Tekst govora na Djui trgu pred Occupy pokretom u Bostonu 22. oktobra, posvećen Hauardu Zinu, istoričaru, aktivisti i piscu Narodne istorije SAD:
Održati ovo predavanje za mene je gorko slatko iskustvo. Žalim što Hauard nije sa nama da uzme učešća u ovom nadahnjujućem pokretu, koji predstavlja ostvarenje njegovih snova. Zaista, on je u velikoj meri položio temelje ovom pokretu.
Ako se veze stvorene u ovom izuzetnom pokretu mogu održati kroz dugi, teški period pred nama – pobede ne dolaze lako – ovi protesti bi mogli biti važan trenutak u američkoj istoriji.
Nikada nisam video nešto kao Occupy, ni po obimu, ni po karakteru, ni ovde ni u svetu. Occupy pokušava da stvori kooperative koje bi mogle biti osnova dugotrajnih organizacija neophodnih da bi se prevazišle prepreke i otpori koji tek predstoje.
Reći da je ovaj pokret bez presedana čini se prikladnim, jer i ovo doba je bez presedana, a započelo je sedamdesetih godina prošlog veka.
Sedamdesete označavaju prekretnicu za SAD. Od kada je ova država nastala, bila je društvo koje se razvija, ne uvek na lep način, ali uvek u smeru opšteg progresa, ka industrijalizaciji i bogatstvu.
Čak i u mračnim vremenima, očekivalo se da će se napredak nastaviti. Dovoljno sam star da se sećam Velike depresije. Do sredine tridesetih, iako je stuacija bila daleko gora nego sada, duh pobune je bio potpuno drugačiji.
Organizovao se radnički pokret, radnici su imali sit-down štrajkove, na samo jedan korak od potpunog preuzimanja i samostalnog vođenja fabrika.
Pod pritiskom javnosti doneseni su zakoni New Deal-a. Preovlađujući osećaj je bio da ćemo se izvući iz teških vremena.
Sada imamo osećaj bespomoćnosti, ponekad i očaja. To je potpuna novina u našoj istoriji. Tokom tridesetih, ljudi su očekivali da će se poslovi vratiti. Danas ako ste radnik u industriji, sa nezaposlenošću na nivou iz Depresije, znate da su, ako se ovakva politika nastavi, ti poslovi zauvek nestali.
Ova promena je deo procesa započetog sedamdesetih. Kao rezultat, nekoliko industrijalizovanih zemalja se deindustrijalizovalo. Naravno, proizvodnja je nastavljenja, ali van tih zemalja – veoma profitabilno, ali štetno po domaću radnu snagu.
Ekonomija se pomerila ka finansijalizaciji. Finansijske institucije su se neverovatno proširile. Začarani krug finansija i politike se zatvorio. Sve više bogatstva se koncentrisalo u finansijskom sektoru. Političari, suočeni sa rastućim troškovima svojih kampanja, uvlačeni su sve dublje u džepove bogatih finansijera.
Političari su ih nagradili politikama koje su favorizovale Wall Street: deregulacija, promena poreske politike, ublažavanje pravila korporativnog upravljanja, što je još više intenziviralo zatvaranje začaranog kruga. Kolaps je bio neizbežan. Godine 2008. vlada je još jednom pritekla u pomoć Wall Street-u, i to onim kompanijama koje su smatrane previše velikima da bi propale, sa njihovim šefovima previše značajnima da bi otišli u zatvor.
Danas, za jednu desetinu jednog procenta populacije koja je najviše profitirala od decenija pohlepe i obmane, sve je u redu.
Godine 2005. City grupa – koja je više puta spasavana od države – u bogatima je videla šansu za rast. Banka je izdala brošuru za investitore i pozivala ih da ulože svoj novac u nešto što se zove Plutonomy Index, koji se odnosi na akcije u kompanijama koje snabdevaju tržište luksuznih proizvoda.
„Svet se deli na dva bloka – plutonomy i ostatak“, zaključuje City grupa. „Sjedinjene Države, Velika Britanija i Kanada su ključne plutonomije – ekonomije pokretane od strane bogatih“.
Što se tiče ne-bogatih, oni su nazvani prekarijat – ljudi koji žive u teškim uslovima na periferiji društva. „Periferija“ je postala značajni deo stanovništva, u SAD i drugde.
Dakle imamo plutonomiju i prekarijat: 1% i 99%, kao što to Occupy vidi – ne doslovno, ali to je prava slika.
Istorijski preokret u ljudskoj veri u budućnost reflektuje pojave koje bi mogle postati nepromenjive. Occupy protest jeste prva značajnija reakcija koja bi mogla da promeni ovu dinamiku.
Govorio sam o unutrašnjim problemima. Ali dve opasne pojave na međunarodnoj sceni zasenjuju sve ostalo.
Po prvi put u ljudskoj istoriji postoji stvarna pretnja opstanku ljudske vrste. Od 1945. imamo nuklearno oružje i ravno je čudu da smo još uvek živi. Ali politika Obamine administracije i njegovih saveznika ohrabruje dalje širenje nuklearnog naoružanja.
Druga pretnja, naravno, jeste ekološka katastrofa. Praktično svaka država u svetu preduzima neke korake da bi je sprečila. SAD idu korak unazad. Sistem propagande, otvoreno priznat od poslovne zajednice, proglašava da su klimatske promene prevara liberala i da ne treba obraćati pažnju na to što govore naučnici.
Ako se ovakav beskompromisni stav u najmoćnijoj, najbogatijoj zemlji sveta održi, sledi nam katastrofa.
Nešto se mora učiniti na disciplinovan, održiv način, i to uskoro. Neće biti lako nastaviti. Biće teškoća i poraza – to je neizbežno. Ali ukoliko proces koji se odvija u ovoj zemlji i u svetu nastavi da napreduje i ako postane osnovna sila društva i politike, šanse za pristojnu budućnost su sumorne.
Organizovanje baze otpora uključuje obrazovanje i aktivizam. Obrazovanje ne znači reći ljudima šta da veruju – već znači učiti od njih i sa njima.
Karl Marks je rekao: „Ne treba samo razumeti svet, nego ga treba i menjati“. To ne znači slušati predavanja ili čitati knjige, mada i to može pomoći. Uči se učestvovanjem i aktivizmom. Uči se od drugih. Uči se od ljudi koje pokušavaš da organizuješ. Svi moramo steći iskustvo da bismo formulisali i primenili nove ideje.
Najuzbudljiviji deo Occupy pokreta je povezivanje, stvaranje veza. Ako se one održe i prošire, Occupy nas može dovesti do humanijeg društva.
In These Times, 01.11.2011.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.01.2012.
OCCUPY WALL STREET
