari zajedno sa nama pipaju u mraku. Mi i dalje nemamo pravu sliku o raširenosti zaraze u zemlji.

Četvrto, a u vezi sa trećim, kako sami lekari kažu, nema se uslova za veći broj testiranja, pa se zato testiraju samo osobe koje se uklapaju u unapred postavljenu sliku bolesti. Nevolja sa tim je u tome što nam se istovremeno kaže da simptomi bolesti variraju znatno izvan postavljenog obrasca.

Peto, neprekidno nas upozoravaju da je zdravstveni sistem prenapregnut pod pritiskom zaraze, ali najnoviji broj koji smo dobili – 2867 – nije ni blizu ukupnih kapaciteta za koje nas uveravaju da su podignuti. Dakle, ili su kapaciteti manji ili je broj veći.

Zašto je sve ovo važno u vezi sa zabranama kretanja? Zato što razotkriva režimsku strategiju u borbi protiv zaraze. Ako sam dobro poređao činjenice, neminovan je izvod da se režim protiv zaraze bori naslepo. S tim što se mere ipak pažljivo biraju – tako da se ulaganje države svede na najmanju moguću meru, a sav teret borbe svali na privatne resurse žitelja Srbije. (Po obrascu koji smo videli na primeru prosvetnih radnika.) Zato se čuvaju radni dani, a ukida sloboda kretanja u slobodno vreme, iako je jasno da preventivne mere podjednako važe i podjednako su efikasne i u radno i u slobodno vreme.

Ovaj pokušaj režima da grdnjama, pretnjama i kaznama isključivo žitelje Srbije i njihove privatne resurse optereti troškovima borbe protiv zaraze nešto je manje očigledan ali jednako poguban u ekonomskoj sferi. Ni čitav mesec posle otvaranja fronta protiv Kovida 19, režim nije izašao sa uredbama koje bi trebalo da olakšaju život i eventualno sačuvaju poslove takozvanim privatnicima u Srbiji. Iako su za razne delatnosti od uvođenja vanrednog stanja praktično stale finansijske transakcije, režim nijednom uredbom nije preduzetnike oslobodio plaćanja poreza i doprinosa, iako je to bilo najavljeno.

Zajedno sa tim, još se ne donosi odluka o minimalnim primanjima koja bi umesto poslodavaca radnicima isplatila država. Ni to nije sve: ispred banaka i poreskih uprava otežu se redovi ljudi koji pokušavaju da održe svoje poslovanje i izmire obaveze prema državi, dakle upravo one obaveze za koje je ministar najavio da će biti odložene dok traje vanredno stanje. Nije sad stvar samo u tome što je istim tim ljudima koji strpljivo stoje u redovima radnim danima, praktično jedni pored drugih, pod pretnjom zatvora zabranjeno da izađu iz svojih kuća vikendom.

Nije stvar ni u tome što iste te ljude neko ponižava da stoje u redovima, a onda ih i vređa kada izađu iz kuća u slobodno vreme. Stvar je u tome da se obaveze ovih dana izmiruju iz ušteđevina, dakle iz privatnih resursa, jer drugog novca trenutno kod žitelja Srbije – to jest kod običnih ljudi – nema. To znači da se ovaj režim u ime države nije odrekao nijednog davanja žitelja Srbije, iako je upravo taj režim uveo mere zbog kojih nije moguće ispuniti te finansijske obaveze. Kada se podvuče crta, dobijemo da se po svaku cenu brane interesi krupnog (stranog) kapitala i sam poredak, to jest tekući režim, dok se prava borba za zdravlje žitelja Srbije a protiv zaraze vodi (bezmalo u mrklom mraku) preko leđa običnih ljudi.

Da zaključimo – reč je o gnusnoj prevari. Bez kapaciteta, koje su sami razorili, nesposobni da se zaista uhvate u koštac sa zarazom, režim i Vučić na njegovom čelu fingiraju borbu tako što zlostavljaju žitelje Srbije. Tu se računa na efekat žrtve – što više svojih prava i sloboda žrtvuju žitelji Srbije, to borba izgleda ogorčenija. A onda režim prisvoji te žrtve i kaže – vidite kako se borimo, dajemo sve od sebe. A istina je da isključivo mi, žitelji Srbije, dajemo, a oni, tekući režim dakle, i dalje samo grabe. Povrh svega, po svaku cenu bi da tako nastave i kad zaraza prođe.

Peščanik.net, 10.04.2020.

KORONA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).